Шапутање на јастуку (енгл. Pillow Talk) је америчка романтична комедија из 1959. године, снимљена у CinemaScope формату, у режији Мајкла Гордона, са Роком Хадсоном и Дорис Деј у главним улогама. У споредним улогама појављују се Тони Рандал, Телма Ритер, Ник Адамс, Ален Џенкинс, Марсел Далио и Ли Патрик. Сценарио су написали Расел Раус, Морис Ричлин, Стенли Шапиро и Кларенс Грин.
Радња филма прати Џен Моро (Деј), дизајнерку ентеријера, и Бреда Алена (Хадсон), заводљивог композитора и неожењеног мушкарца, који деле телефонску линију. Након што Џен безуспешно поднесе жалбу на Бреда јер стално користи линију како би заводио жене, он сазнаје да је она привлачна и одлучује да је превари представљајући се као тексашки ранчер. План у почетку делује успешно, све док њихов заједнички пријатељ Џонатан Форбс (Рандал) не открије истину и не разобличи Бреда.
Према извештају рубрике Rambling Reporter од 28. августа 1959. године у магазину The Hollywood Reporter, студио RKO је првобитно купио сценарио који су написали Расел Раус и Кларенс Грин још 1942. године, али пошто филм није снимљен, сценаристи су га откупили 1945. године. Године 1947. продали су га као позоришни комад, али су га четири године касније поново откупили, а затим га 1958. године продали компанији Arwin Productions, у власништву супруга Дорис Деј, Мартина Мелчера.
Иако је филм првобитно требало да задржи наслов Шапутање на јастуку, према извештају Rambling Reporter-а од 2. фебруара 1959. године, Америчка филмска асоцијација није била задовољана називом, па је он привремено промењен у Како год ветар дува (енгл. Any Way the Wind Blows). Међутим, у августу 1959. године, оригинални наслов је враћен.
Филм је освојио Оскара за најбољи оригинални сценарио, а био је номинован и у категоријама за најбољу главну глумицу (Дорис Деј), најбољу споредну глумицу (Телма Ритер), најбољу сценографију у боји (Ричард Х. Ридел, Расел А. Госман, Руби Р. Левит) и најбољу музику за драмски или комични филм.
Ово је био први од три филма у којима су Дорис Деј, Рок Хадсон и Тони Рандал заједно глумили, следе их Љубавник се враћа (1961) и Не шаљи ми цвеће (1964).
По изласку у биоскопе, Шапутање на јастуку је остварио изузетан успех, са домаћом зарадом од 18.750.000 долара, и означио је повратак Рока Хадсона након неуспеха филма Збогом оружју две године раније.
Према извештају Џека Мартина од 14. јула 1980. године, филм је био „највећи хит 1959. године”.
Године 2009, Шапутање на јастуку је уврштен у Национални филмски регистар Конгресне библиотеке Сједињених Америчких Држава као дело „културно, историјски и естетски значајно”, и трајно је сачувано као део америчке филмске баштине.
Радња Џен Моро, дизајнерка ентеријера из Њујорка, живи сама и тврди да је срећна, иако њена пијана домаћица Алма често сумња у то. Једина ствар која је нервира јесте телефонска линија коју дели са Бредом Аленом, њеним комшијом, композитором и неумољивим заводником са Бродвеја. Пошто телефонска компанија не може да јој обезбеди посебну линију због велике потражње, Џен је принуђена да трпи Бредове бескрајне љубавне разговоре.
Њих двоје, који се познају само преко телефона, убрзо започињу комичан рат око коришћења линије. Бред непрестано заводи девојке, свакој певајући „оригиналну” љубавну песму коју само благо мења, док Џен покушава да га натера да буде обзирнији. Он јој, међутим, пребацује да је љубоморна и да „има проблем у спаваћој соби”. Када инспектор дође да испита њену жалбу, Бред га својим шармом придобија, а потом се с Џен договара да линију деле на сваких пола сата. мини|334x334п|Оглас из 1959. године. Један од Џениних клијената је милионер Џонатан Форбс, који је безуспешно запрошен више пута. Џен не зна да је он уједно и Бредов колеџ пријатељ и спонзор његовог бродвејског мјузикла. Када Џонатан помене да је заљубљен у своју дизајнерку, Бред схвата да је то управо његова телефонска „супарница”. Заинтригиран, једне вечери у клубу угледа Џен и одлучи да је освоји. Претвара се да је Тексашанин Рекс Стетсон, богати ранчер са југа, и почиње да је заводи.
