мини|Прва генерација Више женске школе у Београду, дипломци 1865/66 године са управитељицом Катарином Миловук (за столићем) и класним учитељицама П. Пинтеровић (десно од управитељице) и Евицом Векецком (лево) Образовање жена у 19. веку у Србији је било значајно будући да је Србија у овом периоду била подвргнута бројним сложеним политичким, друштвеним и културним променама. Иако су традиционалне норме диктирале ограничену улогу жена у јавном животу, образовање је представљало први и најважнији корак ка једнакости и равноправном положају. Овај процес одигравао се уз бројне отпоре, законска ограничења и друштвене предрасуде.

Основно образовање женске деце Док у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама постоје масовни женски и феминистички покрети, у Србији 19. века не постоје у правом смислу.

Током 19. века у Србији постоје женске иницијативе, удружења, феминисти и феминисткиње (Светозар Марковић, Драга Љочић), али не и масовни феминистички покрет.

Србија је донела Српски грађански законик (1844-1945) у коме постоји потпуна власт мужа над женом у три члана. Жена има обавезу да одржава домаћинство и слуша наређења мужа, мушкарцу је дозвољен ванбрачни живот а жени не. Такође, изједначене су са малолетницима (не могу да управљају имовином) и немају право да се школују без одобрења мужа. Ове тачке закона су стајале на снази цео век, а изменила га је нова социјалистичка власт.

Социјалисти су се борили да жене у Србији добију иста права као и мушкарци. Светозар Марковић указује на потчињеност која је потврђена законом. Он је за економску и правну једнакост жена.

У неписмену Србију, преко Срба из Аустро-Угарске, стигле су идеје о школовању женске деце. Током 19. века различити ауторитети (Димитрије Давидовић, Доситеј Обрадовић) су се залагали за образовање жена, али то је ретко спровођено у дело. Прво помињање девојчица у закону о образовању је било негативно – закон је забрањивао да девојчице старије од 10 година похађају наставу са дечацима.

За начелника просветног одељења у министарству просвете, 1842. године, именован је Јован Стерија Поповић. Он је 1843. године писао како није довољно само то да женска деца иду у основне школе са дечацима, него да би за њих било корисно отварати и девојачке школе са програмом прилагођеним женским потребама.

1844. године донет је школски закон који је поставио основе школског система. У градовима би се оснивале посебне школе за женску децу и за њих би се донела нова посебна правила.

Зато је 1846. донета уредба о женским школама према којој су женска деца похађала троразредну основну школу. Ученице су пре подне училе, као и дечаци, градиво основне школе али су им ускраћени часови граматике, историје и стилистике, а после подне училе су женски рад.

Прва женска јавна школа основана је у Параћину 1845. године, а друга 1846. у Београду.

Осим јавних школа оснивале су се приватне школе, као и приватне женске школе. Тако је 1846. године у Београду отворена приватна женска школа. Приватне женске школе похађале су девојчице из ,,првих српских кућа” које нису биле у могућности да обезбеде школовање у иностранству или приватне учитеље.

Школовање женске деце се одвијало у заједничким школама за девојчице и дечаке, међутим где год је било услова за оснивање две школе закон је сугерисао подвајање.

Новим законом о основним школама из 1882. године уведено је обавезно шестогодишње школовање за сву децу, али тај закон је, због материјалне оскудице и недостатка учитеља, веома споро спровођен  па се привремено одустало од обавезног шестогодишњег школовања.

Виша женска школа Прва Виша женска школа основана је 1863. године као прва средња женска школа. Ова школа имала је двојак задатак: да даје опште средње образовање женској деци, али и да спрема учитељице за женске школе и женска одељења у мешовитим школама која су све бројнија.

За директорку школе одабрана је Катарина Миловук која је тада вероватно била једина жена у Србији која је имала формално више образовање. После школовања, ученице које су се определиле за позив учитењице остајале су на пракси још једну годину.

Главни предмети били су хришћанска наука, српски језик са литературом, општа и српска историја, рачуница, лепо писање, женски рад и играње, а факултативно један језик, цртање и музика. Школа је радила по програму и на основу уџбеника.

