Карло Гамбино је био сицилијанскo-амерички шеф мафије, оснивач и вођа криминалне породице Гамбино у Њујорку. Такође је био главни човек у Комисији америчке мафије. New York Times, "Obituary: Carlo Gambino", October 16, 1976.
Рани живот Карло Гамбино је рођен 24. августа 1902. годинеУ неким докумемтима за датум рођења је коришћен и 1. септембар 1902. године у Палерму, граду на Сицилији, у сиромашној породици која је имала везе са локалном мафијом. Још као тинејџер, био је укључен у криминалне активности. Имао је двојицу браће, Гаспареа и Паола. Гаспаро није био укључен у криминалне активности, док ће Паоло касније постати део групе која ће носити име "криминална породица Гамбино". Негови родитељи су били Томазо Гамбино и Феличе Кастелано.David Critchley, 'The Origin of Organized Crime in America', Routledge, 2009.
Долазак у САД Гамбино долази у Њујорк 23. децембра 1921. године. До Њујорка је стигао бродом "SS Vincenzo Florio" као слепи путник.Salvatore Lupo, 'History of the Mafia', Columbia University Press, 2009. У Њујорк је дошао да би се придружио својим рођацима Кастеланима, који су већ били део сицилијанске заједнице у Бруклину.
По доласку у Њујорк, радио је у малој транспортној фирми која је припадала њиховој породици. Временом се укључио у локалне Сицилијанске групе, што ће му касније омогућити да се укључи у криминални свет, и да ту изгради своју каријеру.
Каријера
Кастеламарешки рат и Комисија По доласку у Њујорк, Карло Гамбино се прикључио криминалној организацији коју је водио Ђузепе Масерија. Гамбино је био први пут ухапшен 1930. године у Лоренсу зато што је деловао сумњиво. Али та оптужба је брзо одбачена. После месец дана, поново је ухапшен у Броктону због крађе. Пошто се није појавио на суду, издат је налог за његово хапшење. Четири године касније, ухапшен је као бегунац у Менхетну и враћен је у Броктон због раније оптужбе за крађу, али и та оптужба је одбачена након што је на суду плаито за оно што је украо.Federal Bureau of Investigation (FBI), Gambino crime family records, 1950s–1970s
Почетком 1930. године, избио је крвави сукоб између Ђузепеа Масерије и Салватореа Маранцана познат као кастеламарешки рат. И један и други вођа су припадали такозваној "Mustache Pete" генерацији. То је била генерација криминалаца који су своју каријеру започели на Сицилији, придржавали су се традиционалних мафијашких принципа части, достојанства, традиције и поштовања. Такође криминалци из те генерације су ретко хтели да раде са људима који немају сицилијанске корене, а неки од криминалаца из те генерације су радили искључиво са људима који су били из истог места-насеља.
Након што је рат почео лоше да се одвија по Масерију, његов заменик Чарлс "Лаки" Лучано видео је прилику да замени стране. У тајном договору са Маранцаном, Лучано пристаје да организује Масеријино убиство у замену да постане Маранцанов сарадник и да преузме Масеријине послове. Рат се завршава убиством Ђузепеа Масерије 15. априла 1931. године у ресторану на острву Кони.Peter Maas, 'The Valachi Papers', Putnam, 1968.
Након убиства Масерије, Маранцано је поделио њујоркшку мафију на пет породица чије су вође биле Лаки Лучано, Џо Профачи. Томи Гаљано, Винсент Мангано и наравно Маранцано. Сазвао је састанак у Вапингерс Фолс где се прогалсио за capo di tutti capi - "шеф свих шефова". Између осталог, Маранцано је ограничио послове и утицај супарничких породица у корист своје. Лучано је наизглед прихватио све промене, али је у ствари само куповао себи време пре него што убије Маранцана. Лучано је сматрао да је Маранцано паметнији од Масерије, али Маранцано је био похлепнији и много више жењан моћи него Масерија.
До септембра 1931. године, Маранцано је схватио шта Лучано заправо покушава да уради. Маранцано одлучује да ангажује ирског плаћеног убицу Винсента Кола да убије Лучана. Међутим, Томи Лукезе је упозорио Лучана да му Маранцано спрема убиство.
Дана 10. септембра 1931. године, Маранцано позива Лучана, Вита Ђеновезеа и Френка Костела у своју канцеларију у Менхетну где бива убијен.Selwyn Raab, 'Five Families: The Rise, Decline, and Resurgence of America's Most Powerful Mafia Empires', Thomas Dunne Books, 2005.