План функционише савршено: Бред у улози „Бреда” наговара Џен да не верује Рексу, а затим, као Рекс, побија те сумње својим „племенитим” понашањем. Када јој као Рекс покаже само поглед на град, уместо да покуша да је заведе, Џен закључује да је он џентлмен. Међутим, Бред (као Бред) јој подметне мисао да би Рекс можда могао бити хомосексуалац, што доведе до тога да га Џен пита за његова осећања, а он је, наравно, пољуби.
Џонатан, сумњајући да нешто није у реду, ангажује приватног детектива и открива Бредову превара. Присиљава га да пошаље Џен кући и напусти Њујорк. Бред ипак двоструко изиграва Џонатана, позивајући Џен у своју колибу у Конектикату под изговором рада на новим песмама. Њих двоје се препуштају романтици све док Џен случајно не нађе нотни запис Бредове песме и схвати да је он исти човек с друге стране телефонске линије. Бесна, напушта га уз помоћ Џонатана, који је управо стигао.
По повратку у Њујорк, Џонатан схвата да Џен и даље пати за Бредом, док Бред, истински заљубљен, тражи савет од Алме. Она му предлаже да ангажује Џен да уреди његов стан, како би били присиљени да раде заједно. Џен прихвата, не желећи да њена фирма изгуби провизију, али осветнички украшава стан у најкичеријем стилу могућем.
Када Бред угледа резултат, долази у њен стан, подиже је у пиџами и преноси кроз улицу до свог стана, тражећи објашњење. Током расправе јој открива да је спреман да остави свој нежењачки живот јер жели да се ожени њом. Џен, дирнута, схвата да је искрен. Док он одлази љут, она активира један од његових „плејбој” даљинских прекидача и закључава врата. Свирача на клавиру покреће песма њихове љубавне теме и, након што се њихови погледи сретну, падају у загрљај.
Неколико месеци касније, Бред посећује Џонатана да му саопшти да ће постати отац, али када каже да „ће добити бебу”, лекар и медицинска сестра га погрешно разумеју и одмах га одводе у ординацију на преглед.
Глумачка постава
Рок Хадсон — Бред Ален Дорис Деј — Џен Моро Тони Рандал — Џонатан Форбс Телма Ритер — Алма Ник Адамс — Тони Волтерс Џулија Мид — Мари Ален Џенкинс — Хари Марсел Далио — господин Пјеро Ли Патрик — госпођа Волтерс Мери Мекарти — медицинска сестра Ресник Алекс Џери — доктор Максвел Хејден Рорк — господин Конрад Валери Ален — Ајлин Жаклин Бир — Ивет Арлен Стјуарт — Тилда Пери Блеквел — Пери Карен Норис — госпођица Дикинсон
Продукција
Развој Сценарио за филм Шапутање на јастуку више пута је одбијан и откупљиван током касних 1940-их и раних 1950-их година од стране студија RKO, све док га Мартин Мелчер, супруг Дорис Деј, није преко своје продукцијске куће Arwin Productions откупио и понудио студију Universal.
Према књизи Дорис Деј: Њена сопствена прича аутора А. Е. Хотчнера, филм је од почетка носио наслов Шапутање на јастуку, али се он није допао Администрацији продукционог кодекса. Мелчер је покушао да убеди ко-продуцента Роса Хантера да промени назив у Како год ветар дува, према песми коју је намеравао да објави, али је Хантер инсистирао да се задржи оригинални наслов.
Првобитно планирани завршетак филма требало је да прикаже Џен како након што закључа врата и насмеје се Бреду, гаси светло и каже: „Сви станови изгледају исто у мраку.” Ова отворена завршница је промењена у коначну верзију у којој је приказано да су Џен и Бред венчани и очекују бебу.Pillow Talk Production Notes
Редитељ Мајкл Гордон, који је био стављен на „црну листу” током макартизма, у том периоду је радио на Бродвеју. Продуцент Хантер га је ангажовао након што је видео његову представу The Tender Trap, рекавши да „савршено осликава расположење и дух” који је желео за филм. Гордон је касније изјавио да је уживао у раду на комедији и сарадњи са Дорис Деј, иако је признао да је имао „одређене резерве према шовинистичком подтексту филма”.
