Suillus americanus је врста гљиве из породице Suillaceae. Уобичајено позната као печурка пилеће масти и амерички суилус, ова печурка се може препознати по јарко жутој капи са црвеним до црвенкасто-смеђим љускама уграђеним у слуз, великим жутим угластим порама на доњој страни капе и уској жутој стабљици обележеној тамноцрвенкастим тачкама. Молекуларна филогенетска анализа сугерише да би S. americanus могла бити иста врста као S. sibiricus, која се налази у западној Северној Америци и западној и централној Азији.

Suillus americanus расте у микоризној асоцијацији са источним белим бором и налази се тамо где се ово дрво јавља у источној Северној Америци и Кини. Осетљиве особе могу патити од контактног дерматитиса након додиривања плодних тела. Печурка је јестива, иако се мишљења разликују у погледу њене укусности. Плодна тела садрже бета глукан, угљени хидрат, за који је лабораторијским тестовима показано да има антиинфламаторна својства.

Таксономија Амерички миколог Чарлс Хортон Пек је први научно описао врсту Suillus americanus 1888. године, на основу узорака које је првобитно сакупио још 1869. године у држави Њујорк, близу Сенд Лејка, Олбанија и Порт Џеферсона. У својој публикацији из 1888. године, навео је да је првобитно ове колекције навео као Boletus flavidus (сада познат као Suillus flavidus) у свом Извештају државног ботаничара из 1869. године (објављеном 1872. године). Међутим, како је истакнуто скоро век касније, 1986. године, извештај из 1869. године заправо не помиње врсту; уместо тога, Пекове теренске белешке те године (које су послужиле као основа за извештај) помињу колекцију у Сенд Лејку на којој је највероватније заснован оригинални опис (1888). Пошто Пек није успео да означи типски примерак, један од узорака из Сенд Лејка је лектотипизован 1986. године.

Године 1931, француски миколог Едуар-Жан Гилберт пребацио је врсту у род Ixocomus, сада непостојећи таксон који је од тада подвргнут Suillus. Године 1959, Волтер Х. Снел, у сарадњи са Ролфом Сингером и Естер А. Дик, пребацио је врсту у Suillus. У својој верзији ауторитативне монографије из 1986. године „Агарицалес у модерној таксономији“, Сингер је уврстио врсту у подсекцију Latiporini рода Suillus, инфрагенеричке групе (испод таксономског нивоа рода) коју карактерише отисак спора боје цимета без маслинасте нијансе и широке поре, обично веће од 1mm када сазри.

Уобичајена имена за врсту укључују америчку клизаву капу, америчку суилус, или пилећу масну печурку. Потоње име је референца на њену жуту боју. Специфични епитет americanus значи „амерички“.

Опис Шешир је типично пречника између 3–10 цм, широко конвексан са малом грбицом, а са годинама постаје раван. Руб је код младих примерака закривљен ка унутра и може имати остатке жућкастог, памучног вела који висе са њега. Површина шешира је јарко жуте боје са црвеним или смеђим пругама и длакавим мрљама. Када је плодно тело младо и влажно, површина је слузава; како шешир сазрева и суши се, постаје лепљив или кисел.

Цевчице које чине слој пора на доњој страни шешира су дубоке 0,4 до 0,6 цм и имају аднатни (широко причвршћен за стабљику) до декурентни (спуштају се дужином стабљике) причвршћивање за стабљику. Жуте су боје, а када се оштете, постају црвенкасто-смеђе. Жуте поре су велике (пречника 1–2 мм) и угласте, и имају тенденцију да постану тамније како старе. Поре су мало шире него дужине, тако да има око 9–10 пора по цм мерено радијално, али 12 до 13 по цм када се мери тангенцијално, отприлике на пола пута до ивице. Као што је случај са свим вргњима, споре се формирају на унутрашњим површинама цеви и просејавају се кроз њихове отворе да би их ваздушне струје однеле напоље.

Стабљика је дугачка 3–9cm са 0,4–1cm, приближно једнаке ширине по целој површини, често је искривљена и постаје шупља са годинама. Боја површине стабљике је лимун жута и прекривена је жлезданим тачкама које се модрију ако се додирну. Делимични вео није причвршћен за стабљику и обично не оставља прстен на стабљици. Беличаста мицелија присутна у основи стабљике помаже учвршћивању плодног тела у подлози. Месо је сенф жуте боје и мрља се ружичасто-смеђе када се пресече или модри.

