Сер Френк Макфарлан Бернет (; Траралгон, 3. септембар 1899 – Порт Фејри, 31. август 1985), обично познат као Макфарлан или Мак Бернет, био је аустралијски вирусолог познат по свом доприносу имунологији. Добитник је Нобелове награде 1960. године за предвиђање стечене имунолошке толеранције. Такође је развио теорију клонске селекције.
Бернет је стекао звање доктора медицине на Универзитету у Мелбурну 1924. године, а докторат на Универзитету у Лондону 1928. године. Наставио је да спроводи пионирска истраживања у микробиологији и имунологији на Институту за медицинска истраживања Волтер и Елиза Хол у Мелбурну и био је директор Института од 1944. до 1965. године. Од 1965. до пензионисања 1978. године, Бернет је радио на Универзитету у Мелбурну. Током своје каријере играо је активну улогу у развоју јавне политике за медицинске науке у Аустралији и био је један од оснивача Аустралијске академије наука (ААС), а био је и њен председник од 1965. до 1969. године.
Барнетова главна достигнућа у микробиологији обухватала су откривање узрочника Q-грознице и пситакозе; развој тестова за изолацију, културу и детекцију вируса грипа; описивање рекомбинације сојева грипа; демонстрирање да вирус миксоматозе не изазива болест код људи. Савремене методе за производњу вакцина против грипа и даље се заснивају на Барнетовом раду на побољшању процеса узгоја вируса у кокошијим јајима.
За свој допринос аустралијској науци, Барнет је 1960. године проглашен првим Аустралијанцем године, а 1978. године витезом Реда Аустралије. За своја достигнућа добио је међународно признање: поред Нобелове награде, добио је Ласкерову награду и Краљевску и Коплијеву медаљу од Краљевског друштва, почасне докторате и одликовања за изузетну службу од Комонвелта народа и Јапана.
Биографија Бернет је рођен у Траралгону, Викторија; његов отац, Френк Бернет, шкотски емигрант у Аустралији, био је управник филијале Колонијалне банке у Траралгону. Његова мајка Хадаса Бернет (рођена Мекеј) била је ћерка шкотског имигранта средње класе и упознала је свог оца када је Френк радио у граду Короиту. Френк је имао 36 година и 14 година је био старији од Хадасе.Biographical Memoirs, Породица је била друштвено конзервативна англосаксонска протестантска. Френк Макфарлан Бернет је био друго од седморо деце и од детињства је био познат као „Мак“. Имао је старију сестру, две млађе сестре и три млађа брата. Најстарија ћерка Дорис имала је ментални инвалидитет који је Хадаси проводио већину времена, а породица је Дорисино стање видела као прећутну стигму, обесхрабрујући другу децу да позивају пријатеље кући, како не би наишли на најстарију ћерку. Од раних година у Траралгону, Мак је уживао у истраживању околине, посебно Траралгонског потока. Прво је похађао приватну школу коју је водио један учитељ пре него што је са 7 година кренуо у државну основну школу. Мак се од малих ногу дистанцирао од свог оца — који је волео да проводи слободно време пецајући и играјући голф. Од малих ногу је више волео књижевне активности и није био заљубљен у спорт, а са осам година је био довољно стар да анализира очев карактер; Мак није одобравао Френка и видео га је као лицемера који је заступао моралне принципе и стављао фасаду праведности, док се дружио са бизнисменима сумњиве етике. Хадаса је била преокупирана Дорис, па је Мак развио прилично усамљену личност.
Бернетови су се преселили у Теранг 1909. године, када је Френк постављен за управника банке тамо, након што је одбио посао у Лондону. Бернета је занимао дивљи свет око оближњег језера Теранг; придружио се извиђачима 1910. године и уживао је у свим активностима на отвореном. Док је живео у Терангу, почео је да сакупља бубе и проучава биологију. Читао је чланке о биологији у Чемберсовој енциклопедији, која га је упознала са радом Чарлса Дарвина.Biographical Memoirs, Током раних тинејџерских година, породица је годишње одлазила на одмор у Порт Фери, где је Бернет проводио време посматрајући и бележећи понашање дивљих животиња. Школовао се у државној школи Теранг и похађао недељну школу у локалној цркви, где га је свештеник охрабрио да се бави академским студијама и доделио му књигу о мравима као награду за његов академски успех. Саветовао је Френку да инвестира у Меково образовање и он је добио пуну стипендију за смештај и студирање на колеџу Џилонг, једној од најексклузивнијих приватних школа у Викторији. Почевши тамо 1913. године, Бернет је био једини студент са пуном стипендијом. Није уживао у времену проведеном тамо међу потомцима владајуће више класе; док је већина његових вршњака била дрска и спортски оријентисана, Бернет је био књишки настројен и није био атлетски настројен, а своје колеге студенте је сматрао арогантним и грубим. Током овог периода, држао је у тајности своје сакупљање буба и неодобравање својих вршњака и дружио се са школским друговима из нужности. Ипак, његова академска вештина му је донела привилегије, те је дипломирао 1916. године, освојивши прво место у својој школи у целини, као и из историје, енглеског језика, хемије и физике. Типичан универзитетски пут за особу његовог друштвеног порекла био је да студира теологију, право или медицину. До тада се већ разочарао у религију и изабрао медицину. Због Првог светског рата, војна служба је била могућност и сматрао је да би медицинска позадина повећала његове шансе да добије неборбену позицију.
