Грчка љубав је појам који су првобитно користили класични филолози да опишу превасходно хомоеротске обичаје, праксе и ставове старих Грка. Често се користио као еуфемизам за хомосексуалност и педерастију. Израз је настао као последица снажног утицаја који је пријем класичне грчке културе имао на историјске ставове о сексуалности, као и на уметност и различите интелектуалне покрете.
Након радова филозофа Мишела Фукоа, доведена је у питање валидност античког грчког модела као основе за савремену геј културу. У свом есеју „Greek Love” („Грчка љубав”), Аластер Бланшард сматра да је „грчка љубав једно од кључних и подељених питања у покрету за права хомосексуалаца”.
Историјски појмови У савременом енглеском језику, као и у другим модерним европским језицима, израз „грчка љубав” односи се на различите (углавном хомоеротске) праксе као део хеленског наслеђа, које су поново тумачили појединци попут Литона Стрејчија. Наводници се често стављају око једне или обе речи („грчка” љубав, грчка „љубав” или „грчка љубав”) како би се нагласило да употреба израза зависи од контекста. Често служи као „шифровани израз” за педерастију,Halperin, David M., Winkler, John J., and Zeitlin, Froma I., introduction to Before Sexuality: The Construction of Erotic Experience in the Ancient Greek World (Princeton University Press, 1990), p. 19 или као начин да се „ублажи” приказ хомосексуалне жеље у историјским околностима у којима је она била друштвено неприхватљива.
Немачки појам griechische Liebe („грчка љубав”) појављује се у немачкој књижевности између 1750. и 1850. године, заједно са изразима sokratische Liebe („сократовска љубав”) и platonische Liebe („платонска љубав”), у свим случајевима у вези са мушком привлачношћу према мушкарцима. Древна Грчка тако је постала позитивна референтна тачка која је омогућила хомосексуалним мушкарцима одређеног друштвеног статуса и образовања да воде дискурс који би иначе био друштвено табуизован. У раном модерном периоду пажљиво се одржавала разлика између идеализованог мушког ероса у класичној традицији, који је био предмет поштовања, и содомије, која је била предмет осуде.
Античка грчка позадина лево|мини|323x323п|Зевс односи Ганимеда (касноархајска теракота) У својој класичној студији Greek Homosexuality („Грчка хомосексуалност”), Кенет Довер истиче да енглеске именице a homosexual и a heterosexual немају еквивалент у старогрчком језику. Према Доверу, у античкој Грчкој није постојао појам који би одговарао савременом схватању „сексуалне оријентације”; претпостављало се да појединац може имати и хетеросексуалне и хомосексуалне реакције у различитим периодима живота.Dover, Kenneth J., Greek Homosexuality (Harvard University Press, 1978, 1989) Документација о хомоеротским склоностима и понашању мушкараца знатно је бројнија него за жене. И романтична љубав и сексуална страст између мушкараца често су се сматрале нормалним, а под одређеним условима чак и пожељним или вредним дивљења.
Најчешћи облик односа између мушкараца био је педерастија (παιδεραστία), друштвено призната институција у којој је зрелни мушкарац (ἐραστής, erastēs – „љубавник”, активна улога) био у вези или менторском односу са младим тинејџером (ἐρώμενος, eromenos – „вољени”, пасивна улога, или παῖς, pueri – „дечак”, схваћено као израз нежности, а не нужно као ознака старосне доби). Према Мартину Личфилду Весту, грчка педерстија је представљала „замену за хетеросексуалну љубав, јер су слободни контакти између полова били друштвено ограничени”.
Грчка уметност и књижевност приказују ове односе као понекад еротске или сексуалне, а понекад идеализоване, васпитне, неостварене или нееротске. Посебна одлика грчког мушког ероса била је његова појава у војном контексту, као у случају Тебанске чете (Света тебанска чета), иако је улога хомосексуалних веза у војним околностима предмет расправе.
Одређени грчки митови тумаче се као одраз обичаја педерастије, нарочито мит о Зевсовој отмици Ганимеда, кога је Зевс одвео на Олимп да му служи као виноточaц у симпозијуму. Такође се често помиње мит о смрти Хијакинта као педерастички мотив.