Избор глумаца Филм је заслужан за потпуну промену имиџа Рока Хадсона и Дорис Деј. Хантер је у Деј препознао потенцијал за секси и гламурозан наступ, па је ангажовао легендарног костимографа Жан Луја, који је за њу дизајнирао између 18 и 24 раскошна костима. Хантер јој је поручио: „Ти јеси секси, Дорис, и време је да то покажеш... Ако дозволиш да ти Жан Луј уради гардеробу и шминку, и да ти дамо фризуру која ће те подићи, свакa секретарица и свакa домаћица ће рећи: ’Погледај Дорис, можда и ја могу тако’.”
Деј је касније признала да је филм трансформисао њен јавни имиџ, од „девојке из комшилука” до елегантног секс-симбола. За то време, сама радња филма сматрана је изузетно заводљивом, нарочито сцена у којој је Хадсон износи из кревета у пиџами и носи на улицу. Компанија Laykin et Cie позајмила је накит вредан 500.000 долара за њену гардеробу.
За Рока Хадсона ово је била прва комедија, након низа драма које је снимио током педесетих (Све што небо дозвољава, 1956; Збогом оружју, 1957). Хантер је препознао његов таленат за хумор, док му је редитељ Гордон саветовао: „Комедија је најозбиљнија трагедија на свету. Ако је тако одиграш, не можеш да погрешиш. Али ако помислиш да си смешан, пропао си.”
Телма Ритер је добила улогу Алме, Џенине домаћице, 2. фебруара 1959, док је Ли Патрик ангажована следећег месеца као госпођа Волтерс. Продуцент је желео и Хоуп Емерсон за епизодну улогу „Индијанске принцезе Десерт Флауер”, али она није ушла у финалну монтажу.
Пријатељица Дорис Деј, глумица Миријам Нелсон, појављује се у краткој камео сцени у ординацији док Бред покушава да избегне Џен. Улогу је добила само да би могла да руча са Деј током снимања.
Редитељ Гордон је имао „проблеме” са Мартином Мелчером, супругом и менаџером Дорис Деј, који није разумео зашто је редитељ одбио да јој напише музички број. „Објаснио сам му да она у овом филму глуми дизајнерку ентеријера, а не певачицу. Дорис се сложила са тим.”
Снимање Према Хадсоновим речима, последња сцена филма, у којој Бред упада у Џенин стан, износи је из кревета и носи кроз улице Менхетна, снимљена је на самом почетку продукције. Због проблема са леђима, Хадсон је морао да је носи на скривеној полици испод покривача током бројних понављања сцене.
„Могао бих да издржим једно снимање, али смо је понављали и по двадесет пута, јер је глумац који је глумио полицајца стално грешио. Уместо ’Како си, Бред?’, стално је говорио ’Како си, Рок?’”, присећао се Хадсон.
Он је такође признао да је приликом снимања сцене случајно испустио Дорис Деј на под, јер није пустио њене ноге на време.
Током продукције између Хадсона и Деј развила се изузетна хемија. Екипа је често морала да прекида снимање због неконтролисаног смеха. „Морали су да продуже снимање за читаву недељу јер се нисмо могли зауставити од смеха”, изјавио је Хадсон.
Деј је касније потврдила: „Сваки дан на сету био је као пикник, понекад превише, јер смо се наизменично доводили до суза од смеха.”
Филм је познат по иновативној употреби подељеног екрана током телефонских разговора између Џен и Бреда/Рекса, као и троструком сплит-скрину на почетку, када Бред истовремено флертује са више девојака.
Песме У филму Шапутање на јастуку Дорис Деј изводи три песме:
„Pillow Talk” — током уводне шпице; „Roly Poly” — у пијано бару, у дуету са Перијем Блеквелом и Роком Хадсоном; „Possess Me” — током вожње до Џонатанове викендице.
Певачица Пери Блеквел у филму наступа у пијано бару и изводи три песме:
„I Need No Atmosphere”, „Roly Poly” (делимично), „You Lied” — песму коју пева директно Бредовом (Хадсоновом) лику.
Рок Хадсон у филму пева песму „Inspiration”, коју користи као своју „заводничку” мелодију када флертује са три девојке: Ајлин, Ивет и Мари. Ова песма касније постаје инструментални мотив који симболизује Бреда и његов начин живота, и чује се више пута у кључним тренуцима филма:
када телефонски инспектор долази да испита Бредово понашање (00:13:24), када Бред позива Џен да јој се извини и позове је на састанак (00:26:26), када Џен у Конектикату схвата да је „Рекс” заправо Бред, препознајући ноте песме на клавиру (01:17:54).