Посебне уџбенике за ту школу писали су професори Велике школе, професори гимназије и поједине наставнице те школе. Оваква школа основана је и у Крагујевцу 1891. године. Обе Више женске школе постале су 1896. године само школе за опште образовање девојака.

Школовање будућих учитељица одвијало се у новооснованој троразредној женској учитељској школи у Београду.

Женска деца у гимназијама Кризе у политичким односима имале су велике последице по школовање женске омладине у средњим школама.

Мисао о потреби вишег образовања женске деце навела је либерале и присталице Светозара Марковића да ширим тумачењем закона омогуће женској деци школовање и у гимназијама. Од 1874/75. године (са одобрењем министарства или без) директори гимназија почели су да примају и женску децу на школовање.

Стојан Бошковић, именован за министра просвете, побринуо се да се женској деци широм отворе врата гимназија. Покушај либерала и социјалиста да ученицама обезбеде упис у Прву београдску гимназију није успео.

Прави удар школовању женске омладине нанео је конзервативац Андра Ђорђевић, ондашњи министар просвете, који је 1894. године забранио упис женске деце у гимназије. Дозволио им је да заврше започето школовање.

У школској 1894/95. години на брзину су отворене неке више женске школе. Наводно, то је учињено на захтев општина, али прави разлог је био незадовољство због забране уписа жена у гимназије. Пошто општине нису имале средства да их издржавају, након годину или две су престале са радом.

Стручно оспособљавање за радничка занимања женска деца могла су од 1879. године стицати у Женској раденичкој школи, коју је основало и водило Београдско женско друштво.

Власт није одустајала од намере да школовање женске омладине задржи на васпитавању девојака да буду мајке и домаћице, са изузетком образовања учитељица које су им биле потребне за даљи рад у женским школама.

1898. године за женску децу предвиђене су само девојачке школе које су имале задатак да, поред проширења знања из основне школе, припреме жене за улогу домаћице и мајке. Школовање су могле да наставе само у две више женске школе у Београду и Крагујевцу, или у Женској учитељској школи у Београду.

1898. године Законом о средњим школама гимназије су постале школе за припреме ђака за универзитет и друге високе школе, и жене у њих нису могле да се упишу. Тек 1902. године изменама закона повећан је број гимназија и предвиђено је оснивање потпуно женске гимназије у Београду.

Студенткиње Велике школе и Универзитета Исте године када је основана Виша женска школа, Лицеј је прерастао у Велику школу која је имала три факултета: Филозофски, Правни и Технички факултет. Ученицама Више женске школе омогућено је да се као ванредне студенткиње упишу на ту школу, а 1870. године дозвољено им је да слушају предмете на Великој школи.

1871. године Драга Љочић постаје прва редовна студенткиња. Тек касније се уписују још две нове редовне студенткиње: Лепосава Бошковић и Круна Драгојловић.

Забраном уписа девојака у гимназије настао је парадокс: на Великој школи су се школовале девојке са завршеном гимназијом, док су у гимназијама остале само девојке којима је дозвољено да  је заврше, а нове нису могле да се упишу.

Режим је још једном покушао да ускрати права жена на школовање. Министар просвете поново је Андра Ђорђевић. Био је познат по томе што је своје политичке противнике – либерале, радикале социјалисте – професоре Велике школе, директоре и професоре гимназија премештао и отпуштао. Но професори Велике школе су се успротивили и одбранили право женске омладине на високошколско образовање. Сва три факултета су одбила било какво ограничавање уписа студенткиња на факултете Велике школе.

Иако је број студенткиња континуирано растао, поједини аутори указују да су се суочавале са негативним реакцијама друштвене средине, укључујући подсмех и оговарања.

Референце

Спољашње везе

Женско питање у Србији у XИX и XX веку PDF Неда Божиновић Неколико основних података о Женском покрету у Југославији између два рата Омаж Неди Божиновић

Категорија:Историја образовања у Србији Категорија:Историја образовања у Београду