Леди Макбет Мценског округа () За разлику од Шекспирове драме, акценат на Макбету у наслову Љесковљове приче пада на први слог. Види још: Ф. Л. Агеенко. Словарь собственных имён русского языка, 2010. је новела (према ауторовој дефиницији цртица) Николаја Љескова написана 1864. и објављена 1865. године.
Историја писања и објављивања
Љесков је почео да пише „Леди Макбет Мценског округа“ у јесен 1864. године, дефинишући жанр дела као |цртицу. Прва публикација је објављена у јануару 1865. године у часопису „Епоха“ (власника Фјодора Достојевског) под насловом Леди Макбет нашег округа као Први у серији цртица који пише искључиво о типичним женским ликовима из нашег региона (подручје реке Ока и дела Поволжја)“. Коначни наслов појавио се након објаве 1867. године у збирци Приче, есеји и кратке приче М. Стебницкога (уметничко име Љескова) након значајне стилске ревизије часописног издања. Сам Љесков је своју дело назвао мрачном причом, уздржаном студијом у строгим тоновима у снажном и страственом женском лику. Прича је требала да буде почетак циклуса о ликовима руских жена. „Леди Макбет“ је требала да прати „Грацијела“ (племкиња), „Мајорова жена Поливодова“ (земљопоседница старог света), „Февроња Роховна“ (расколница - староверка) и „Баба Блошка“ (бабица). Међутим, серија никада није написана, очигледно делимично зато што је часопис „Епоха“, где је требало да буде објављена, убрзо пропао.
Наслов садржи алузију на причу Ивана Тургењева Хамлет из Шчигровског округа (1849).
Ликови немају својих прототипа, будући да су колективне слике, али се место радње може одредити са довољном тачношћу - то је Орловска област, град Мценск, улица Старо-Московска (сада Лењинова), број 8.
Наслов
Упркос чињеници да је акценат Макбет исправан у имену шекспировског лика, у наслову Љесковљеве приче акценат традиционално пада на први слог из више разлога. Пре свега, у Љесковљево време, у преводима Шекспира, акценат је стављен на први слог:
Друго, нагласак на Макбету ремети ритам наслова, што је немогуће за Љескова, са његовом посвећеношћу језичкој игри и акцентно-силабички стих у његовим текстовима . Наслов у првој публикацији, Леди Макбет нашег округа, са истим ритмом, такође говори у прилог нагласку на првом слогу.
Садржај
Главна јунакиња је млада трговкиња Катарина Љвовна Измајлова.
Њен муж је стално на послу и одсутан. Досадно јој је и усамљена је унутар четири зида своје велике, раскошне куће. Муж, Зиновиј Борисович, је неплодан, али он и његов отац прекоревају његову жену.
Катарина се заљубљује у згодног младог службеника () , Сергеја Филишича, који покушава све што може да освоји њену пажњу. Постепено заљубљеност се претвара у страст и љубавници проводе ноћ заједно док је њен муж одсутан послом. Катаринина љубав је прешла у фазу опседнусти до Сергеја.
Почиње серија убистава: прво, Катарина Љвовна трује свог свекрва да би спасила Сергеја, кога је свекрв закључао у подрум. После заједно са Сергејем убија свог мужа, који је слутио прељубу у своме дому и на крају са јастуком угуши свог младог нећака Феђу (Федор Захаров Љамин), док код тетке болестан у кревету чита Живот светитеља, који би могао да оспори њена права на наследство (кућа, фирма). Катарина је веч прије тога знала да је трудна.
Међутим, у том тренутку, гомила мушкараца који долазе из цркве (празник Ваведење пресвете Богородице) упада из дворишта: један од њих је завирио кроз прозор и био сведок убиства. Обдукција доказује да је Феђа умро од гушења. Након свештеникових речи о Страшном суду, Сергеј не само да признаје Феђино убиство већ и тражи да се ексхумира Зиновиј Борисович, кога је сахранио без сахране у подрму. Катерина, међутим, хладно пориче све док не сазна за Сергејево признање, након чега она исто тако хладно признаје злочин. Убице су изведене пред суд и, након што су бичеване, послате су на казнену колонију у Сибир.
Сергеј губи интересовање за Катaрину чим она престане да буде жена богатог трговца. На путу у казнену колонију Сергеј се заљуби у другу затвореницу, Соњетку, удварајући јој се пред Катарином и исмевајући њену љубав до њега. У последњом акту, Катарина, потпуно сломљена, хвата Соњетку и заједно утоне у хладним водама реке Волге.
Критике
Главу особу, Катарину Измајлову, литерарни критики (Борис Михајлович Ајхенбаум, Павел Петрович Громов и други) поређују са Катарином Кабановој, хероину драме Александра Островског, Олуја (, 1860) .
Обе младе трговачке жене су оптерећене својим „ропством“ , крутим, унапред одређеним начином живота трговачке породице. Обе су страствене природе, које теже својим осећањима до крајњих граница. У оба дела, љубавна драма почиње када јунакиње савлада кобна, недозвољена страст . Али док Островска Катарина своју љубав доживљава као страшан грех, Љесковљева Катарина буди нешто паганско, исконско и „одлучно“ (није случајно што се помиње њена физичка снага: „страст је била јака код девојака... чак ни сваки мушкарац није могао да је савлада“). За Катарину Измајлову, никакав отпор није могућ; чак ни тежак рад је не плаши: „са њим (Сергејем), чак и тежак рад цвета од среће“. Коначно, смрт Катарине Измајлове на Волги на крају приче подсећа на самоубиство Катарине Кабанове. Критичари такође преиспитују Николај Доброљубовљеву карактеризацију Островскијине јунакиње као „Зрака светлости у мрачном царству“.
Фусноте
Види још
Леди Магбет Мценског округа (опера) Сибирска леди Магбет, југословенско-пољски црно-бели филм Анджеја Вајде (1962)
Популарна култура
Леди Магбет Мценског округа (опера), у четири чина руског композитора Дмитрија Шостаковича Сибирска леди Магбет (1962), Пољски филм снмимљен у Југославији
Референце
Категорија:Руска књижевност