Тајно регрутовање HUMINT сарадника, такође познато као култивација агената, односи се на регрутовање људских агената, познатијих као шпијуни, који раде за страну владу, или унутар владе земље домаћина или друге мете од обавештајног интереса ради прикупљања људских обавештајних података (HUMINT). Рад на откривању и „преокретању” (енгл. doubling) шпијуна који издају своје заклетве како би радили у корист стране обавештајне агенције важан је део контраобавештајног рада.
Термин шпијун односи се на људске агенте које регрутују оперативци (официри за везу) стране обавештајне агенције.
Врсте агената Прибављање информација не мора подразумевати прикупљање тајних докумената, већ нешто једноставно попут посматрања броја и врста бродова у луци. Иако такве информације могу бити лако видљиве, закони многих земаља сматрали би њихово пријављивање страној сили шпијунажом. Остале улоге сарадника укључују функције подршке као што су комуникације, фалсификовање, прерушавање итд.
Према Виктору Суворову, бившем официру совјетске војне обавештајне службе (ГРУ), совјетски официр могао је бити под дипломатским или незваничним покрићем, руководећи двема врстама агената: основним и допунским.
Основни агенти могу бити формирани у групе са вођама или извештавати директно контролору. Основни агенти укључују добављаче информација, било путем шпијунаже или стручности о неком локалном питању. У основној групи су и „извршни агенти”, који врше убиства или саботаже, као и агенти регрутери. У пракси САД, агенти регрутери се називају агенти за приступ.
И вође операција и допунска група морају бити тајни у својим улогама подршке основним агентима. Они могу бити тајни официри стране обавештајне службе, као што је Рудолф Абел, регрутовани у циљној земљи или у трећој земљи. Једна од допунских функција је комуникација, која укључује тајни радио-пренос, мртве јавке, курире и проналажење места за сигурне радио-преносе. Друге допунске функције укључују људе који могу „легализовати” агенте помоћу послова за покриће, и стручњаке који могу фалсификовати документа или набавити недозвољене копије од стварног извора. Сигурне куће, сигурне локације за пошту и сигурни телефони су друге допунске функције.
Типовање Процес регрутовања обично почиње „типовањем” (енгл. spotting). Типовање је идентификација мета — људи — који изгледају као да имају приступ информацијама или су привлачни за неку улогу подршке. Овај појединац може бити „обрађиван” током одређеног временског периода пре него што му се приђе, или му се може прићи „на хладно”. Алтернативно, потенцијални агент може сам прићи агенцији; многи обавештајни сарадници нису били регрутовани већ су били „добровољци” (енгл. walk-ins) или они који су се јавили писменим путем, нудећи информације страним обавештајним службама. Спроводи се истраживање прошлости потенцијалног агента како би се идентификовале било какве везе са страном обавештајном агенцијом, одабрали најперспективнији кандидати и метод приступа.
Очигледни кандидати су штабни официри под дипломатским покрићем или официри под незваничним контактом који имају рутински контакт. Такође, могући су контакти агената за приступ, постојећих агената, или путем информација које сугеришу да су можда компромитовани.
Надзор мета (нпр. војних или других установа, отворених извора или компромитованих референтних докумената) понекад открива људе са потенцијалним приступом информацијама, али без јасног начина да им се приђе. Са овом групом, потребно је секундарно истраживање. Централа можда може предложити приступ, можда преко треће земље или преко ресурса који нису познати теренској станици.
Регрутовање људи који можда имају приступ активностима недржавних група биће много теже, јер те групе теже да буду много тајније и често функционишу по ћелијском систему састављеном од рођака и људи који се знају годинама. Агенти за приступ могу бити посебно важни овде, и можда је вредно труда типовати потенцијалне агенте за приступ.
Намерни процес типовања допуњује очигледније кандидате, али и кандидате за које је вероватније да ће бити компромитовани од стране контраобавештајне службе, као што су добровољци.
Према Суворову, совјетски ГРУ није увек могао да прикупи довољно материјала, углавном из отворених извора, да би разумео мотивације и рањивости кандидата. Стога је доктрина ГРУ-а била да се сваки састанак користи за наставак извлачења ових информација. Други обавештајни ауторитети такође виде извлачење информација као континуиран процес.
То што континуирани састанци пружају суштинске обавештајне податке, као и сазнања о сараднику, није неспојиво са безбедношћу. Руковаоци агентима и даље поштују сва правила тајности док развијају однос са агентом. Сазнање о састанцима, и заправо сазнање о постојању сарадника, мора бити по строгом принципу „потребе да се зна”.
Особе са приступом технологији Након избора кандидата за регрутовање, почиње прва фаза: праћење и култивација (обрада). Прикупљају се детаљи о кандидату, који се могу добити путем референци, књига, телефонских именика, штампе и других регрутованих агената. Даље се дефинишу мотиви који ће бити коришћени у стварном регрутовању особе и погоршавају се слабости.
Особе са приступом упућеним људима Посебно када је оперативац из другачије културе од оне чије људе циља, процес регрутовања не почиње нужно са особом која има жељене информације. Уместо тога, први регрут може бити неко ко је добро повезан у локалној култури. Таква особа се може назвати главни агент или агент за приступ, који може једноставно уговорити упознавања или заправо водити операције подагената. Неки агенти овог типа могу бити у стању да помогну у предрегрутним фазама процене и развоја, или могу бити укључени само у проналажење могућих сарадника.
