Џорџ Велс Бидл (Ваху, Небраска 22. октобар 1903 – Помона, Калифорнија 9. јун 1989) био је амерички генетичар. Године 1958. поделио је половину Нобелове награде за физиологију или медицину са Едвардом Тејтумом за њихово откриће улоге гена у регулацији биохемијских догађаја унутар ћелија. . Key Participants: George Beadle - It's in the Blood! A Documentary History of Linus Pauling, Hemoglobin, and Sickle Cell Anemia Био је 7. председник Универзитета у Чикагу од 1961. до 1968. године.
Кључни експерименти Бидла и Тејтума укључивали су излагање плесни хлеба Neurospora crassa рендгенским зрацима , што је изазвало мутације . У серији експеримената, показали су да ове мутације изазивају промене у специфичним ензимима укљученим у метаболичке путеве . Ови експерименти су их навели да предложе директну везу између гена и ензимских реакција, познату као хипотеза „Један ген - један ензим“ .
Образовање и рани живот Џорџ Велс Бидл је рођен у Вахуу, Небраска . Био је син Чонсија Елмера Бидла и Хети Албро, који су поседовали и управљали фармом од 40 хектара (160.000 м² ) у близини. Џорџ се школовао у средњој школи у Вахуу и можда би и сам постао фармер да га један од његових наставника у школи није усмерио ка науци и убедио га да оде на Пољопривредни колеџ у Линколну, Небраска. Године 1926. стекао је диплому основних студија на Универзитету у Небраски , а потом је годину дана радио са професором Ф. Д. Кеимом , који је проучавао хибридну пшеницу. Године 1927. стекао је звање магистра наука , а професор Кеим му је обезбедио место асистента у настави на Универзитету Корнел , где је радио до 1931. са професорима Р. А. Емерсоном и Л. В. Шарпом на Менделовој асинапси код биљке Zea mays. За овај рад је 1931. године стекао звање доктора филозофије .
Каријера и истраживање Године 1931. стипендиста на Калифорнијском технолошком институту у Пасадени, где је остао од 1931. до 1936. Током овог периода наставио је свој рад на индијском кукурузу и започео, у сарадњи са професорима Теодосијусом Добжанским, С. Емерсоном и Алфредом Стертевантом, рад на кросинговеру код воћне мушице, Drosophila melanogaster.
Године 1935. Бидл је посетио Париз на шест месеци како би радио са професором Борисом Ефрусијем на Институту за физико-хемијску биологију . Заједно су започели проучавање развоја очног пигмента код дрозофиле, што је касније довело до рада на биохемији генетике гљивице Neurospora, за који су Бидл и Едвард Лори Тејтум заједно добили Нобелову награду за физиологију или медицину 1958. године.
Године 1936. Бидл је напустио Калифорнијски технолошки институт да би постао ванредни професор генетике на Универзитету Харвард . Годину дана касније именован је за професора биологије (генетика) на Универзитету Станфорд и тамо је остао девет година, радећи већи део тог периода у сарадњи са Тејтумом. Овај рад Бидла и Тејтума довео је до важне генерализације. То је да већина мутаната који не могу да расту на минималној подлози, али могу да расту на „комплетној“ подлози, захтева додатак само једног одређеног суплемента за раст на минималној подлози. Ако је синтеза одређеног хранљивог састојка (као што је аминокиселина или витамин ) поремећена мутацијом , тај мутантни сој би могао да се узгаја додавањем потребног хранљивог састојка у минималну подлогу.. In Phage and the Origins of Molecular Biology, edited by J. Cairns, G. S. Stent and J. D. Watson. Cold Spring Harbor Symposia, Cold Spring Harbor Laboratory of Quantitative Biology, NY005F08IQ8 Ово откриће сугерише да већина мутација утиче само на један метаболички пут . Даљи докази добијени убрзо након почетних налаза показивали су да је генерално блокиран само један корак у том путу. Након свог првог извештаја о три таква ауксотрофна мутанта 1941. године, Бидл и Тејтум су користили ову методу да би створили низ сродних мутаната и одредили редослед којим су аминокиселине и неки други метаболити синтетизовани у неколико метаболичких путева. Очигледан закључак из ових експеримената био је да свака генска мутација утиче на активност једног ензима. Ово је директно довело до хипотезе један ген - један ензим , која је, уз одређене квалификације и прецизирања, остала у суштини валидна до данас. Како подсећа Хоровиц, рад Бидла и Тејтума је такође показао да гени имају суштинску улогу у биосинтези . У време експеримената (1941), негенетичари су и даље генерално веровали да гени управљају само тривијалним биолошким особинама, као што су боја очију и распоред чекиња код воћних мушица, док је основна биохемија одређена у цитоплазми непознатим процесима. Такође, многи угледни генетичари су сматрали да је деловање гена превише компликовано да би се решило било којим једноставним експериментом. Тако су Бидл и Тејтум довели до фундаменталне револуције у нашем разумевању генетике.
