мини|десно|Приближна историјска распрострањеност семитских језика на древном Блиском истоку Древни семитски народи или протосемитски народи били су говорници семитских језика који су живели широм древног Блиског истока и Северне Африке, укључујући Левант, Месопотамију, Анадолију, Арабијско полуострво и Картагину од 3. миленијума пре нове ере до краја антике, при чему неки, попут Арапа, Арамејаца, Асираца, Јевреја, Мандејаца и Самарјана, имају историјски континуум до данас.

Њихови језици се обично деле у три гране: источне, централне и јужносемитске језике. Најстарији потврђени облици семитског језика датирају из раног до средине 3. миленијума пре нове ере (рано бронзано доба) у Месопотамији, северозападном Леванту и југоисточној Анадолији.

Говорници источносемитског језика укључују народе Акадског царства, Ебле, Асирије, Вавилоније, од којих су последња два временом постепено прешла на још увек говорне (од стране Асираца и Мандејаца) дијалекте источноарамејског језика под утицајем Акадског језика и можда Дилмуна. Централни семитски језик комбинује северозападне семитске језике и арапски. Говорници северозападног семитског језика били су Хананци (укључујући Феничане, Пунце, Аморите, Едомите, Моавите и Јевреје), Арамејци и Угарити. Јужносемитски народи укључују говорнике модерних јужноарапских језика и етиопских семитских језика .

Порекло мини|десно|Рукопис хебрејске Библије из 11. века са Таргумом мини|десно|Страница из Библије из 15. века на језику гиз (Етиопија)

Постоји неколико локација које се предлажу као могућа места за праисторијско порекло народа који говоре семитски језик: Месопотамија, Левант, источни Медитеран, Еритреја и Етиопија, Арабијско полуострво и Северна Африка. Популарно мишљење тврди да су семитски језици настали на Леванту око 3800. године пре нове ере, а касније су уведени и на Рог Африке око 800. године пре нове ере са јужног Арабијског полуострва, и у Северну Африку и јужну Шпанију оснивањем феничанских колонија као што су древна Картагина у деветом веку пре нове ере и Кадиз у десетом веку пре нове ере.. Неки сматрају да је долазак семитских говорника на Афрички рог много ранији, око 1300. до 1000. године пре нове ере , а многи научници верују да је семитски језик настао од огранка још ранијег језика у Северној Африци, можда у југоисточној Сахари , и да је можда процес дезертизације навео његове становнике да мигрирају у четвртом миленијуму пре нове ере, неке на југоисток у данашњу Еритреју и Етиопију , а друге на северозапад из Северне Африке у Ханан , Сирију и месопотамску долинуThe Origin of the Jews: The Quest for Roots in a Rootless Age By Steven Weitzman page 69 .

Семитска породица је члан веће афроазијске породице , чијих свих осталих пет или више грана потичу из Северне Африке или Магреба. Углавном због тога, неки су првобитно веровали да су преци говорника протосемитског језика првобитно стигли на Блиски исток из Северне Африке, вероватно као део рада сахарске пумпе , око касног неолита. Дијаконов сматра да је семитски језик пореклом између делте Нила и Ханаана најсевернија грана афроазијског језика. Бленч се чак пита да ли веома дивергентни језици Гураге указују на порекло из Еритреје/Етиопије (док је остатак етиопског/еритрејског семитског језика каснија повратна миграција). Идентификација хипотетичког протосемитског региона порекла стога зависи од веће географске распрострањености других језичких породица унутар афроазијског језика, чије је порекло такође предмет жестоких дебата. Према Кристи Г. Тарнеру II , постоји археолошки и физички антрополошки разлог за везу између савременог семитског говорног подручја Леванта и натуфијске културе.