Комисија Касније исте године у Чикагу, Лучано сазива састанак са бројним мафијашким вођама на којем је предложио оснивање управног тела за организовани криминал познатог као КомисијаJoseph Bonanno, 'A Man of Honor', St. Martin’s Press, 1983.. Улога Комисије је била да решава спорове и да одређује која породица контролише одређене територије. Комисија се сматра највећом Лучановом иновацијом. Његова идеја је била да дискретно одржава своју моћ над породицама и да спречи будуће мафијашке ратове. Вође породица су прихватили овај предлог.
Породица Мангано Након Масеријине смрти, Гамбино и његови рођаци постају војници криминалне породице Мангано, чији је вођа био Винћенцо Мангано. Иако је био веома утицајан, Умберто "Алберт" Анастазија је био Манганова десна рука. Мангано и Анастазија су често улазили у сукобе баш због тога што је Анастазија био веома утицајан. Иако није био вођа породице Мангано, Анастазија је сам одлучивао о неким пословима са Лучаном и Костелом без претходног разговора са Манганом, што је доводило до сукоба њих двојице.
Гамбино је 1937. године осуђен за утају пореза у вези са илегалном дестилеријом у Филаделфији. Провео је укупно 22 месеца у затвору, што је уједно био његов једини период живота проведен иза решетака.
Винћенцо Мангано и његов брат Филип убијену су 1951. године, наводно по налогу Анастазије. Филипово тело је пронађено у Бруклину, док Винћенцово тело никада званично није пронађено. Винћенцо је проглашен мртвим 1961. године.
Убиство Умберта Анастазије Године 1957. Вито Ђеновезе је одлучио да крене против Костела и Анастазије, у то је укључио и Гамбина који је у то време био Анастазијин помоћник. Ђеновезе је ангажовао Винсента Џигантеа да убије Костела. Винсент је то покушао 2. маја 1957. године испред Костелове зграде, али није успео у намери да га убије. Иако је убиство било неуспешно, Костело је остао жив али рањен, то је било довољно да га убеди да се повуче из криминалног света и да своје место уступи Виту Ђеновезеу. На суђењу 1958. године, Костело је тврдио да не препознаје Џигантеа, иако га је његов портир идентификовао као нападача. Џиганте је ослобођен свих оптужби.
Након повлачења Костела, Ђеновезе и Гамбино наручују убиство Анастазије. Гамбино је доделио задатак Профачију, који је ангажовао Џозефа "Лудог Џоа" Галоа. Умберто Анастазијa је убијен 25. октобра 1957. у берберници хотела "Park Sheraton" - Менхетн.
Након свега, Гамбино преузима вођство породице Мангано, која од тада носи његово име. Џозеф Бионда постаје Гамбинов помоћник до 1965. када га је заменио Анијело Делакроче.
Састанак у Апалачину и пад Ђеновезеа Након убиства Анастазије, Ђеновезе преузима контролу над Лучановом породицом од Костела. Желећи да легитимизује своју моћ, 14. новембра је сазвао састанак вођа америчких и сицилијанских синдиката. Међу тачкама дневног реда, био је интерес мафије у коцкању, кријумчарење наркотика у Куби и интерес у текстилној индустрији Њујорка. Састанак је одржан у кући Џозефа Барбаре у Апалачину.U.S. Senate (McClellan Committee), 'Hearings on Organized Crime', 1957–1959.
Пад Ђеновезеа Едгар Д. Кросвел, припадник државне полиције Њујорка, сазнао је да Барбарин син ради нешто чудно. Сазнао је да Барбарин син резервише собе по хотелима и да се у његову кућу достава велика количина меса. Кросвел је одлучио да мало испрати шта се дешава око Барбарине куће. Полиција је пронашла бројне луксузне аутомобиле паркиране на Барбарином имању, записали су таблице и открили да су аутомобили регистровани на имена познатих криминалаца. Након тога, пристигло је појачање и постављена је блокада пута. У Барбариној кући је тада било одржано окупљање мафијаша.
