Инвалидност у уметности је аспект унутар различитих уметничких дисциплина инклузивних пракси које укључују инвалидност. Манифестује се у стваралаштву и мисији одређених позоришних и плесних трупа, као и у тематици појединачних уметничких дела, попут радова специфичних сликара и цртача.
Инвалидност у уметности разликује се од уметности инвалидности по томе што се односи на уметност која укључује особе са инвалидитетом, било у темама, извођењу или стварању уметничког дела, уместо да се фокусира на инвалидност као централну тему. Инвалидност у уметности такође може да се односи на рад који је настао као политички чин у циљу обликовања нове заједнице, негујући културу инвалидности:
Особе са инвалидитетом понекад учествују у уметничким активностима као део експресивне терапије (такође познате као „терапија експресивном уметношћу” или „креативна уметничка терапија”). Експресивна терапија може имати облик терапије писањем, музикотерапије, драма терапије или друге уметничке методе. Иако су креативност и уметничко изражавање делови експресивне терапије, они су секундарни у односу на циљ постизања терапеутске користи. Овај чланак описује инвалидност у уметности где је уметничко достигнуће примарни циљ.
Сценска уметност
Плес
thumb|Лиса Буфано наступа на својим препознатљивим наранџастим ногарима стола у стилу краљице Ане. Покрет физички интегрисаног плеса део је покрета културе инвалидности, који препознаје искуство инвалидитета из првог лица. То значи да се инвалидност интегрише не као конструкт медицинског модела, већ као друштвени феномен, кроз уметничка, књижевна и друга креативна средства.. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. .
Музика thumb|Џез гитариста и композитор Ђанго Рајнхарт постао је један од најпродаванијих музичара. Развио је нове технике свирања гитаре које данас користе многи гитаристи. thumb|Певачица Мелоди Гардо користила је музику као терапију за побољшање памћења током опоравка од трауматске повреде мозга. Касније је постала врхунска џез вокалисткиња и сада наступа широм света.
Италијански оргуљаш и композитор Франческо Ландини (—1397) био је централна фигура стила треченто у касној средњовековној музици; његово слепило сврстава га међу најраније фигуре у историји инвалидности у уметности.
Бетовен је упамћен по својој способности да компонује класичну музику након што је потпуно изгубио слух. Покушао је неколико начина да искористи свој слух који је слабио пре него што је потпуно нестао. Одсекао је ноге свог клавира тако да је седео директно на поду. Лежећи на поду испред клавијатуре, могао је да осети вибрације док свира, што му је помагало да компонује. Учињени су различити покушаји да се Бетовену помогне асистивном технологијом. Томас Бродвуд, породица Штрајхер и Конрад Граф били су произвођачи клавира који су покушавали различите методе прилагођавања инструмента како би га учинили гласнијим за Бетовена: причвршћиване су слушне трубе на резонаторску кутију, додаване су резонантне плоче на доњу страну клавира, а испробано је и коришћење четири жице за сваку дирку. Бетовен је на крају потпуно изгубио слух и више није могао да се ослони на инструмент као помоћ у компоновању. Бетовен је компоновао своју Девету симфонију у том периоду свог живота.
Белгијски џез гитариста Ђанго Рајнхарт био је двадесетогодишњи, остварени гитариста када му је лева рука тешко опечена у пожару куће, остављајући га са само два прста за свирање на врату гитаре. Док се опорављао од опекотина, брат му је поклонио нову гитару. Рајнхарт је осмислио сопствену физикалну терапију, вежбајући свакодневно како би истегао прсте. Такође је измислио нове технике да надокнади изгубљене прсте:
Рајнхарт је наставио да ради као гитариста и постао светски познат музичар. Његове креативне технике постале су део репертоара џез гитаре.
Мелоди Гардо, џез вокалисткиња, задобила је трауматску повреду мозга након што ју је ударио аутомобил док је возила бицикл. Повреда је оштетила њено памћење, укључујући способност говора. Провела је годину дана опорављајући се у болници. Док је била у болници, њена терапија је захтевала да поново научи процес обављања једноставних задатака, као што је искључивање славине након прања зуба. Памћење речи за довршавање реченица био је изазов за Гардо. Лекар је предложио да Гардо покуша да пева реченице као алтернативу говору, као начин побољшања способности памћења дужих реченица. Гардо је открила да ова метода побољшава њено памћење. Гардо је стекла музичку публику постављањем снимака своје музике на Мајспејс 2006. године. Сада је светски позната уметница, која пева на француском и енглеском, и одржава концерте широм света. Понекад и даље има "рупе" у памћењу док наступа, и мора да носи наочаре за сунце како би заштитила своје очи осетљиве на светлост. Носи штап јер повремено доживљава вртоглавицу.
Године 2011, британски диригент Чарлс Хејзлвуд основао је „Британски параоркестар” (), оркестар који има за циљ да се састоји у потпуности од вештих музичара са инвалидитетом, како би се супротставио његовом уверењу да оркестри не садрже довољно музичара са инвалидитетом. Формирање оркестра било је тема документарца телевизије Channel 4, а оркестар је такође наступао током церемоније затварања Летњих параолимпијских игара 2012. у Лондону.
У Великој Британији, организација „One Handed Musical Instrument Trust” има за циљ уклањање баријера за бављење музиком са којима се суочавају особе са физичким инвалидитетом. Они наводе: „Тренутно не постоји оркестарски инструмент који се може свирати без две потпуно функционалне руке, што ускраћује неограничено учешће у музичком животу онима са урођеним инвалидитетом и ампутираним удовима, као и милионима који су можда били повређени, доживели мождани удар или развили артритис. Примарна препрека је одсуство одговарајућих инструмената.”