У једном тумачењу, претпоставља се да је сам протосемитски језик стигао на Арабијско полуострво отприлике до 4. миленијума пре нове ере, одакле су семитски језици-кћери наставили да се шире. Када су писани записи почели крајем четвртог миленијума пре нове ере, семитски говорни Акађани (Асирци и Вавилонци) улазили су у Месопотамију из пустиња на западу и вероватно су већ били присутни на местима као што је Ебла у Сирији. Акадска лична имена почела су да се појављују у писаним записима у Месопотамији од краја 29. века пре нове ере.

Најранији позитивно доказани историјски помен било ког семитског народа потиче из 30. века пре нове ере, када је Месопотамија ушла у регион којим су првобитно доминирали људи из Сумера , који су говорили изоловани сумерски језик.

Бронзано доба Између 30. и 20. века пре нове ере, семитски језици су се говорили и бележили широм већег дела древног Блиског истока , укључујући Левант , Месопотамију , Анадолију , Арабију и Синајско полуострво . Најранији писани докази о њима налазе се у Плодном полумесецу (Месопотамија) око 30. века пре нове ере, подручју које је обухватало Сумер, Акадско царство и друге цивилизације Асирије и Вавилоније дуж Тигра и Еуфрата (данашњи Ирак, североисточна Сирија, југоисточна Турска и обод северозападног Ирана), након чега следе историјски писани докази из Леванта (познатог и као Ханан ; сада Израел, Палестина, западни Јордан, Либан и јужна Сирија), Синајског полуострва, јужне и источне Анадолије (данашња Турска) и североисточног Арабијског полуострва. Не постоје писани или археолошки докази о семитским језицима у Северној Африци, на Рогу Африке, Малти или Кавказу током овог периода.

Најранији познати акадски натпис пронађен је на здели у Уру , упућеној веома раном пресаргонском краљу Ура Мескианг-нуни од стране његове краљице Ган-саман , за коју се сматра да је била из Акада. Међутим, нека од имена која се појављују на сумерској листи краљева као праисторијски владари Киша сматрају семитским присуством чак и пре тога, још у 30. или 29. веку пре нове ере. До средине трећег миленијума пре нове ере, Georges Roux — Ancient Iraq многе државе и градови у Месопотамији су били под влашћу или доминацијом Семита који говоре акадски, укључујући Асирију , Ешнуну , Акадско царство , Киш , Исин , ​​Ур , Урук , Адаб , Нипур , Екалатум , Нузи , Акшак , Ериду и Ларсу , а такође и Дилмун јужно од Месопотамије. Током овог периода (око 27. до 26. века пре нове ере), још један народ који је говорио источносемитски језик, Еблаити , појављује се у историјским записима из северне Сирије. Основали су државу Еблу, чији је еблаитски језик био уско повезан са акадским језиком Месопотамије. Акађани, Асирци, Вавилонци и Еблаити били су први семитски народи који су користили писмо , користећи клинасто писмо које су првобитно развили Сумерани око 3500. године пре нове ере, а први списи на акадском датирају из око 2800. године пре нове ере. Последњи акадски натписи датирају из касног првог века нове ере, а клинасто писмо из другог века нове ере, оба у Месопотамији, а акадске граматичке карактеристике и речи опстају у источноарамејским дијалектима још увек постојећих Асираца.

мини|десно|Хронологија семитских језика

До краја трећег миленијума пре нове ере, источносемитски језици попут акадског и еблаитског, били су доминантни у Месопотамији и североисточној Сирији, док су се западносемитски језици , попут аморетског , хананског и угаритског , вероватно говорили од Сирије до Арабијског полуострва. Међутим, већина људи сматра да је древни јужноарапски језик јужносемитски језик упркос оскудици података. Акадски језик Акада, Асирије и Вавилоније постао је доминантан књижевни језик Плодног полумесеца , користећи клинасто писмо које је адаптирано од Сумераца. Староасирски период , Вавилонско царство , а посебно Средње асирско царство (1365–1050. п. н. е.) олакшали су употребу акадског као лингва франка у многим регионима ван његове домовине. Сродни, али ређе потврђени, еблаитски језик нестао је са градом, а аморетски је потврђен само из властитих имена у месопотамским записима.

