Јоаким Баран (11. август 1799 – 5. октобар 1883) био је француски геолог и палеонтолог. Био је посебно познат по свом раду о трилобитима , објављеном у делу „Systéme Silurien de la Bohéme“ у 22 дела. Школован у школи Жоржа Кивијеа , противио се еволуционим ставовима Чарлса Дарвина.

Живот и каријера

Баранд је рођен на породичном имању у Согу , Горња Лоара , и школовао се у Политехничкој школи и Националној школи Понт и Шос у Паризу . Похађао је предавања Жоржа Кивијеа , Броњара , Жисјеа , Превоа , Сера , Одуена и де Бленвила . Стекао је инжењерску обуку и првобитно је постављен за инжењера у Десизу, где је изградио аквадукт преко Лоаре. Док је живео у Десизу, упознао се са Лујем-Антоаном де Бурбоном, војводом од Ангулема , а затим је постављен за учитеља породице војводе од Бордоа (касније познатог као гроф од Шамбора ), унука Шарла X. Основао је лабораторију за њихово образовање у Тиљерију која је касније уништена. Када је краљ абдицирао 1830. године, Баранд је пратио краљевске изгнанике у Енглеску и Шкотску , а потом у Праг . Настанивши се у том граду 1831. године, почео је да се бави инжењерским радовима, а његову пажњу су тада привукли фосили из доњопалеозоичких стена Бохемије . Почео је да скупља колекцију у свом дому, Клајнсајт бр. 419, Хотекгасе. Такође је имао кућу у Паризу. Поред француског, савладао је енглески, немачки и чешки језик.

Објављивање Мерчисоновог „Силурског система“ 1839. године подстакло је Баранда да спроведе систематска истраживања еквивалентних слојева у Бохемији . Десет година (1840–1850) је детаљно проучавао ове стене, ангажујући раднике посебно за сакупљање фосила, и на тај начин је добио преко 3500 врста граптолита , брахиопода , мекушаца , трилобита и риба . Први том његовог великог дела, „Систем силура у центру Бохема “ (који се бави трилобитима, неколико родова, укључујући Деифона , којег је лично описао), појавио се 1852. године; и од тог датума до 1881. године објавио је двадесет један четврти том текста и илустрација. Два друга тома су објављена након његове смрти 1887. и 1894. године. Процењује се да је на ова дела потрошио скоро 10.000 фунти. Поред тога, објавио је велики број засебних радова.

Као признање за његова важна истраживања, Геолошко друштво Лондона му је 1857. године доделило Воластонову медаљу . Године 1862. изабран је за члана Америчког филозофског друштва . Године 1870. изабран је за страног члана Краљевске шведске академије наука . За страног почасног члана Америчке академије уметности и наука изабран је 1875. године.

Баран је умро у Фросдорфу 5. октобра 1883. године након што је прележао инфекцију плућа. Његова обимна колекција се чува у Националном музеју у Прагу на основу његовог тестамента.

Године 1884. силурски слојеви у Кухелбаду названи су Барандовом стеном и на њих је постављена плоча са његовим именом. То су урадили Антон Фрич и други чешки научници. Дана 24. фебруара 1928. године, један прашки округ , Барандов , добио је његово име.

Противљење еволуцији

Баран је био заговорник теорије катастрофа (како је учио Жорж Кивије ). Касније се супротставио теорији еволуције Чарлса Дарвина . Одбацио је трансмутацију врста . Такође је написао књигу од пет томова о одбрани своје теорије „колонија“, претпостављајући да је узрок присуства фосила типичних за један слој окружен онима типичним за други атектонски. Склонији је да те колоније назива именима својих научних противника. Међу противницима су били Јан Крејчи , М. В. Липолд и Ј. Е. Мар .

Баран је такође победоносно учествовао у спору око независности Таконског система у Северној Америци, окончавши дугогодишњу дискусију доказивањем да фауна коју су открили Емонс и Марку представља његову примордијалну камбријску фауну.

Његове антиеволуционе ставове критиковао је геолог Хенри Хикс, који је прокоментарисао да је „Баран добро познат као одлучни противник теорије еволуције и да га је несумњиво та јака пристрасност спречила да види и прихвати многе чињенице које би иначе, тако пажљивом и проницљивом посматрачу, изгледале нескладно са тако снажним ставовима.“

Стандардна скраћеница аутора Barrande се користи да би се ова особа назначила као аутор када се наводи ботаничко име . Hicks, Henry. (1874). M. Barrande and Darwinism. Nature 9: 261–262.

Референце

Категорија:Француски палеонтолози