Злочин из мржње према особама са инвалидитетом је злочин из мржње који укључује употребу насиља над особама са инвалидитетом. Овај облик насиља није само физичко насиље, већ укључује и друге непријатељске радње, као што је поновљено блокирање приступа за особе са инвалидитетом и вербално злостављање. Ови злочини из мржње повезани су са предрасудама према инвалидитету или негирањем једнаких права за особе са инвалидитетом (пошто је то облик предрасуде). Политички се сматра екстремним обликом ејблизма или дисаблизма. Овај феномен може имати много облика, од вербалног злостављања и застрашујућег понашања до вандализма, напада или чак убиства. Иако су подаци ограничени, студије показују да су вербално злостављање и узнемиравање најчешћи. Злочини из мржње према особама са инвалидитетом могу се јавити као једнократни инциденти, или могу представљати систематско злостављање које траје недељама, месецима, па чак и годинама. Паркинг места за особе са инвалидитетом, рампе за инвалидска колица и други објекти често су место испољавања мржње према особама са инвалидитетом. Уместо да се приступни простори посматрају као неопходни за равноправност, они се доживљавају као „посебан третман”, неоправдан статусом, и стога постају „разлог” за агресивно понашање. Негирање приступа тако показује предрасуду према једнаким правима за особе са инвалидитетом; такве радње ризикују стварне телесне повреде, као и ограничавање личне слободе.
Људи који чине злочине из мржње према особама са инвалидитетом често оправдавају своје поступке наративима вођеним друштвено-економским факторима који могу пратити типичан образац. На пример, људи чине ове злочине јер особе са инвалидитетом виде као: некога ко поставља „незгодне” или „дрзке” захтеве за уклањање физичких баријера (нпр. паркираних аутомобила, комерцијалних ознака); некога ко „лажно” представља свој инвалидитет да би добио социјалну помоћ („паразити”); некога ко не заслужује једнак приступ/третман; некога ко има нижи статус и стога је „лака мета” за агресивне акте.
Други фактор је непознавање основних начела променљивих и/или невидљивих инвалидитета. Људи могу да не признају чињеницу да виђење ризичне радње једном није показатељ да ли особа са инвалидитетом то може да ради безбедно, поновљено, без екстремног бола, без последица или предвидиво у било ком другом тренутку. Ниска свест о медицинској потреби за амбулаторном употребом инвалидских колица — као што је колапс услед умора на средњим дистанцама; потешкоће са дуготрајним стајањем за разлику од ходања; проблеми са равнотежом или срцем — такође може бити фактор.We Need More Awareness of Ambulatory Wheelchair Users The Mighty
Злочин из мржње према особама са инвалидитетом може се догодити у било којој ситуацији и може бити почињен против било ког појединца. Инциденти се могу догодити између странаца који се никада нису срели, могу се догодити и између познаника, или се могу догодити унутар породице. Два кључна услова да би се неко дело назвало „злочином из мржње према особама са инвалидитетом” су перцепција да је, делимично или у потпуности, мотивисано ејблизмом, предрасудом према некоме зато што има инвалидитет (негирање једнаких права је облик ове предрасуде); и друго, перцепција да је дело заправо злочин,Mark Sherry (2010) "Disability Hate Crimes: Does Anyone Really Hate Disabled People?" Ashgate, London што укључује поновљено блокирање приступа. Вишеструки инциденти мржње — који сами по себи не укључују кривично дело — такође могу представљати злочин из мржње према особама са инвалидитетом ако их има довољно. То је зато што је поновљено узнемиравање кривично дело.
Препознавање Сер Кен Макдоналд, тадашњи директор јавног тужилаштва за Енглеску и Велс, изјавио је у говору пред Адвокатском комором у октобру 2008. године: „Јавно сам изјавио да сматрам да је злочин из мржње према особама са инвалидитетом веома распрострањен. Рекао сам да је, по мом мишљењу, на нижем крају спектра, огроман број случајева који се не евидентирају. Такође сам изразио мишљење да се озбиљнији злочини из мржње према особама са инвалидитетом не процесуирају увек како би требало. Ово је ожиљак на савести кривичног правосуђа. И сва тела и све институције укључене у спровођење правде, укључујући и моју, деле одговорност.”