Академске основе Од 1918. године, Бернет је похађао Универзитет у Мелбурну, где је живео у Ормонд колеџу уз стипендију за смештај. Тамо је читао више Дарвинових дела и био је под утицајем идеја о науци и друштву у делима Х. Џ. Велса.Biographical Memoirs, Уживао је у свом времену на универзитету и проводио је велики део свог слободног времена читајући књиге из биологије у библиотеци како би хранио своју страст за научним знањем. Такође је имао пролазни спортски успех, заузевши кратко место у Ормондовом Првом VIII веслачком одреду. Наставио је да се бави проучавањем буба у приватности, иако су његови колеге из разреда сазнали и није било губитка у томе јер су позитивно гледали на његов хоби. Упркос сталној стидљивости, Бернет се добро слагао са особљем и студентима на универзитету. Бернет је био самомотивисан и често је прескакао предавања како би учио својим бржим темпом и тражио даља знања у библиотеци, а у првој години је био изједначен са првим из физике и хемије. Следеће године, 1918, све више се бавио лабораторијским радом, али га је такође прогонио притисак вршњака да се пријави у војску, што је сматрао непријатном перспективом. Међутим, то је спречено до краја рата. Године 1919, био је један од 12 висококвалитетних студената изабраних за додатну наставу, и освојио је једнако добро прво место у физиологији треће године. Исте године је почео клинички рад, али му је то било помало непријатно јер је био заинтересован за дијагностиковање пацијента и није имао много интересовања да покаже емпатију према њему.
Док је био на универзитету, постао је агностик, а касније агресивни атеиста; био је скептичан према вероисповести, коју је сматрао „напором да се поверује да оно што вам здрав разум говори није истина“. Такође је био згрожен оним што је сматрао лицемерним понашањем верских следбеника. Пред касније године основних студија, његово незадовољство религијом почело је све више да га прогања. Покушао је да се накратко укључи у комунизам, али је потом одлучио да се посвети научном истраживању. Време потребно за студирање медицине смањено је на пет година како би се лекари брже обучавали након избијања Првог светског рата, а Бернет је дипломирао са дипломом медицине и дипломом хирургије 1922. године, освојивши друго место на завршним испитима упркос смрти оца неколико недеља раније. Међу његовим колегама дипломцима били су Ијан Ворк, Кејт Кембел, Џин Макнамара, Руперт Вилис и Рој Камерон, који су и сами постали угледни научници.
Затим је обавио десетомесечну специјализацију у Мелбурнској болници како би стекао искуство пре него што почне са радом.Новопечени дипломци су провели четири месеца на медицинском одељењу, још четири на хирургији, а преостала два на хитном пријему. На хируршком одељењу радио је под вођством Џона Гордона и Алана Њутна, обојице познатих хирурга. Веома је уживао у овом периоду и био је разочаран када је морао да обави специјализацију из медицине. Међутим, убрзо се занео својим послом, инспирисан неурологом Ричардом Ставелом, кога је Бернет обожавао. Као резултат тога, постао је одлучан да се бави каријером у клиничкој неурологији и написао је теоријски рад о тестирању сензорних губитака након лезија периферних нерава, али је његов рад за Клинички извештај Мелбурнске болнице одбијен. Бернет се пријавио за место медицинског регистрара као део своје клиничке каријере, али је медицински надзорник болнице у Мелбурну, који је био задужен за таква именовања, сматрао да су Бернетов карактер и личност погоднији за каријеру у лабораторијском истраживању и замолио је Бернета да повуче своју пријаву у замену за место вишег патолога специјализанта, које ће се упражнити у наредним месецима. Бернет је пристао.
Током прелазног периода радио је као регистрар патологије у Институту за медицинска истраживања Волтер и Елиза Хол, а такође се припремао за испите за докторат медицине, крајем 1923. године. Године 1923. преузео је место вишег патолога резидента у болници у Мелбурну; лабораторије су биле део Института Волтер и Елиза Хол. Спроводио је истраживање реакција аглутинина код тифуса, што је довело до његових првих научних публикација.Fenner, F. 1987. Frank Macfarlane Burnet. Historical Records of Australian Science 7:39–77. This article also contains a full list of Burnet's publications. It was reprinted in the Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society 22:100–162. A shortened version is available online from the Australian Academy of Science Одлучио је да ради пуно радно време на одговору антитела код тифуса, иако је технички требало да се бави патологијом као део својих обавеза према болници. Бернет је био први на испитима за докторат медицине са великом разликом, а његов резултат је искључен из процеса скалирања како остали студенти не би пали због толиког заостатка.
мини|лево|Френк Макфарлан Барнет са супругом и ћеркама у Стокхолму 1960. године
У то време, Хол институт је био у раним фазама брзог ширења. Нови директор Института, Чарлс Келавеј, желео је да повећа активности организације не само да би подржао рад болница, већ би имао и одвојене истраживачке групе из физиологије, микробиологије и биохемије које би такође обављале независне студије. Такође се надао да ће подићи стандарде како би Институт био упоредив са светским операцијама у Европи и Америци. Келавеј је заволео Барнета и видео га је као најбољег младог талента у Институту са способношћу да помогне у његовом подизању на водеће светске стандарде. Међутим, сматрао је да ће Барнету бити потребно искуство рада у лабораторији у Енглеској пре него што би могао да води сопствену истраживачку групу за бактериологију у Аустралији.Biographical Memoirs, Барнет је напустио Аустралију и отишао у Енглеску 1925. године и служио је као бродски хирург током свог путовања у замену за бесплатну карту. По доласку, прихватио је плаћену позицију помоћника кустоса Националне колекције типских култура у Листер институту у Лондону. Бернет је припремао или одржавао бактеријске културе за друге истраживаче ујутру, а поподне је био слободан да обавља сопствене експерименте. Током друге половине 1926. године, експериментисао је да види да ли бактериофаг утиче на Salmonella typhimurium.