„EyeHarp” је електронски музички инструмент који се контролише покретима очију или главе свирача. Особе са тешким оштећењем моторичких функција могу користити овај инструмент за свирање музике или као помоћ у учењу или компоновању.
Позориште
У модерно доба, третман инвалидности у позоришним делима одражава еволуцију општих друштвених ставова према инвалидности. У западној култури, инвалидност се некада ретко помињала у драмама. Значајни изузеци укључују Шекспировог Ричарда III. Лик Ричарда III, приказан као „деформисан, недовршен”, служио је као пример „антихероја” и илустровао приказивање особа са инвалидитетом у уметности као зликоваца. Ричардови физички инвалидитети користе се да симболизују фундаменталну слабост његовог карактера. Ипак, Шекспир је био свестан уобичајене грешке изједначавања физичке лепоте са личним или моралним квалитетима, или обрнуте перцепције, да физичка непривлачност представља личне мане (он сатиризује такве ставове у свом Сонету 130). Ричард III је приказан као комплексан лик, чија је трагедија у препуштању својим моралним слабостима уместо њиховом превазилажењу.
Укључивање извођача са инвалидитетом у позориште развијало се упоредо са ширим јавним прихватањем интеграције особа са инвалидитетом у главно друштво. Француска позоришна глумица Сара Бернар већ је била славна када јој је ампутирана нога у 71. години. Наставила је своју глумачку каријеру. Бернар није волела своје протетске удове и изабрала је да користи носиљку.
„Национална позоришна радионица хендикепираних” ( — NTWH) била је репертоарска позоришна компанија са седиштем у Њујорку која се бавила заступањем, обуком и продукцијом у позоришту за извођаче са инвалидитетом. Када је основана 1977. године, била је првенствено инклузивна за извођаче и драмске писце са физичким инвалидитетом. NTWH је надгледала пројекте као што је Програм писаца за рањене ратнике, који је служио и као терапеутски и као уметнички програм за ратне ветеране да истраже психолошка, емоционална и духовна искуства рата. Трупа „Famous People Players”, основана 1974. године, путујућа је позоришна компанија црног светла са седиштем у Торонту, Канада, која запошљава особе са инвалидитетом као извођаче и особље.
Неке значајне драме 20. века директно су се бавиле инвалидношћу. Амерички драмски писац Тенеси Вилијамс написао је многе комаде са женским главним улогама које су бар делимично биле инспирисане његовом сестром Роуз, којој је дијагностикована шизофренија, а која је касније остала тешко онеспособљена лоботомијом као млада жена. Ликови који одражавају Роузину борбу са менталном болешћу укључују Лору у Стаклена менажерија, Бланш Дубоа у Трамвају званом жеља и Кетрин у сценарију који је Вилијамс написао за филм из 1959. Изненада, прошлог лета. У Вилијамсовим драмама, такве жене се виде како трпе трагедију као резултат своје болести.
Комад Леонарда Герша Лептири су слободни, о младом слепом човеку који осваја своју независност од превише заштитничке мајке, дебитовао је на Бродвеју 1969. године, а преточен је у филм 1972. године. Главног лика играли су глумци који нису слепи и у оригиналном извођењу представе и у филмској верзији. Насупрот томе, комад Деца мањег бога, који је написао Марк Медоф и који је дебитовао 1980. године, укључивао је глуву глумицу која је играла главну женску улогу лика који је глув. Ово се наставило у филмској верзији из 1986. године; Марли Матлин, која је глува, освојила је Оскар за најбољу глумицу. Поред тога, мјузикл Буђење пролећа (заснован на немачкој драми из 1891.), продукција трупе „Deaf West” која је дебитовала 2015. на Бродвеју, имао је велики ансамбл глувих глумаца. Представа је укључивала и глумце који чују и глуве глумце који су наступали користећи амерички знаковни језик. Године 2019, Али Строкер постала је прва глумица корисница инвалидских колица која је освојила награду Тони за најбољу споредну глумицу у мјузиклу за своје извођење Адо Ени у оживљавању мјузикла Оклахома!.
У Канади, један од најранијих комада од стране и о особама са инвалидитетом је Creeps Дејвида Фримана, првобитно објављен од стране Универзитетске штампе у Торонту 1971. године, и управо је то дело које је „пробило лед оживљавајући приче о људима са инвалидитетом”. Фриман је рођен са церебралном парализом, и до своје седамнаесте године нашао се како шмиргла блокове у радионици за одрасле у Торонту за бедних седамдесет пет центи сваке две недеље; умртвљујуће искуство о којем је писао за часопис Maclean's 1964. године. Фриман је написао сценарио за CBC-TV заснован на истој теми, али је одбијен (ликови су сматрани „превише непривлачним за телевизију”). Почетком 1970-их, у својој потрази за новим канадским радовима, Бил Гласко је предложио Фриману да преради дело као позоришни комад, процес који је Фриман сматрао „болним” јер га је „живео”. Резултат је био Creeps, који је доживео „велики успех” када га је извео „Factory Theatre Lab” у фебруару 1971. Комад је затим ревидиран и поново постављен као инаугурална продукција новооснованог позоришта „Tarragon Theatre” у октобру 1971. године, и био је „још већи хит” од премијере. Та продукција освојила је прву награду Чалмерс за изузетан позоришни комад у Торонту 1972. године, а приказивање у Вашингтону и Њујорку донело је награду „Drama Desk” за изузетног новог драмског писца 1973. године. Од тада, комад је често извођен у Канади, САД и Великој Британији.