Правни статус У Сједињеним Америчким Државама, Закон о спречавању злочина из мржње Метју Шепард и Џејмс Берд Млађи из 2009. године проширио је савезни закон о злочинима из мржње из 1969. како би укључио злочине мотивисане стварним или перципираним инвалидитетом жртве.
Године 1994, када је амерички Конгрес поново овластио Закон о статистици злочина из мржње, злочини засновани на инвалидитету категорисани су као злочини из предрасуда. Ово је подстакло Савезни истражни биро (ФБИ) да почне са вођењем података о свим злочинима против лица, имовине или друштва који укључују особу са инвалидитетом. Када се ови злочини забележе, они се деле на поткатегорије; стога се статус инвалидитета мерио или кроз физички или ментални инвалидитет. ФБИ је ово урадио како би утврдио да ли се учесталост злочина разликује у зависности од статуса инвалидитета (да ли је физички или ментални).
Подаци које су добили указивали су на то да је ризик да особа са инвалидитетом постане жртва злочина из мржње био релативно редак, али је ризик да буде нападнута био далеко већи него код било које друге маргинализоване групе. Међутим, чинило се да постоји незнатна разлика у учесталоosti између оних са физичким и оних са менталним инвалидитетом.
Према недавним подацима, инциденти злочина из мржње према особама са инвалидитетом тренутно су у порасту у Сједињеним Државама. Само у 2018. години пријављено је преко 150 кривичних дела из мржње која су проистекла из предрасуда према особама са инвалидитетом. Према Програму јединственог извештавања о криминалу ФБИ-а, било је знатно мање сличних кривичних дела у претходној години, што указује на нагли пораст током времена. Укупно, ФБИ је пријавио преко 7.000 инцидената злочина из мржње уопште, што чини око 2,1 одсто жртава тих злочина који су посебно циљани због свог инвалидитета.
Од евидентираних злочина из мржње према особама са инвалидитетом, 110 је било против особа са менталним инвалидитетом, док је осталих 67 било против оних са физичким инвалидитетом. Студије су такође показале да шанса да особа са инвалидитетом буде физички или сексуално нападнута може бити и до десет пута већа од оних без инвалидитета.
Ипак, постоји широко распрострањена претпоставка да је учесталост пријављивања злочина од стране особа са инвалидитетом много мања него код других мањинских група. Неки сугеришу да је то случај због недостатка приступа систему кривичног правосуђа, као и могуће одмазде од стране неговатеља или других. С тим у вези, особе са инвалидитетом могу заправо доживети више злочина из мржње него што је пријављено.
У Уједињеном Краљевству, злочин из мржње према особама са инвалидитетом сматра се отежавајућом околношћу према члану 146 Закона о кривичном правосуђу из 2003. године, што омогућава изрицање теже казне него што би злочин иначе добио без елемената мржње. Члан 146 наводи да се одредбе о кажњавању примењују ако: (а) да је, у време извршења кривичног дела, или непосредно пре или после тога, починилац показао непријатељство према жртви кривичног дела засновано на— (i) сексуалној оријентацији (или претпостављеној сексуалној оријентацији) жртве, или (ii) инвалидитету (или претпостављеном инвалидитету) жртве, или (б) да је кривично дело мотивисано (у потпуности или делимично)— (i) непријатељством према особама одређене сексуалне оријентације, или (ii) непријатељством према особама са инвалидитетом или одређеним инвалидитетом.Чланови 145 и 146 Закона о кривичном правосуђу из 2003..
Тест у члану 146 намерно се односи на доказе о „непријатељству” уместо о „мржњи”, јер се сматрало да озбиљност дела оправдава примену мање строгог теста.