Микроскопске карактеристике У талогу, споре су боје цимета. Посматране микроскопом, оне су бледожуте, глатке и отприлике елиптичног облика, величине 8–9,5 пута 3,5–5 μм. Базидије, ћелије које носе споре, су палицастог облика и имају 4 споре, димензија од 21–25 пута 5,5 до 6 μм. Плеуроцистидије (цистидије које се налазе на странама шкрге) варирају у облику од цилиндричног до палицастог и распоређене су у сноповима. И базе снопова и површина цистидија могу бити прекривене смеђим пигментним честицама. Хеилоцистидије су цистидије које се налазе на шкржним површинама. Код S. americanus, углавном су палицастог облика, често са проширеним врхом, и попут плеуроцистидија, распоређене су у сноповима, са смеђим пигментним честицама у основи снопова. Снопови цистидија близу отвора цеви понекад могу бити видљиви ручним сочивом. Као и све врсте рода Suillus, цистидије S. americanus ће постати наранџасто-смеђе у присуству раствора од 3% калијум хидроксида. Слузави слој на површини шешира настаје услед испреплетаног слоја желатинозних хифа које су обично дебљине 3–5 μm.

Сличне врсте Suillus americanus је по изгледу веома сличан Suillus sibiricus (распрострањен у западној Северној Америци и западној и централној Азији), али ова друга врста се повезује са Pinus monticola и Pinus flexilis, а не са Pinus strobus. Један теренски водич сугерише да S. sibiricus има дебљу стабљику од S. americanus, смеђе мрље на шеширу и тамнију, прљаво жуту боју. Молекуларна филогенетска анализа је, међутим, показала да су примерци S. sibricus сакупљени из Кине и западне Северне Америке, као и S. americanus из источне Северне Америке, највероватније „један циркумбореални таксон“.

Још једна врста која подсећа на њу је Suillus subaureus, која се микроскопски може разликовати по нешто мањим, хијалинским (провидним) спорама (типично 7,5–8,5 пута 3 μm) и повезаности са Populus tremuloides (дрхтава јасика).

Станиште и распрострањеност Suillus americanus је уобичајена врста и налази се како расте појединачно или у гроздовима на земљи широм североисточне Северне Америке, северно до Канаде, где обично плоди крајем лета и у јесен. Такође се налази у Гуангдонгу, Кина, што је пример дисјунктног распрострањености. Плодна тела се често могу наћи по сушнијем времену када друге врсте нису обилне.

Suillus americanus је микоризална врста, мутуалистички однос где гљивица формира омотач на површини корена из којег се хифе протежу ка споља у земљиште, а ка унутра између кортикалних ћелија са којима се спајају и формирају Хартигову мрежу. Главна корист за гљивицу је стални приступ залихама угљених хидрата произведених фотосинтезом биљке, док биљка има користи од побољшане залихе минералних хранљивих материја из земљишта, које апсорбују хифе гљивице. Расте у заједници са боровима, посебно источним белим бором (Pinus strobus).

Алергеност Неке осетљиве особе су доживеле алергијску реакцију након додиривања S. americanus. Симптоми алергијског контактног дерматитиса се генерално развијају један до два дана након првог контакта, трају отприлике недељу дана, а затим нестају без лечења. Кување плодних тела инактивира одговорне алергене.

Јестивост Ова врста није отровна и понекад се сматра јестивом, али мишљења о њеној укусности су помешана. Нема мирис, а њен укус је пријављен као благ. Један теренски водич сугерише да има „препознатљив лимунасти укус“, а други каже: „Жута капа може вас подсетити на пилећу маст; има дивно укусан укус печурке.“ Слузава текстура печурке је упоређена са бамијом. Један аутор кувара сугерише да је печурка идеална за намазе, за употребу на хлебу или као умак; печење плодних тела у рерни ће их осушити за будућу употребу и концентрисати укус. Слузаве капе и слој пора се обично уклањају пре конзумирања. Други теренски водич помиње да „танко месо тешко чини ову врсту вредном пажње“.

Биоактовне компоненте Suillus americanus садржи полисахарид познат као бета-глукан за који лабораторијски тестови указују да може имати антиинфламаторно дејство. Познат тачније као (1→3)-, (1→4)-β-D-глукан, његова природна функција је као компонента ћелијског зида гљивица, где формира микрокристалне фибриле у зиду који му дају чврстину и крутост. Антиинфламаторно дејство је резултат способности полисахарида да инхибира производњу азот-оксида у активираним макрофагима, ћелијама имуног система.

Галерија

Референце

Спољашње везе https://demo.gbif.org/occurrence/5231354158 https://www.inaturalist.org/taxa/125716-Suillus-americanus

Категорија:Boletales