Међународне санкције су политичке и економске одлуке које су део дипломатских напора земаља, мултилатералних или регионалних организација против држава или организација, било да би заштитиле националне безбедносне интересе, било да би заштитиле међународно право и одбраниле се од претњи по међународни мир и безбедност. Ове одлуке углавном укључују привремено наметање економских, трговинских, дипломатских, културних или других ограничења (санкцијске мере) одређеној особи које се укидају када мотивишуће безбедносне забринутости више не важе или када се нису појавиле нове претње.
Према Поглављу VII Повеље Уједињених нација, само Савет безбедности УН има мандат међународне заједнице да примењује санкције (члан 41) које морају поштовати све државе чланице УН (члан 2, 2). Оне служе као најмоћније мирно средство међународне заједнице за спречавање претњи међународном миру и безбедности или за њихово решавање. Санкције не укључују употребу војне силе. Међутим, ако санкције не доведу до дипломатског решавања сукоба, употребу силе може одобрити Савет безбедности посебно у складу са чланом 42.
Санкције УН не треба мешати са једностраним санкцијама које намећу појединачне земље ради остваривања својих стратешких интереса. Обично замишљене као снажна економска принуда, мере које се примењују у оквиру једностраних санкција могу се кретати од присилних дипломатских напора, економског рата или као прелудија рата.
Током првих 45 година историје Уједињених нација, санкције су уведене само два пута: једном против Родезије 1966, а затим против Јужне Африке 1977. Од 1991. године дошло је до наглог повећања њихове употребе. УН су гласале за санкције дванаест пута само током 1990-их. Према Томасу Г. Вајсу, нагли пораст санкција може се приписати промени ставова као последици краја Хладног рата, где је постојала „новооткривена спремност“ земаља чланица УН да се „мешају у питања која су некада била забрањена“.
Врсте Постоји неколико врста санкција.
Економске санкције – обично забрана трговине, могуће ограничена на одређене секторе као што је наоружање, или уз одређене изузетке (као што су храна и лекови) Дипломатске санкције – смањење или укидање дипломатских веза, као што су амбасаде. Војне санкције – војна интервенција Спортске санкције – спречавање грађана и тимова једне земље да се такмиче на међународним догађајима. Санкције за животну средину – од декларације Конференције Уједињених нација о људској животној средини, међународни напори за заштиту животне средине су постепено повећавани.
Економске санкције се разликују од трговинских санкција, које се примењују из искључиво економских разлога и обично имају облик тарифа или сличних мера, а не забрана трговине.
Економске санкције
Економске санкције могу се кретати од трговинских баријера, тарифа и ограничења финансијских трансакција до потпуне поморске блокаде лука циљане земље у настојању да блокира увоз робе. Циљ земље која уводи санкције је да наметне значајне трошкове циљаној земљи како би приморала на промену политике или постигла одређену акцију од циљане владе. Међутим, ефикасност економских санкција је доведена у питање, јер неки верују да њихови оштри утицаји могу нанети више штете општој популацији него циљаним режимима којима су намењене.
Дипломатске санкције Дипломатске санкције су политичке мере које се предузимају ради изражавања неодобравања или незадовољства одређеним поступком путем дипломатских и политичких средстава, а не путем утицаја на економске или војне односе. Те мере обухватају ограничење или отказивање посета високих државних званичника, као и протеривање или повлачење дипломатских мисија или особља.
Војне санкције Слично томе, војне санкције могу да се крећу од пажљиво циљаних војних удара чији је циљ умањење конвенционалних или неконвенционалних способности једне државе, до мање агресивног облика као што је ембарго на оружје, којим се прекида снабдевање оружјем или робом двоструке намене.
Спортске санкције Спортске санкције се користе као начин психолошког ратовања, са циљем да се сруши морал становништва циљане земље. Спортске санкције су уведене као део међународних санкција против Савезне Републике Југославије, 1992–1995, које је Савет безбедности УН усвојио резолуцијом 757. Глениглшки споразум, који је Комонвелт нација одобрио 1977. године, обавезао је земље чланице да обесхрабре контакт и такмичење између својих спортиста и спортских организација, тимова или појединаца из Јужне Африке. Међутим, он није био обавезујући и није могао да заустави догађаје попут турнеје Британских лавова у Јужној Африци 1980. или турнеје рагби савеза Јужне Африке по Новом Зеланду 1981. Током руске инвазије на Украјину 2022. године, многа спортска тела увела су спортске санкције против Русије и Белорусије. Циљаним земљама обично није дозвољено да буду домаћини било каквих спортских догађаја и није им дозвољено да истакну своју заставу и државне симболе.
Санкције за животну средину Санкције за животну средину обухватају и економска и политичка питања попут трговине, јер су сва она међусобно зависна. Трговинске баријере и ограничења трговине су кључни фактори јер су повезани са проблемима угрожених врста, хемикалијама које оштећују озонски омотач и законима о заштити животне средине. Иако су санкције и закони у вези са животном средином релативно нови, недавна забринутост због еколошких проблема подстакла је појединце и владе да активно сарађују у решавању проблема.
Санкције за појединце Савет безбедности Уједињених нација може да уведе санкције против политичких лидера или појединаца из економских кругова. Ове особе обично проналазе начине да избегну санкције због политичких веза унутар своје земље.
Разлози за санкционисање Формулације санкција су подељене у три категорије. Категорије се користе за разликовање политичких контекста због глобалне природе чина.
