Дагња квага (Dreissena bugensis) је врста (или подврста) слатководне дагње, воденог шкољкаша из породице Dreissenidae. Њен животни век је од 3 до 5 година.

Врста је аутохтона у сливу реке Дњепар у Украјини и добила је име по кваги, изумрлој подврсти афричке зебре, вероватно зато што, као и код кваге, њене пруге бледе према вентралној страни.

Инвазивна дагња квага тренутно је од велике важности јер се шири у рекама и језерима Европе, а такође и у Великим језерима Северне Америке, где су је донели прекоморски бродари који користе морски пут Сент Лоренс.

Изглед Шкољка кваге је генерално црна, жута и/или цик-цак. Међутим, примећује се велики распон морфологија шкољке, укључујући и изразиту морфологију у језеру Ири која је бледа или потпуно бела. Шкољка има заобљену карину и конвексну вентралну страну.

Шкољка кваге подсећа на зебрасту шкољку, баш као што и њена имењакиња (квага) подсећа на зебру. Шкољка кваге се може разликовати од шкољке зебрасте шкољке јер је блеђа према крају шарке. Такође је мало већа од зебрасте шкољке, широка око 20 мм, отприлике величине нокат одраслог човека.

Исхрана Дагња квага се храни филтрирањем воде: користи своје цилије да увуче воду у шупљину своје љуштуре кроз сифон, где се уклањају пожељне честице. Свака одрасла дагња је способна да филтрира литар или више воде сваког дана, уклањајући фитопланктон, зоопланктон, алге, па чак и сопствене велигере. Све нежељене честице се везују слузи, познатој као псеудофец, и избацују из сифона пре него што имају прилику да прођу кроз дигестивни систем. Након варења, вода без честица се затим испушта из сифона за излучивање.

Репродукција Дагња квага се плодно размножава, што вероватно доприноси њеном ширењу и бројности. Дагње врсте Dreissena су дводоме (мушке или женске) са спољашњом оплодњом. Потпуно зрела женка дагње способна је да произведе до милион јаја годишње. Након оплодње, пелагичне микроскопске ларве, или велигери, развијају се у року од неколико дана и ови велигери ускоро добијају ситне шкољке. Слободно пливајући велигери лутају са струјама 3 до 4 недеље хранећи се својим трептајама налик длачицама док покушавају да пронађу одговарајуће подлоге за слегање и осигуравање бисалних нити. Морталитет у овој прелазној фази од планктонског велигера до устаљеног млађег јединке може прећи 99%. Године 2019, секвенциран је геном квага дагње из реке Дунав у Аустрији, откривајући како ларве користе систем међућелијских „шупљина за цепање“ и проширени скуп аквапоринских трансмембранских водених канала за осморегулацију у слатководним срединама са ниским салинитетом током раних фаза свог развоја.

Инвазивне врсте

Европа Претпоставља се да квага дагње потичу из украјинског дела Црног мора и вероватно су почеле даље да се шире у источну Европу 1940-их. Данас су инвазивна врста која се налази широм западне Европе.

У Румунији су квага дагње први пут пронађене 2004. године у реци Дунав. У Немачкој су квага дагње први пут идентификоване 2005. године и сада насељавају многе унутрашње воде, као што су канал Рајна-Мајна-Дунав, Мајна и Рајна. Први пут су идентификоване у Швајцарској 2015. године, и у Боденском језеру 2016. године, где су се од тада масовно прошириле и изазвале значајне проблеме, посебно машинама у водоводима.

Године 2014, врста је пријављена у акумулацији Рејсбери, недалеко од лондонског аеродрома Хитроу у долини реке Темзе.

У Ирској су дагње први пут откривене 2021. године у два језера на реци Шенон: Лох Дерг и Лох Ри. Очекује се да ће дагње конкурисати постојећим зебрастим дагњама и аутохтоним врстама, постајући широко распрострањене због своје еколошке толеранције и погодности за ирске климатске услове. До 2025. године, прошириле су се на Северну Ирску.

Северна Америка Зебрасте дагње, прве дреисенидне дагње уведене у Северну Америку, брзо су се прошириле кроз многе веће речне системе и Велика језера, узрокујући значајне еколошке и животне средине. Дагња квага је први пут примећена у Северној Америци у септембру 1989. године, када је откривена у језеру Ири близу Порт Колборна, Онтарио. Није идентификована као посебна врста све до 1991. године. До 2021. године процењено је да је биомаса кваге у доња 4 Велика језера била толико велика да је постала примарни регулатор фосфора, реметаболизирајући га и рециркулишући уместо да му дозволи да се седиментише као и обично.

Уношење обе врсте дреисенида у Велика језера изгледа да је резултат испуштања баластних вода са прекоокеанских бродова који су превозили велигере, малолетнике или одрасле дагње. Род Дреисена је веома полиморфан и плодан са високим потенцијалом за брзу адаптацију, што се приписује његовом брзом ширењу и колонизацији. Ипак, други фактори могу помоћи у ширењу ових врста преко северноамеричких вода, као што је кретање ларви у речним системима или риболов и пловидба које омогућавају копнени транспорт или кретање између водених базена. Успех копненог транспорта врста Дреисена зависи од њихове способности да толеришу периоде исушивања, а резултати указују на то да, под умереним летњим условима, одрасле дагње Дреисена могу преживети 3-5 дана излагања ваздуху.