Главни књижевни извори за проучавање грчке хомосексуалности су лирска поезија, атинска комедија, дела Платона и Ксенофонта, као и судски говори из Атине. Поред тога, вазне из VI и V века пре нове ере приказују сцене удварања и сексуалних односа између мушкараца.
Антички Рим На латинском језику, изрази mos Graeciae или mos Graecorum („грчки обичај” или „начин Грка”) односе се на различите облике понашања које су стари Римљани сматрали грчким, укључујући, али не ограничавајући се на, сексуалне праксе. У Риму су хомосексуални односи били прихватљиви само у оквиру суштински неједнаког односа: мушки римски грађанин задржавао је свој статус и „мужевност” све док је имао активну, продорну улогу, док је одговарајући сексуални партнер морао бити роб или проститут, готово увек неримског порекла.
У архајској и класичној Грчкој, педерастија је била формална друштвена институција између слободно рођених мушкараца. Али, ван тог контекста, у Риму је педерстија постала симбол доминације и експлоатације, „луксузни производ” покореног народа. Робови су често добијали, а проститути преузимали грчка имена, без обзира на стварно порекло; дечаци (pueri) који се појављују као објекти жеље у поезији Марцијала обично носе управо грчка имена.
Коришћење робова дефинисало је римску педерастију: сексуалне праксе су се сматрале „на неки начин грчким” онда када су биле усмерене на слободно рођене дечаке, удваране „у складу са хеленском традицијом педерстије”.
Женственост или недостатак самоконтроле у управљању сексуалном привлачношћу према другом мушкарцу угрожавали су римски идентитет мушкарца, те су се могли омаловажавајуће описивати као „источњачки” или „грчки”. Страх да би грчки модели могли „покварити” традиционалне римске моралне кодексе (mos maiorum) вероватно је довео до доношења слабо документованог закона Lex Scantinia, којим се покушавало регулисати односе између слободно рођених мушкараца и заштитити римску омладину од старијих мушкараца који су опонашали грчке педеристичке обичаје.
До краја II века п. н. е., међутим, уздизање грчке књижевности и уметности као узора довело је до тога да се хомоеротизам посматра као отмен и софистициран. Конзул Квинт Лутације Катул, део круга песника који су популаризовали кратку хеленистичку поезију, оставио је фрагмент песме упућене мушкарцу са грчким именом, што је означило нову естетику у римској култури.
Хеленизација елитне културе утицала је на ставове о сексуалности међу „авангарним, филхеленским Римљанима”, што се посебно изразило у „новој поезији” 50-их година п. н. е.. Песник Гај Валерије Катул, који је писао у грчким метрима, у неколико песама изражава жељу према слободно рођеном младићу по имену Јувентије (Iuventius), чије латинско име и слободни статус нарушавају традиционалну педерстичку структуру. Ипак, већина Катулових песама је упућена женама.
Идеал који је Катул славио супротстављен је пракси римске елите која је држала puer delicatus („миљеног дечака”) као облик статусне сексуалне потрошње, обичај који се одржао и током царског доба. Puer delicatus био је роб изабран међу пажевима у угледним домаћинствима, бирао се по лепоти и грацији да служи поред господара, често приказан у уметности. Током гозби (convivium) овај младић би играо улогу Ганимеда, тројанског дечака кога је Зевс отео да му служи као божански виноточaц.
Императори као што су Нерон и Елагабал, чији су млади мушки пратиоци учествовали у јавним церемонијама, били су нападани због „грчког” карактера своје сексуалности.
Грчка љубав у античком Риму, односно културни модел грчке педерстије, представљала је топос или књижевну игру која „у римској имагинацији никада не престаје да буде грчка”, еротску позу, различиту од реалних облика сексуалности у друштву. Према Вуту, ставови Вилијамса и Макмалена о овој теми стоје као две супротне крајности.
