Ђиро ди Ломбардија 2025.

Ђиро ди Ломбардија 2025. () било је 119. издање једнодневне бициклистичке трке Ђиро ди Ломбардија, која је одржана 11. октобра у Италији, као 35 трка у оквиру -{UCI}- ворлд тура 2025. а такође је то био последњи од пет монументалних класика, једини који се одржава током јесени.

Укупна дужине износила је 241 -{km}-, старт је био у Кому, а циљ у Бергаму, вожено је неколико успона, од којих је врх успона Пасо ди Ганда био на 32 -{km}- до циља, одакле је вожен спуст до 4 -{km}- до циља, када је вожен успон Коле Аперто дуг 1,3 -{km}- са секцијама нагиба преко 10%, уз 200 метара калдрме. Послије успона вожен је спуст и последњих 600 метара до циља по равном.

Највећи фаворит је био четвороструки узастопни побједник Тадеј Погачар, док су други фаворити били Ремко Евенепул, Том Пидкок, Матијас Скелмосе, Примож Роглич, Пол Сегзас, Ричард Карапаз, Бен Хили, Сијан Ојтдебрукс, Жилијен Алафилип, Мајкл Сторер и Исак дел Торо који је возио са Погачарем.

На 36,6 -{km}- до циља, на успону Пасо ди Ганда, Погачар је напао, што нико није пратио и достигао је Квина Симонса који је био у бијегу. Иза њега је Евенепул радио у групи, а пратили су га Сегзас, Дел Торо и Сторер. Сегзас је отпао први, а затим Дел Торо на 31 -{km}- до циља, када су Евенепул и Сторер достигли Симонса. Погачар је до врха успона стекао минут предности, а на спусту је од Евенепула отпао Симонс, а затим и Сторер. Погачар је побиједио минут и 48 секунди испред Евенепула, док је на трећем мјесту завршио Сторер. Погачар је са побједом изједначио рекорд Фауста Копија од пет побједа на трци, поставши први који је свих пет побједа остварио заредом и први у историји који је један монументални класик освојио пет пута заредом, а то му је била десета побједа на монументалним класицима, чиме је дошао на треће мјесто вјечне листе, иза Едија Меркса са 19 и Рогера де Фламинка са 11. Такође, након што је током сезоне освојио Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж постао је други возач у историји који је у истој сезони освојио три монументална класика, послије Меркса, а током сезоне је завршио Милано—Санремо на трећем и Париз—Рубе на другом мјесту, чиме је постао први возач у историји који је завршио свих пет монументалних класика у истој сезони на подијуму. Сегзас је завршио на седмом мјесту, чиме је постао најмлађи возач који је неки монументални класик завршио у првих десет од Луиђија Купија 1917.

Тимови

На трци су учествовала 24 тима са по седам возача. Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују пошто је трка била у ворлд туру прије 2017. године, док су два најбоља про тур тима за претходну сезону такође имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке а трећи за све једнодневне ворлд тур трке али нису били обавезни да учествују. Лото, Израел—премијер тех и Уно—Х мобилити су била три најбоља про тур тима на крају сезоне 2024. али је тим Израел—премијер тех одлучио да се повуче са трке из безбједносних разлога због про-палестинских протеста против учешћа тима са називом Израел на тркама, док су специјалне позивнице добили ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане, Ку 36.5 про сајклинг, Полти визит Малта и Тудор про сајклинг.

Дебитовало је 46 возача, међу којима су били Пидкок, Сегзас, Ојтдебрукс, Дел Торо, Алфонсо Еулалио и Квин Симонс. Најмлађи возач је био Матија Стенико из тима ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане са 19 година и 15 дана, два дана млађи од Сегзаса, а најстарији је био Алесандро де Марки из тима Џејко—алула, са 39 година и 145 дана, старији 139 дана од Руија Косте. Возачи који су наступили долазили су из 30 држава, пет држава је имало преко десет возача: Италија 42, Француска 21, Белгија 16, а Норвешка и Шпанија по 11. Рафал Мајка, Питер Сери, Салваторе Пукио, Симоне Петили и Луис Мејнтџес су најавили да ће након трке завршити каријеру, а организатори су објавили да ће сви они добити посебан тренутак током пријављивања, а затим појасеве и круне од лишћа да носе на подијуму.