Када су мафијаши сазнали да се и полиција налази на Барбарином имању, почели су да беже аутомобилима, а неки пешке. Полиција је зауставила аутомобил којим је управљао Расел Буфалино - мафијаш из Пенсилваније, сем њега, у возилу су се налазили Ђеновезе и још три мушкарца. Буфалино је полицији рекао да је Ђеновезе дошао у посету болесном Барбари, а Ђеновезе је рекао да је дошао на роштиљ. Полиција их је пустила.
Гамбино и Лучано су наводно имали договор са једним порториканским дилером дроге. Договор је био да тај нарко-дилер лажно оптужи Ђеновеза за умешаност у трговину наркотицима, а за узврат је добио 100.000 долара. Лучано и Гамбино су платили један део тог износа, а остали учесници нису познати.
Дана 17. априла 1959. године, Ђеновезе је осуђен на петнаест година затвора због умешаности у трговину наркотицима. Умро је 14. фебруара 1969. године у затвору.
Крај ере Лаки Лучана Дана 26. јануара 1962. године, на међународном аеродрому у Напуљу, због последица срчаног удара, преминуо је Салваторе Луканија - познат као Чарлс "Лаки" Лучано. Његовој сахрани у Напуљу присуствовало је триста људи, током које је његово тело превезено улицама Напуља у црним погребним колима са коњском запрегом. Уз дозволу америчке владе, Лучанови рођаци су пренели његово тело назад у Њујорк, да би га сахранили на гробљу Светог Јована у Квинсу. Његовој сахрани у САД-у је приствовало више од две хиљаде људи, а посмртни говор је одржао његов дугогодишњи пријатељ Карло Гамбино.
Почетак владавине Карла Гамбина Након Ђеновезеовог одласка у затвор, Гамбино преузима контролу над Комисијом. Под његовим вођством, криминална породица Гамбино је имала петсто "војника" и преко хиљаду сарадника.
Године 1962, Гамбинов најстарији син, Томас, оженио се Лукезеовом ћерком Френсис. Венчању је присуствовало преко хиљаду гостију, а том приликом је Гамбино уручио поклон Лукезеу у вредности од 30.000 долара. Заузврат Лукезе је Гамбину предао део својих послова на аеродрому Ајдлвајлд. Лукезе је спроводио контролу над обезбеђењем аеродрома и аеродромским синдикатима. Као тим, Гамбино и Лукезе су контролисали Комисију, аеродром и већину криминала у ЊујоркуRobert J. Hortis, 'The Mob and the City', Prometheus Books, 2014.. Аеродром Ајдлвајлд се данас зове аеродром Џон Ф. Кенеди.
Сукоби унутар Комисије и успон Џоа Коломба Године 1963. Џозеф Бонано, вођа криминалне породице Бонано, испланирао је убиство неколико ривала у Комисији - то су били Гамбино, Лукезе, Стефано Магадино и Френк Десимоне. Бонано је тражио подршку Џозефа Маљока, а пошто је Маљоко био љут јер му је ускраћено место у Комисји, радо је пристао. Бонано му је обећао да ако план успе, постаће његова десна рука.
Маљоку је био додељен задатак да убије Лукезеа и Гамбина, он је тај задатак предао једном од својих најбољих плаћених убица - Џозефу Коломбу. Међутим, Коломбо уместо да убије Гамбина и Лукезеа, одлучио је да им открије шта Бонано и Маљоко спремају. Након што су сви у Комисији схватили шта то Бонано и Маљоко покушавају да ураде, обојица су били позвани да пруже објашњење пред Комисијом. Због страха да га не убију, Бонано се сакрио у Монтреалу, док је Маљоко остао сам да се суочи са Комисијом. Маљоко је пред Комисијом признао своју улогу у завери и одао планове, заузврат Комисија му је поштедела живот, али је морао да се повуче са чела породице Профачи и да плати казну у износу од 50.000 долара. Као награду за издају свог шефа, Џо Коломбо је преузео Маљокову породицу која се од тада зове криминална породица Коломбо.
Покушаји депортације Поступак депортације против Гамбина покренула је Служба за имиграцију и натурализацију још 1953. године, али дуго година се ништа није десило у вези са тим поступком због Гамбиновог здравственог стања. Имао је срчане проблеме и често је био хоспитализован. Против Гамбина је подигнута оптужница 1970. године због покушаја отмице оклопног возила које је превозило 3 милиона долара. Ухапшен је 23. марта 1970. године, пуштен је након што је плаћена кауција у износу од 75.000 долара, а због лошег здравственог стања никада није изведен пред суд.