Ренесанса мини|333x333п|Марсилио Фичино је артикулисао идеализовани облик мушке љубави у оквиру класичне традиције. Мушки односи истополне природе, какви су се описивали идеалом „грчке љубави”, током ренесансе су све више одбацивани унутар хришћанске традиције западног друштва. У посткласичном периоду љубавна поезија коју су мушкарци упућивали другим мушкарцима постала је друштвени табу.Crompton, Louis. Byron and Greek Love: Homophobia in 19th-century England. Faber & Faber, London 1985. Према књизи Томаса Ризера Setting Plato Straight, управо је ренесанса променила схватање Платонове љубави, претварајући је у оно што се данас назива „платонска љубав”, љубав асексуалног и хетеросексуалног карактера.
Године 1469, италијански неоплатоничар Марсилио Фичино поново је увео Платонову Гозбу у западну културу својим латинским преводом под насловом De Amore („О љубави”). Фичино се сматра „најзначајнијим платонистичким коментатором и учитељем ренесансе”. Симпосион је постао најважнији текст о љубави уопште током ренесансе. У својим тумачењима, Фичино је изразе amor platonicus („платонска љубав”) и amor socraticus („сократовска љубав”) тумачио алегоријски, као идеализовану мушку љубав, у складу са црквеном доктрином. Његово тумачење Гозбе утицало је на развој филозофског става да потрага за знањем, посебно, захтева супресију сексуалне жеље. Тако је Фичино започео дуготрајни процес потискивања хомоеротизма присутног у Платоновим делима, посебно у Хармиду, дијалогу који „прети да разоткрије телесну природу грчке љубави”, коју је Фичино настојао да минимизује.
За Фичина је „платонска љубав” представљала везу између двојице мушкараца која негује заједнички емотивни и интелектуални живот, за разлику од историјске „грчке љубави”, засноване на односу ерaстес / ероменос. На тај начин Фичино указује на модерно схватање платонске љубави као љубави без сексуалности. У свом коментару Симпосиона Фичино јасно раздваја чин содомије, који осуђује, и хвали Сократову љубав као највиши облик пријатељства. Исто становиште изражава и у кратком осврту на хомосексуалне алузије у Платоновој Држави. Фичино је тврдио да мушкарци могу користити лепоту и пријатељство један другога као пут ка спознаји највишег добра, Бога, чиме је христијанизовао идеализовани облик мушке љубави који је приписивао Сократу.
Током ренесансе, уметници попут Леонарда да Винчија и Микеланђела користили су Платонову филозофију као инспирацију за нека од својих најзначајнијих дела. „Поновно откриће антике” доживљавало се као ослобађајуће искуство, а грчка љубав као идеал у складу са платонским моделом. Микеланђело се представљао као платонски љубавник мушкараца, спајајући католичку ортодоксију и пагански занос у приказима мушког тела, најпознатије у делу Давид, али је његов пранећак касније уредио његове песме како би умањио изразе љубави према Томазу Кавалијерију.
Супротно њему, француски ренесансни есејиста Мишел де Монтењ, чији су погледи на љубав и пријатељство били хуманистички и рационалистички, одбацио је „грчку љубав” као модел у свом есеју De l’amitié („О пријатељству”). Монтењ је сматрао да се овај облик љубави не уклапа у друштвене потребе његовог времена, јер подразумева „неопходну разлику у годинама и улогама љубавника”. Пошто је за Монтења пријатељство значило односе једнаких људи у контексту политичке слободе, ова неједнакост у „грчкој љубави” умањивала је њену вредност. За њега физичка лепота и сексуална привлачност, својствене грчком моделу, нису биле нужни услови пријатељства, а хомосексуалне односе (licence grecque) је одбацивао као друштвено одвратне. Иако би потпуно прихватање грчког модела било друштвено неприхватљиво, појам licence grecque односио се само на развратне облике хомосексуалности, за разлику од умереног понашања међу мушкарцима у савршеном пријатељству. Када Монтењ уводи свој есеј о пријатељству позивањем на грчки модел, улога хомосексуалности као књижевног тропа важнија је од њеног схватања као реалне мушко–мушке жеље или односа, licence grecque тако постаје естетско средство за обликовање теме пријатељства.
Неокласицизам