За други миленијум, доступно је више података, захваљујући протосинаитском писму изведеном из египатских хијероглифа . Текстови на протохананском писму из око 1500. године пре нове ере дају прве неспорне потврде западносемитских језика , иако су ранија сведочанства могуће сачувана у алфабетима средњег бронзаног доба . Након тога су уследиле много опсежније угаритске плоче северне Сирије из око 1300. године пре нове ере. Упади номадских и западносемитских говорника Арамејаца и Сутејаца почели су отприлике у то време, а затим и Халдејаца крајем 10. века пре нове ере. Акадски језик је наставио да цвета, делећи се на вавилонске и асирске дијалекте.

Од народа који говоре западносемитски језик и који су насељавали данашњу Сирију (искључујући Горњу Месопотамију која говори источносемитски језик), Израел, Либан, Јордан, Палестину и Синајско полуострво, најранији помињања се односе на Аморите који говоре ханански језик (познате као „Марту“ или „Амуру“ међу Месопотамцима) из северне и источне Сирије, а датирају из 24. века пре нове ере у месопотамским аналима. online. Encyclopædia Britannica Inc. Retrieved 30 November 2012 Технолошки напредни Сумерани, Акађани и Асирци из Месопотамије помињу народе који говоре западносемитски језик са омаловажавањем: „MAR.TU који не познају жито... MAR.TU који не познају кућу ни град, сељаци из планина... MAR.TU који копају тартуфе ... који не савија колена (да обрађују земљу), који једу сирово месо, који немају кућу током свог живота, који нису сахрањени после смрти.“ Међутим, након што су их у почетку у томе спречили моћни асирски краљеви Старог асирског царства који су интервенисали из северне Месопотамије, ови Амореји су на крају преплавили јужну Месопотамију и основали државу Вавилон 1894. године пре нове ере, где су се акадски преобразили , усвојили месопотамску културу и језик и уклопили се у староседелачко становништво. Вавилон је постао центар краткотрајног, али утицајног Вавилонског царства у 18. веку пре нове ере, а након тога, Доња Месопотамија је постала позната као Вавилонија , при чему је Вавилон заменио далеко древнији град Нипур као главни верски центар јужне Месопотамије. Горња Месопотамија се већ много раније спојила са Асиријом .

Након пада првог Вавилонског царства, крајњи југ Месопотамије се отцепио на око 300 година, постајући независна акадска династија Силанд. Протоканански текстови из северног Ханаана и Леванта (данашњи Либан и Сирија) око 1500. године пре нове ере дају прве неспорне потврде писаног западносемитског језика (иако се ранија сведочанства налазе у месопотамским аналима о Аморејима, а могуће је да су сачувана и у алфабетима средњег бронзаног доба, као што је протосинаитско писмо из краја 19. века пре нове ере), након чега су уследиле много опсежније угаритске плоче северне Сирије из краја 14. века пре нове ере у граду-држави Угарит на северозападу Сирије. Угаритски је био западносемитски језик, прилично блиско повезан са и део исте опште језичке породице као и језици Аморејаца, Хананаца , Феничана, Моаваца, Едомита, Амонита, Амалићана и Израелаца. Појава номадских семитских говорника Ахламуа, Арамејаца и Сутејаца у историјским записима такође датира из касног 14. века пре нове ере, Арамејци су почели да доминирају подручјем које отприлике одговара модерној Сирији (која је постала позната као Арам или Арамеја ), обухватајући раније Аморите и оснивајући државе као што су Арам-Дамаск, Лухути, Бит Агуси, Хамат, Арам-Нахарајим, Падан-Арам, Арам-Рехов, Идлиб и Зоба. Сутејци су у истом периоду окупирали пустиње југоисточне Сирије и североисточног Јордана.