Од августа 2024. године први пут су пронађене у унутрашњости, у малим слатким водама језера Женева у Висконсину. Кваге су изузетно моћни филтратори воде, уклањајући значајне количине фитопланктона и суспендованих честица из воде. Уклањањем фитопланктона, кваге, заузврат, смањују извор хране за зоопланктон, чиме мењају мрежу исхране. Утицаји повезани са филтрацијом воде укључују повећање транспарентности воде, смањење средње концентрације хлорофила и акумулацију псеудофеца. Бистрина воде повећава продор светлости, што узрокује ширење водених биљака које могу променити доминацију врста и променити читаве екосистеме.Псеудофеци који настају филтрирањем воде акумулирају се и утичу на животну средину. Како се честице отпада разлажу, кисеоник се троши, киселост воде се повећава (снижава се pH) и производе се токсични нуспроизводи. Поред тога, квага дагње акумулирају органске загађиваче у својим ткивима до нивоа више од 300.000 пута већих од концентрација у животној средини, а ови загађивачи се налазе у њиховим псеудофецима, који се могу пренети кроз ланац исхране, чиме се повећава изложеност дивљих животиња органским загађивачима. Још једна велика претња је загађење аутохтоних слатководних шкољки. Од открића квага у језеру Мичиген 1998. године, планктонске прстенове формиране проласком олуја поједу квага дагње, што угрожава локални екосистем.

Свака квага величине новчића може да филтрира до једног литра воде дневно, уклањајући планктон који је хиљадама година директно и индиректно одржавао домаће рибе. Велики део те залихе хране сада је усисано на дно језера; за сваки килограм рибе плена која данас плива у језеру, процењује се да се три до два килограма кваги групишу на дну језера.

Способност Dreissenaда брзо колонизује тврде површине изазива озбиљне економске проблеме. Ови главни организми биообраштања могу зачепити структуре за усисавање воде, као што су цеви и сита, смањујући тако капацитет пумпи за електране и постројења за пречишћавање воде, што ствара трошкове за индустрије, компаније и заједнице. Индустрије и активности засноване на рекреацији су такође погођене; докови, насипи, бове, чамци и плаже су сви били у великој мери колонизовани. Многи потенцијални утицаји Dreissenaнису јасни због ограниченог временског периода колонизације у Северној Америци. Ипак, род ДраDreissenaјсена је очигледно веома полиморфан и има висок потенцијал за брзу адаптацију на екстремне услове животне средине, што може довести до значајних дугорочних утицаја на воде Северне Америке. Такође, колонизација дубљих вода од стране D. r. bugensis излаже квагу новом спектру услова животне средине и нових станишта.

Изазива многе исте проблеме (скидање алги које одржавају живот, оштећење бродова, електрана и лука и уништавање аутохтоне популације дагњи) као и подједнако инвазивна зебраста дагња Русије. Такође истискује аутохтоног амфипода који се укопава (Diporeia hoyi) из дубоких вода језера Ири.

У јануару 2007. године, квага дагње су откривене у марини у делу језера Мид у Невади и два друга језера на реци Колорадо, језеру Мохаве и језеру Хавасу.

Године 2008, претња од уношења квага дагњи ​​у језера Каситас и Вестлејк у Калифорнији из рекреативних чамаца довела је до забране употребе спољашњих чамаца на језерима. Од марта 2008. године, друга језера попут Кастаика и језера Качума разматрају сличне забране. У јуну 2008. године, дагње су потврђене у језеру Гранби, Колорадо. Ларве квага дагњи ​​пронађене су у води. Након 5 година негативног тестирања, језеро Гранби, Колорадо, класификовано је као негативно водостање за велигере квага дагњи.

Квага дагње се сада налазе у свим деловима језера Пауел на граници Јуте и Аризоне. Такође се сумњало да су присутне у резервоару Дир Крик на врху кањона Прово у Јути, али је ово водостање од тада уклоњено са листе воде сумњиве на квагу након 3 године негативног тестирања.

Квага дагња као плен Године 1994, биолог за инвазивне врсте Ентони Ричарди утврдио је да северноамерички жути гргеч сматра инвазивну врсту дреисенида укусном. Године 2004, утврдио је да је жути гргеч, током протеклих 10 година, развио апетит за квага дагњу. Међутим, било је мало вероватно да би се гргеч могао интензивно користити јер је процес исхране увео загађиваче у ланац исхране, посебно Clostridium botulinum.

Црвеноука сунчаница, специјализована риба која се храни мекушцима, сада се насељава у дренажном систему реке Колорадо као одбрана од квага. Као и код жутог гргеча, овај однос предатора и плена може проузроковати да се токсини и микроорганизми крећу уз ланац исхране.

Иако су квага дагње биолошки јестиве и нису саме по себи токсичне, њихова конзумација се генерално не препоручује [потребан цитат] јер, као и друге шкољке које се хране филтрирањем, могу акумулирати загађиваче и микроорганизме, а обично се налазе у слатководним водним територијама без успостављеног праћења шкољки или прописа о безбедности хране.

Галерија

Списак референце

Спољашње везе https://www.gbif.org/species/4371624 https://www.inaturalist.org/taxa/151570-Dreissena-bugensis Категорија:Bivalvia