-{UCI}- ворлд тур тимови:

Алпесин—декунинк Аркеа—бб хотелс Бахреин—викторијус Визма—лејз а бајк Групама—ФДЈ Декатлон АГ2Р ла мондијал ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Интермарше—ванти Кофидис Лидл—трек Мовистар Пикник постнл Ред бул—Бора–ханзго Судал—Квик-степ УАЕ тим емирејтс ХРГ ХДС Астана Џејко—алула

-{UCI}- про тур тимови:

ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане Ку 36.5 про сајклинг Лото Полти визит Малта Тудор про сајклинг Уно—Х мобилити

Новчане награде и бодови Новчане награде

Укупан новчани фонд је износио 50.000 евра и додјељивао се за првих 20 возача. Побједник је добио 20.000 евра, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра. Возачи од 10 до 20 мјеста добијали су по 500 евра.

+ Новчане награде на крају трке Позиција Износ1. 2. 3. 4. 5. 6.7.8.9.10—20.

Бодови

Бодове у -{UCI}- свјетском рангирању добило је првих 60 возача. Побједник трке је добио 800, другопласирани 640, трећепласирани 520, четвртопласирани 440, а петопласирани 360.

1. 2. 3. 4. 5 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.-20. 21.-30. 31.-50. 51.-55. 56.-60. 800 640 520 440 360 280 240 200 160 135 110 95 85 65 55 50 30 15 10 5

Фаворити

Највећи фаворит је био четвороструки узастопни побједник Тадеј Погачар, који је током сезоне освојио Ронде ван Фландерен, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Тур де Франс, а током септембра и октобра је освојио Свјетско и Европско првенство и Тре вали Варезине класик. Медији су објавили да је непобједљив, као и да остварује побједе какве су остваривали само Копи и Меркс. Са њим у тиму је возио Исак дел Торо који је Ђиро д’Италију завршио на другом мјесту, а послије Ђира је побиједио на 12 трка, укључујући неколико класика у Италији у септембру и октобру. Други фаворит је био Ремко Евенепул који је Свјетско и Европско првенство завршио на другом мјесту, а пред трку је изјавио да вјерује да може да побиједи Погачара иначе не би био ту.

Међу другим фаворити су били Том Пидкок који је дебитовао на трци а претходно је Вуелта а Еспању завршио на трећем мјесту, Матијас Скелмосе који је освојио Амстел голд рејс побиједивши у спринту Погачара и Евенепула, Примож Роглич, Пол Сегзас који је дебитовао на монументалним класицима, а Европско првенство је завршио на трећем мјесту, Ричард Карапаз, Бен Хили, Сијан Ојтдебрукс, Жилијен Алафилип, Мајкл Сторер, Лени Мартинез, Антонио Тибери Ђулио Пелицари и Бен о’Конор. Међу возачима за које се сматрало да можда могу да изненаде били су Ромен Грегоар, Кристијан Скарони, Сеп Кус, Тимен Аренсман, Томс Скујинш и Еган Бернал.

Рута

мини|лево|Успон Пасо ди Ганда.

Рута је представљена 16. септембра у Милану, гдје је објављено да ће старт бити у Кому, а циљ у Бергаму, као 2021. и 2023. у склопу ротације према којој два града сваке године мијењају локације старта и циља. Директор трке Стефано Алокио описао је наизмјенично ротирање између Кома и Бергама као традицију која гарантује спектакуларну трку на највишем нивоу и да повратак на руту из 2023. године нуди селективну и фасцинантну руту са многим историјским успонима.