Закон о равноправности из 2010. године, иако омогућава онима који су дискриминисани да се изјасне, створио је рањиву категорију људи коју су углавном чинили они са инвалидитетом. Он наглашава идеју да особе са инвалидитетом не могу напустити своје домове без узнемиравања и ствара поделу између оних који живе са инвалидитетом и остатка света.
Евидентирање злочина Историјски неуспех полицијских снага, тужилаца и неких организација социјалне заштите да злочине из мржње према особама са инвалидитетом третирају као озбиљан проблем, што је одраз претходних неуспеха у вези са другим облицима злочина из мржње, посебно расним и злочинима из мржње усмереним на ЛГБТ особе, довео је до хроничног недовољног пријављивања. Ово недовољно пријављивање је и превентивно, због широко распрострањеног уверења у заједници особа са инвалидитетом да их органи за спровођење закона неће схватити озбиљно, и накнадно, где полицијске снаге истражују злочин као да није заснован на мржњи и тако га евидентирају. Национална анкета о жртвама злочина завршена 2008. године открила је да особе са инвалидитетом имају двоструко већу вероватноћу да доживе насилне ситуације од оних без инвалидитета. Током те године, особе са интелектуалним инвалидитетом биле су у највећем ризику од виктимизације насиљем.Harrell, E. & Rand, M. (2010) Crimes Against People with Disabilities. Bureau of Justice Statistics. U.S. Department of Justice
Окружења која се боре са сиромаштвом имају већи ризик од веће појаве злочина из мржње према особама са инвалидитетом. У југоисточној Енглеској, многи са интелектуалним инвалидитетом сећају се места као што су школе, дневни центри, удаљени крајеви, па чак и облици јавног превоза као подручја „где се дешавају лоше ствари”. Наведено је да је злочин из мржње према особама са инвалидитетом најприсутнији у школама, факултетима и дневним центрима.
Више пута је доказано да се злочини из мржње према особама са инвалидитетом недовољно пријављују због тога што полицијски службеници доследно доносе сопствене претпоставке о ситуацији, а злостављачи доживљавају оштећења као рањивост.
Годишњи извештај о злочинима из мржње Краљевске тужилачке службе Уједињеног Краљевства, показује да је 11.624 случаја расног или верског злочина из мржње процесуирано у Енглеској и Велсу 2009. године, од чега је 10.690 довело до успешних осуда. Насупрот томе, само 363 тужбе и 299 осуда односило се на злочине из мржње према особама са инвалидитетом.
Током 2012. и 2013. године, спроведена је анкета о криминалу међу великим делом популације Енглеске и Велса. Констатовано је да је од процењених 62.000 злочина из мржње повезаних са инвалидитетом који су се догодили у том периоду, полиција забележила само 1.841.
Британска добротворна организација Scope спровела је истраживање о распрострањености и искуству злочина из мржње према особама са инвалидитетом, сажимајући своје налазе и налазе других група за особе с инвалидитетом у извештају Getting Away With Murder (Пролазак без казне за убиство). Кетрин Квармби, која је написала извештај и била прва британска новинарка која је истраживала злочине из мржње према особама са инвалидитетом, такође је написала књигу на ту тему.Quarmby, Katharine. "Scapegoat: Why we are failing disabled people." Portobello, 2011.
Перципирана рањивост На третман злочина из мржње према особама са инвалидитетом утицала је перцепција особа са инвалидитетом као инхерентно рањивих. Ово је вишеструк проблем. Неоснована примена етикете „рањив” на особу са инвалидитетом сматра се обликом инфантилизације, врстом ејблизма у којој се особе са инвалидитетом посматрају као детињасте, а не као функционалне одрасле особе.
Перцепције рањивости такође могу довести до перцепције да је жртва делимично или потпуно одговорна за злочин. На пример, може се сматрати да је особа са инвалидитетом крива зато што је била сама ноћу, тј. упуштала се у ризично понашање. Овај образац окривљавања жртве такође се појавио у процесуирању силовања и других сексуалних злочина.