Прва категорија се састоји од санкција осмишљених да принуде поштовање међународног права. То се може видети у санкцијама наметнутим Ираку Резолуцијом 661 од 6. августа 1990, након инвазије на Кувајт. Уједињене нације су увеле ембарго над том нацијом у покушају да спрече оружани сукоб. Накнадно су додате Резолуције 665 и 670, стварајући и поморске и ваздушне блокаде Ирака. Сврха почетних санкција била је да се Ирак примора да се придржава међународног права, што је укључивало признавање суверенитета Кувајта.
Друга категорија дизајна састоји се од санкција усмерених на сузбијање претњи миру унутар географских граница. Дебата о ширењу нуклеарног оружја у Ирану из 2010. године служи као савремени пример. Савет безбедности Уједињених нација усвојио је 9. јуна Резолуцију 1929, којом су уведена ограничења на материјале за ракете и оружје који би се могли користити за стварање разорног оружја.[непоуздан извор?] Принцип иза ових ограничења био је да се обузда могућност иранске агресије унутар суседног региона.
Трећа категорија обухвата осуду Савета безбедности Уједињених нација због одређених акција или политике земље чланице/нечланице. Бела мањина је прогласила независност Родезије 11. новембра 1965. године. Генерална скупштина и Уједињене нације су са 107 гласова за и 2 против осудиле Родезију у свим војним, економским, као и у вези са нафтом и нафтним производима. Међународно неодобравање наметнуло је санкције родезијском народу, али без јасног циља као лека за економске санкције.
Три категорије представљају опште објашњење разлога због којих се санкције примењују на нације, али не иде толико далеко да се каже да чланице са правом гласа деле исте политичке разлоге за њихово увођење. Често је случај да многе нације буду вођене личним интересима у једној или више категорија када гласају о томе да ли ће применити санкције или не.
Подршка за употребу Санкције су већ дуго предмет контроверзи, јер научници доводе у питање њихов утицај на грађане, ниво етноцентризма који је присутан при дизајнирању и спровођењу санкција, као и могућност њихове неефикасности.
Заговорници санкција тврде да, без обзира на ефекте санкција на одређену групу људи, ти грађани су највероватније већ били потлачивани од стране своје владе. Они такође истичу да су санкције најбољи међународни алат у поређењу са непоступањем, и да у одсуству санкција, репресивни режими немају подстицај да се реформишу.
Са стране опозиције тврди се да су санкције средство за промоцију националистичких вредности и смањење културе једне државе. Као контрааргумент, заговорници наводе да је неопходно нешто предузети, при чему се теорија демократског мира користи као оправдано образложење, упркос могућој културној нетолеранцији.
Што се тиче ефикасности санкција, присталице признају да је утврђено да мултилатералне санкције функционишу у 33% случајева.
Постоји неколико начина за уклањање и раскид санкција које су наметнуте нацији (нацијама). У неким случајевима, као што су они наметнути Ираку 1990. године, само нова резолуција може се користити за укидање санкција. Ово се ради када у резолуцији није предвиђена одредба за укидање санкција. Ово се генерално ради само ако је санкционисана страна показала спремност да усвоји одређене услове Савета безбедности. Други начин на који се санкције могу укинути јесте када се временска ограничења примене са почетном санкцијом. Након дужег трајања, санкција ће на крају бити укинута над нацијом, са или без сарадње. Пракса временских ограничења се проширила током година и омогућава постепено уклањање ограничења за нације које се, барем делимично, придржавају услова које намећу тела за санкционисање, као што је Савет безбедности УН.
Критика Понекад се тврди да су санкције које намећу појединачне земље или међувладино тело попут Уједињених нација „незаконите“ или „кривичне“ због, у случају економских санкција, права на развој или, у случају војних санкција, права на самоодбрану.
Професор Томас Г. Вајс описује санкције као давање нацијама „могућности да 'ураде нешто' и баве се јефтиним морализовањем, али се уздрже од озбиљног ангажовања“, осуђујући их као морално позирање са малим утицајем. Јован Бабић и Александар Јокић такође критикују санкције, али тврде да је њихов утицај значајан: „санкције производе морално осудљиве последице које поткопавају њихово често помињано морално оправдање“.
Утицај на цивиле Извештај Међународне организације за прогрес из 1996. године критиковао је санкције као „нелегитиман облик колективног кажњавања најслабијих и најсиромашнијих чланова друштва, одојчади, деце, хронично болесних и старијих особа“.
Значајан случај санкција које су имале катастрофалан утицај на цивиле јесте у Ираку. У нади да ће присилити Садама Хусеина да се повинује захтевима за инспекцију ирачких нуклеарних капацитета - или да изведе државни удар - УН су увеле санкције против Ирака. Као последица тога, БДП је преполовљен. Трошкови хране за породицу повећани су за 25.000% у року од 5 година. Између 1991. и 1998, процењено је да су санкције довеле до смрти између 100.000 и 250.000 деце. На крају, санкције нису довеле до уступака од Хусеинове владе, а неки академици користе ову студију случаја да доведу у питање ефикасност таквих санкција.
Неки креатори политике сматрају да је цивилни утицај неопходан. Речима америчке амбасадорке при УН, Мадлен Олбрајт, „цена је вредела тога“ (мада је касније у интервјуу из 2020. године повукла ову изјаву као „потпуно глупу“).