Године 1946. Бидл се вратио на Калифорнијски технолошки институт као професор биологије и шеф Катедре за биологију. Овде је остао до јануара 1961. године када је изабран за ректора Универзитета у Чикагу, а у јесен исте године за председника овог универзитета.
Након пензионисања, Бидл је предузео изванредан експеримент у генетици кукуруза . У неколико лабораторија је узгајао серију укрштања теозинта /кукуруза. Затим је укрстио ово потомство једно са другим. Тражио је брзину појављивања родитељских фенотипова међу овом другом генерацијом. Велика већина ових биљака била је између кукуруза и теозинта по својим карактеристикама, али око 1 од 500 биљака било је идентично или матичном кукурузу или матичном теозинту. Користећи математику Менделове генетике, израчунао је да то показује разлику између кукуруза и теозинта од око 5 или 6 генетских локуса. Ова демонстрација је била толико убедљива да се већина научника сада слаже да је теозинт дивљи претак кукуруза.
Током своје каријере, Бидл је добио многа признања. Међу њима је и почасни доктор наука следећих универзитета: Јејл (1947), Небраска (1949), Нортвестерн универзитет (1952), Ратгерс универзитет (1954), Кенјон колеџ (1955), Веслијан универзитет (1956), Универзитет у Бирмингему и Универзитет у Оксфорду , Енглеска (1959), Помона колеџ (1961) и Лејк Форест колеџ (1962). Године 1962. добио је и почасну диплому доктора права од стране Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу. Изабран је за члана Америчке академије уметности и наука 1946. године. Такође је добио Ласкерову награду Америчког удружења за јавно здравље (1950), Дајерову награду (1951), награду Емил Кристијан Хансен из Данске (1953), комеморативну награду Алберт Ајнштајн за науку (1958), Нобелову награду за физиологију или медицину 1958. године са Едвардом Тејтумом и Џошуом Ледербергом , Националну награду Америчког друштва за рак (1959) и Кимберову награду за генетику Националне академије наука (1960).
Награде и почасти Поред Нобелове награде, Бидл је добио бројне друге награде. Бидл је био члан неколико научних друштава, био је члан Националне академије наука(и председник Комитета за генетске ефекте атомског зрачења), Америчког генетичког друштва (председник 1946. године), Америчког удружења за унапређење науке (председник 1955. године), Америчког друштва за борбу против рака (председник Научног саветодавног већа), страни члан Краљевског друштва (ForMemRS) у Лондону , Данске краљевске академије наука и Америчког филозофског друштва.
Награда Џорџа В. Бидла коју додељује Америчко генетичко друштво названа је у његову част. Средња школа Џорџ Бидл у Миларду, Небраска (део школског округа Милард). Отворена је 2001. године. Центар Бидл, у којем се налази Одељење за биохемију на Универзитету Небраска-Линколн , такође је назван по Џорџу Бидлу.
Лични живот Бидл је био два пута ожењен. Са првом женом имао је сина, Дејвида, који сада живи у Хагу, у Холандији. Његова друга жена, Муријел Меклур (1915–1994), позната списатељица, рођена је у Калифорнији. Бидлови главни хобији били су пењање по стенама, скијање и баштованство. Приписује му се први успон на планину Дунерак на Аљасци. Michael Wood and Colby Coombs, Alaska: A Climbing Guide, The Mountaineers Books, 2002, page 40. Био је члан братства ФармХаус док је био на Универзитету у Небраски.
Бидл је преминуо 9. јуна 1989. године у пензионерском дому у Помони, Калифорнија, од компликација Алцхајмерове болести , у 85. години живота. Био је атеиста. George Beadle, An Uncommon Farmer: The Emergence of Genetics in the 20th Century. . Beadle's views on this occasion were somewhat more tempered than David's characterization of him as a "vehement atheist," and from his earliest days "intolerant of religion and other forms of superstition."
Референце
Категорија:Рођени 1903. Категорија:Умрли 1989. Категорија:Амерички генеричари Категорија:Амерички нобеловци