Заиста, агент за приступ може уговорити упознавања а да није потпуно свестан да је сврха упознавања мете проналажење људи који ће учествовати у шпијунажи. Угледан технички стручњак или професор често ће извршити упознавања унутар своје области. Таква упознавања су сасвим разумна у нешпијунским контекстима, као што је тражење посла или људи који би га обављали. Процес регрутовања кадрова за индустрију није потпуно различит од регрутовања шпијуна. Оба могу користити личне мреже, а у индустријализованим земљама и компјутерски потпомогнуто лично „умрежавање” (на пример, путем веб-сајтова као што је LinkedIn).
Особе у савезничким обавештајним агенцијама Професионални обавештајни официр врло лако може добити контакте преко колега у обавештајним службама савезничких земаља. Друга служба може уговорити директан контакт и затим се повући из процеса, или може заједнички управљати сарадником, као што је била заједничка америчко-британска операција са Олегом Пенковским. Савезнички официр можда неће заправо пружити приступ својим сарадницима, већ ће преносити захтеве за информацијама и одговоре. Постоји пример официра ЦИА који је од малезијске службе сазнао за састанак Ал Каиде у Куала Лумпуру, што би било немогуће да усамљени официр ЦИА открије.
Циљање на основу обавештајних информација Сакупљачи HUMINT-а често имају аналитичаре у сопственим организацијама са софистицираним разумевањем људи, са специјализованим знањем о циљаним земљама, индустријама или другим групама. Аналитичар може, али и не мора, знати детаље личности мете.
Чак и када лични детаљи нису доступни, регрутер у обавештајној служби може имати додатне ресурсе за коришћење пре првог контакта. OSINT истраживање може пронаћи публикације стручњака, али и друштвена интересовања. Уз дужно поштовање ризика и потребних ресурса, SIGINT може прислушкивати телефонске линије или пресретати друге комуникације које ће регрутеру дати више информација о мети.
Одређивање приоритета потенцијалног регрутовања Овај корак се разликује од следећег, процене потенцијалних регрута, по томе што није фокусиран на самог регрута, вероватноћу регрутовања итд., већ, када постоји више од једног могућег регрута и ограничена количина времена оперативца, дискусија овде даје критеријуме за одабир најважнијих мета.
Једна анализа официра америчке тајне службе са знањем о европским праксама наводи пет опадајућих приоритета у периоду између 1957. и 1962. године. Развио их је у контексту стационирања у Европи током Хладног рата, са циљем прибављања HUMINT регрута у Совјетском Савезу и његовим сателитским државама. Његове операције биле су фокусиране на људе са општим карактеристикама: Били су укључени у амбасаду, посланство, конзулат, трговинску мисију и новински биро који су чинили „инструменталитете за економску пенетрацију, политичку субверзију и шпијунажу која је претила интересима САД”. Тај фокус би се могао сматрати делом контраобавештајног рада као и шпијунаже. Били су изван својих гвоздених завеса на дужи временски период, две до пет година, тако да је регрутовање могло укључити широк спектар обавештајних ресурса Сједињених Држава, а могуће и савезника. Међу овом групом, приоритети су били: Највреднији регрут имао је редован приступ „актуелним политичким и економским обавештајним подацима из дотичне инсталације”. Идеално би било да је сарадник у земљи највишег приоритета и да има приступ „записницима са састанака Политбироа” или подједнако критичним војним, научним или другим подацима. У случају земаља које доминирају другим земљама (нпр. сателити бившег Совјетског Савеза) или клијентских држава друге силе, званичници клијентске земље, или представници земље патрона у клијентској земљи, могу бити лакши за регрутовање од званичника у матичној земљи. Готово једнако важан је агент који ће наставити везу након што се врати у своју матичну земљу, било да је то Совјетски Савез или сателит. Регрутовање је теже открити уз мање интензиван контраобавештајни надзор независне или сателитске земље. „Продор у инсталацију тако постаје средство за успостављање дугорочних сарадника у Сателитима њиховим регрутовањем, тестирањем и обуком док су у иностранству”. Другим речима, приоритет је регрутовати пребега на месту, који наставља да извештава. „Сателитски дипломата, спољнотрговински званичник, новинар или обавештајни официр који нам је био користан у иностранству биће још вреднији када се врати кући на крају свог мандата, не само зато што је тада унутар циљне земље, већ зато што обавештајни подаци којима има приступ у седишту министарства имају већи обим и дубину.” Трећи приоритет укључује офанзивну контраобавештајну/контрашпијунажу: посматрањем обавештајних активности које се воде из амбасада земље X, контраобавештајна служба може закључити карактеристичне праксе регрутовања и руковања агентима земље X. Пошто ови официри и технике утичу на многе непријатељске мете у земљи операција, када се ова информација сазна, агенти стране обавештајне службе (ФИС) могу бити неутралисани на различите начине, укључујући полицијску акцију, убеђивање сарадника у земљи операција да престане са сарадњом са ФИС-ом, или, идеално, „регрутовањем непријатељског обавештајног официра на месту”. Четврти и пети приоритет су знатно мање хитни од прва три. Четврти приоритет је „дезертирање виших дипломатских, трговинских или обавештајних кадрова. Дезертирање очигледно може донети само она златна јаја која су већ у гнезду; оно прекида континуиране обавештајне податке које би могао пружити сарадник на месту. Можда је вредно труда, међутим, једноставно ускратити циљној земљи услуге способног и искусног официра, а може произвести, поред његове залихе позитивних обавештајних података, трагове до његових бивших колега који су још увек на месту”.