Северо Очоа де Алборнос (шпански: [seˈβeɾo oˈtʃoa ðe alβoɾˈnoθ] ; 24. септембар 1905 – 1. новембар 1993) био је шпански лекар и биохемичар , добитник Нобелове награде за физиологију или медицину 1959. године заједно са Артуром Корнбергом за откриће „механизама у биолошкој синтези дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК)“.
Образовање и рани живот Очоа је рођен у Луарки (Астурија ), Шпанија . Његов отац је био Северо Мануел Очоа (по коме је добио име), адвокат и бизнисмен, а мајка му је била Кармен де Алборноз. Очоа је био нећак Алвара де Алборноза (председника Друге шпанске републике у егзилу и бившег министра спољних послова) и рођак песникиње и критичарке Ауроре де Алборноз . Његов отац је умро када је Очоа имао седам година, па су се он и његова мајка преселили у Малагу , где је похађао основну и средњу школу. Његово интересовање за биологију подстакле су публикације шпанског неуролога и добитника Нобелове награде Сантијага Рамона и Кахала . Године 1923. отишао је на Медицински факултет Универзитета у Мадриду , где се надао да ће радити са Рамоном и Кахалом, али се Рамон и Кахал пензионисао. Студирао је код оца Педра Арупеа , а Хуан Негрин му је био учитељ:
Негрин је отворио широке, фасцинантне видике мојој машти, не само кроз своја предавања и лабораторијску наставу, већ и кроз савете, охрабрење и подстицај да читам научне монографије и уџбенике на језицима који нису шпански . }}
Негрин је охрабрио Очоу и још једног студента, Хосеа Валдекасаса, да изолују креатинин из урина. Два студента су успела и развила метод за мерење малих нивоа мишићног креатинина. Очоа је провео лето 1927. на Универзитету у Глазгову радећи са Д. Ноелом Патоном на метаболизму креатина и побољшавајући своје знање енглеског језика. Такође је додатно усавршио поступак анализе и по повратку у Шпанију, он и Валдекасас су поднели рад који описује рад часопису Journal of Biological Chemistry , где је брзо прихваћен, што је означило почетак Очоине каријере у биохемији. мини|лево|Очоа са супругом Кармен Гарсијом Кобијан, у Шведској, 1959. Очоа је завршио основне студије медицине лета 1929. године и одлучио је да поново оде у иностранство како би стекао даље истраживачко искуство. Његов рад на креатину и креатинину довео је до позива да се придружи лабораторији Ота Мајерхофа у Институту за биологију Кајзер Вилхелм у Берлин-Далему 1929. године. У то време институт је био „жариште“ брзо развијајуће дисциплине биохемије, па је Очоа имао искуство упознавања и интеракције са научницима као што су Ото Хајнрих Варбург , Карл Нојберг , Ејнар Лундсгард и Фриц Липман, поред Мајерхофа који је добио Нобелову награду за физиологију и медицину мање од деценије раније. Године 1930. Очоа се вратио у Мадрид како би завршио истраживање за своју докторску дисертацију, коју је одбранио те године. Године 1931, као тек дипломирани доктор медицине, оженио се Кармен Гарсијом Кобијан. Нису имали деце. Затим је започео постдокторске студије на Националном институту за медицинска истраживања у Лондону, где је радио са Хенријем Халетом Дејлом . Његово истраживање у Лондону укључивало је ензим глиоксалазу и било је важна прекретница у Очоиној каријери у два аспекта. Прво, рад је означио почетак Очоиног доживотног интересовања за ензиме. Друго, пројекат је био на челу брзо развијајућег проучавања интермедијерног метаболизма .