Од Кома се ишло кроз Сена Комаско, Канту, Брену, Ербу, Канцо и Асо, а послије 38 километара вожен је успон Мадона дел Гисало дуг 8,8 -{km}- са максималним нагибом од 14%. На врху успона је истоимена црква која се сматра заштитником бициклиста. Послије успона вожен је спуст до Белађа одакле је вожено обалом уз језеро Комо до Лека. Послије 100 километара вожен је успон Ронкола дуг 9,4 -{km}- са просјечним нагибом од 6,6% и максималним нагибом од 17%, а затим Бербено дуг 6,8 -{km}- са максималним нагибом од 8%. Спустом се ишло кроз Вал Брембилу, Цоњо и Сан Пелегрино Терме гдје је почео успон Пасо дела Крокета дуг 11 -{km}- са максималним нагибом од 11%. Са врха успона вожено је низбрдо и узбрдо до Олтре Ил Колеа гдје је стартовао успон Цамбла алта дуг 9,5 -{km}- са максималним нагибом од 10%.

Са успона Цамбла алта ишло се спустом кроз Горно и Понте Носу до Гацаниге гдје је стартовао успон Пасо ди Ганда дуг 9,2 -{km}- са просјечним нагибом од 7,3% и максималним нагибом од 15%. Успон се често сматра одлучујућим на трци, гдје возачи нападају како би се издвојили од групе. Послије успона је вожен спуст кроз Селвино који је имао 19 серпентина а на којем је Погачар напао 2023. и одвојио се од групе у којој је био. Након доласка у Нембро вожено је 9 километара по равном према Бергаму, а на 3 -{km}- до циља вожен је успон Коле Аперто дуг 1,3 -{km}- са максималним нагибом од 12%, уз 200 метара калдрме. Послије успона вожен је спуст до капије Порта сан Агостино на 1,8 -{km}- до циља, гдје је била оштра кривина и кратко сужавање пута. На уласку у последњи километар ишло се кривином лијево и благо низбрдо до последњих 600 метара одакле је вожено по равном до циља.

Преглед трке

мини|десно|Тадеј Погачар, побједник трке.

Трка је стартовала у 10.48 када је вожено неколико километара неутралне зоне, а званични старт је био у 11.06. одмах на почетку је напао Симонс, што је пратило десет возача, међу којима су били Мајкл Метјуз и Пељо Билбао, након чега је из групе напао Орлуис Аулар, а затим још возача, међу којима су били Филипо Гана, Матија Баис и Луис Верваке. Издвојила се група од 14 возача, у којој су били Симонс, Барт Лемен, Гал Гливар, Бјерн Керт, Тибо Герналек, Верваке, Билбао, Баис, Гана, Лукас Хамилтон, Виктор Ланђелоти, Валтер Калцони, Асбјерн Хелемосе и Метјуз, а која је стекла скоро минут предности, након чега су из главне групе напали Андреас Лекнесунд и Де Марки, што је пратио Лионел Таминио, а затим је нападало још возача, међу којима су били Наиро Кинтана и Давиде Формоло, али су достигнути. Бјегунци су стекли минут и по предности на 220 -{km}- до циља, док су Де Марки, Лекнесунд и Таминио заостајали минут иза водеће групе, али су одустали од потјере, успорили и достигла их је главна група.

На врху успона Мадона дел Гисало бјегунци су стекли два минута и 20 секунди предности, а на спусту је у главној групи пао Пидкок, али је наставио да вози. На спусту се група раздвојила, при чему су у другој групи остали Пидкок, Аренсман, Скелмосе и Грегоар, који су заостајали 45 секунди, али су се групе спојиле. На успону Ронкола из бијега су отпали Хелемосе и Герналек, возачи тима УАЕ тим емирејтс ХРГ су радили на челу групе, након што је Домен Новак завршио са радом и отпао, почео је да ради Павел Сиваков и предност је смањена на два минута. На спусту се група поново раздвојила, у другој групи су остали Хили и Сегзас, али су се групе спојиле на успону Бербено. Послије успона група је успорила и предност бјегунаца је порасла на три минута, одакле су отпали Гливар и Хамилтон. На успону Пасо дела Крокета Гана је радио на челу трке, отпао је Лемен, а на 82 -{km}- до циља је напао Симонс, што нико није пратио и стекао је 14 секунди предности испред групе у којој су остали Гана, Билбао, Метјуз и Верваке. Симонс је до врха успона стекао 45 секунди предности, а затим је повећао на минут и по, док су на успону Цамбла алта из главне групе отпали Хили, Аренсман и Џај Хиндли.

мини|десно|Ремко Евенепул, завршио на другом мјесту.