Плава тачка у бескрају: Визија човекове будућности у космосу () је књига америчког астронома Карла Сејгана из 1994. године. Она представља наставак Сејганове књиге Космос (1980) и инспирисана је чувеном фотографијом Бледа плава тачка из 1990. године. У књизи, Сејган спаја филозофска размишљања о месту човечанства у универзуму са приказом тадашњег знања о Сунчевом систему. Он такође излаже визију будућности човечанства.
Године 2023, аудио-књига Плава тачка у бескрају, коју је читао сам Сејган, изабрана је од стране Конгресне библиотеке за очување у Националном регистру звучних записа Сједињених Држава, као дело од „културног, историјског или естетског значаја”. Књигу је у Србији објавила издавачка кућа Алнари 2003. године, у преводу Зорана Живковића.
Резиме thumb|Фотографија Бледа плава тачка из 1990. године, на којој је Земља усликана са свемирске сонде Војаџер 1 (готово на половини висине десне траке светлости). Први део књиге разматра тврдње изнетe током историје да су Земља и људска врста јединствени. Сејган предлаже два разлога за упорност геоцентричне идеје, односно замисли да је Земља центар универзума: људску гордост у сопствено постојање и претњу мучењем онима који су се томе супротстављали, нарочито за време римске инквизиције. Ипак, он признаје да научни инструменти који би доказали да Земља кружи око Сунца (до последњих неколико стотина година) нису били довољно прецизни да измере ефекте као што је паралакса, што је астрономима отежавало да докажу да је геоцентрична теорија нетачна.
Након што каже да су људи стекли понизност схватајући да нису буквално центар универзума, Сејган започиње истраживање целог Сунчевог система. Почиње приказом програма Војаџер, у којем је и сам учествовао као научник. Описује тешкоће рада са веома слабим нивоима светлости на удаљеним планетама, као и механичке и рачунарске проблеме који су задесили обе сонде како су стариле, а које није увек било могуће дијагностиковати и поправити на даљину. Сејган затим разматра сваку од великих планета, као и неке од њихових сателита — укључујући Титан, Тритон и Миранду — фокусирајући се на то да ли је живот могућ на границама Сунчевог система.
Сејган тврди да проучавање других планета пружа контекст за разумевање Земље — и заштиту јединог дома човечанства од еколошке катастрофе. Он сматра да је одлука НАСА-е да након програма Аполо смањи истраживање Месеца била кратковида, упркос високим трошковима и све мањој подршци америчке јавности. Сејган каже да би будућа истраживања свемира требало да се усредсреде на заштиту Земље и на ширење људског присуства ван матичне планете. Књига је објављена исте године када је комета Шумејкер-Ливи 9 ударила у Јупитер; овај догађај Сејган користи да истакне опасност од астероида или комета довољно великих да изазову огромну штету ако би погодили Земљу. Он каже да је људима потребна политичка воља како би пратили велике неземаљске објекте, иначе би ризиковали да изгубимо све. Сејган тврди да је за спас опстанка људске врсте неопходно спровести колонизацију свемира и тераформирање.
Касније у књизи, Сејганова супруга Ен Драјан изазива читаоце да одаберу једну од фотографисаних планетарних тачака и приказаних у књизи и замисле да на том свету постоје становници који верују да је универзум створен само за њих. Она је делила Сејганово уверење да људи нису толико важни као што мисле да јесу.
Прво издање књиге садржи опсежну листу илустрација и фотографија, од којих је већина преузета из јавних архива података које је објавила НАСА.
Референце
Спољашње везе Плава тачка у бескрају на сајту Goodreads
Категорија:Књиге 1994.