Каријера и истраживање Године 1933. Очоа се вратио у Мадрид где је он почео да проучава гликолизу у срчаном мишићу. У року од две године, понуђено му је место директора Одељења за физиологију у новооснованом Институту за медицинска истраживања на Медицинском факултету Универзитета у Мадриду . Нажалост, именовање је извршено баш када је избио Шпански грађански рат . Очоа је одлучио да би покушај спровођења истраживања у таквом окружењу заувек уништио његове „шансе да постане научник“. Стога, „након много размишљања, моја жена и ја смо одлучили да напустимо Шпанију“. У септембру 1936. године започели су оно што је он касније назвао „годинама лутања“, путујући из Шпаније у Немачку, у Енглеску и на крају у Сједињене Државе у року од четири године. . Noretta Koertge (ed.), vol. 5,s.:]
Очоа је напустио Шпанију и вратио се у Мајерхофов Институт за биологију Кајзер Вилхелм, који се сада налазио у Хајделбергу, где је Очоа затекао дубоко промењен фокус истраживања. Током своје посете 1930. године, лабораторијски рад је био „класична физиологија“, коју је Очоа описао као „свуда се могло видети трзање мишића“. До 1936. године Мајерхофова лабораторија је постала једна од водећих светских биохемијских установа фокусираних на процесе као што су гликолиза и ферментација . Уместо да проучава „трзање“ мишића, лабораторија је сада пречишћавала и карактерисала ензиме укључене у деловање мишића и оне укључене у ферментацију квасца. мини|десно|Споменик Северу Очои испред медицинског факултета Универзитета Комплутенсе у Мадриду Од тада до 1938. године, обављао је многе позиције и радио са многим људима на многим местима. На пример, Ото Мајерхоф га је именовао за гостујућег истраживачког асистента у Институту Кајзер Вилхелм за медицинска истраживања у Хајделбергу на годину дана. Од 1938. до 1941. године био је демонстратор и истраживачки асистент Нафилд на Универзитету у Оксфорду .
Сједињене Америчке Државе Очоа је потом отишао у Сједињене Државе, где је поново обављао многе позиције на неколико универзитета. Између 1940. и 1942. године, Очоа је радио за Медицински факултет Универзитета у Вашингтону . Године 1942. именован је за истраживачког сарадника у медицини на Медицинском факултету Универзитета у Њујорку , а тамо је потом постао ванредни професор биохемије (1945), професор фармакологије (1946), професор биохемије (1954) и шеф катедре за биохемију.
Године 1956. постао је амерички држављанин. Изабран је у Националну академију наука Сједињених Држава и Америчку академију уметности и наука 1957. године. Године 1959, Очоа и Артур Корнберг добили су Нобелову награду за физиологију или медицину „за откриће механизама у биолошкој синтези рибонуклеинске киселине и дезоксирибонуклеинске киселине “. Изабран је у Америчко филозофско друштво 1961. године.
Очоа је наставио истраживање синтезе протеина и репликације РНК вируса до 1985. године, када се вратио у сада демократску Шпанију где је био научни саветник. Очоа је такође био добитник Националне медаље за науку САД 1978. године.
Северо Очоа је умро у Мадриду , Шпанија, 1. новембра 1993. Кармен Гарсија Кобијан умрла је 1986.
Много након његове смрти, шпанска глумица Сара Монтиел тврдила је да су она и Северо Очоа били у романтичној вези педесетих година 20. века, како је наведено у интервјуу за шпанске новине Ел Паис : „Велика љубав мог живота био је Северо Очоа. Али то је била немогућа љубав. Тајна. Био је ожењен, а осим тога, његово истраживање, а моје снимање филмова, нису били добар спој.“
Наслеђе Истраживачки центар, који је планиран 1970-их, отворен је 1975. године (CBM) на Аутономном универзитету у Мадриду (UAM). Након његове смрти, назван је Центар за молекуларну биологију Северо Очоа.
У Леганесу , у Мадриду, болница носи његово име, као и станица мадридског метроа која је опслужује, Болница Северо Очоа .
Астероид 117435 Северохоа је такође назван у његову част.
Шпанска главна пошта (Correos ) је 2003. године издала поштанску марку од 0,76 евра у част Очое, као једну од пара на којима су шпански добитници Нобелове награде за медицину alongside Santiago Ramón y Cajal. заједно са Сантијагом Рамоном и Кахалом .
У јуну 2011. године, Поштанска служба Сједињених Држава издала је поштанску марку у његову част, као део колекције Амерички научници , заједно са Мелвином Калвином , Асом Грејем и Маријом Геперт-Мајер . Ово је био трећи том у серији.
Главни пут до туристичког одмаралишта Бенидорм носи име Авенија др. Северо Очоа у његову част.
Референце
Категорија:Шпански лекари Категорија:Биохемичари Категорија:Нобеловци за медицину