мини|394x394п|Антички грчки ратник који свира салпинкс, крај 6.–почетак 5. века п.н.е., атички црнофигурални (лекиф) Музика античке Грчке представља саставни део културе и свакодневног живота старе Грчке, обухватајући музичку теорију, праксу и инструменте коришћене од архајског до хеленистичког периода.Музика је била константно присутна у античко Грчкоm друштву, од бракова, сахрана и религијских церемонија ,па до позоришта, народне музике и рецитовања епске поезије.Музика је имала неизоставну улогу у животима старих Грка.

Постоје сачувани фрагменти стварне грчке музичке нотације,Henderson, Ulrich and Pisk, бројне књижевне референце, прикази на керамици и релевантни археолошки остаци, на основу којих се може знати или с разлогом претпоставити како је музика звучала, каква је била њена општа улога у друштву.

Реч музика (од грчке речи Μοῦσα, Moûsa) потиче од Музa, кћери Зевса и заштитница уметничких и интелектуалних делатности.

Порекло музике и музичких инструмената Историја музике у античкој Грчкој толико је блиско повезана са грчком митологијом и легендама да је често тешко претпоставити шта је историјски тачно, а шта је мит. Музика и теорија музике античке Грчке положиле су темеље западне музике и западне музичке теорије, јер су касније утицале на древне Римљане, рану хришћанску цркву и средњовековне композиторе. Наше разумевање теорије музике, музичких система и музичког karaktera античке Грчке долази готово у потпуности из сачуваних учења Питагорејаца, Платона, Аристоксена, Филодема, Птоломеја и Аристида.

Древни грчки филозофи расправљали су о проучавању музике у старој Грчкој. Питагора је нарочито веровао да музика подлеже истим математичким законима хармоније као и механика космоса, што је прерасло у идеју познатију као музика сфера.

Питагорејци су се усредсредили на математику и акустичку науку о звуку и музици. Развили су системе штимовања и хармонске принципе засноване на једноставним целим бројевима и односима, чиме су поставили темеље акустичке науке.Може се показати да се сва сачувана музика која је записана у античкој инструменталној нотацији може изводити помоћу чистих интервала ове врсте.

Аристоксен, који је написао више музиколошких расправа, био је један од више теоретичара који су проучавали музику повезивајући теорију и емпиризам. Аристоксен је сматрао да интервале треба и оцењивати слухом и описивати помоћу математичких односа; био је под утицајем Питагоре и користио је математичку терминологију и мерења у својим истраживањима. Ипак, разиграно бављење музичким интервалима документовано је у музици записаној вокалном нотацијом, која превазилази ограничења хармоника.

Музика у друштву и религији мини|Музички призор са три жене, коју је осликао Ниобидски сликар. Страна А црвенофигуралне амфоре, Музеј уметности Волтерс. Музика је имала неизоставну улогу у друштву старе Грчке. Периклов учитељ Дамон је, према Платону у Држави, рекао: „Када се промене основни музички модуси, с њима се мењају и основни модуси државе.“ Музика и гимнастика чиниле су главне области образовања. „Реч ‘музика’ означавала је целокупно образовање.“

Инструментална музика у старој Грчкој је имала и религијску и друштвену улогу, јер је често пратила верске догађаје, обреде и фестивале. Музика се такође користила за забаву када је пратила гозбе уз пиће, односно симпозијуме. Популарна врста композиције која се изводила током ових гозби била је сколион, дело намењено слушању уз пиће. Пре и после грчких гозби уз пиће, вршене су верске либације, односно обредно испијање и изливање пића у част божанстава, најчешће олимпијских богова, хероја и Зевса. Приношење либација често је било праћено посебном либационом мелодијом званом спондеион, коју је обично изводио свирач аулоса (дувачки инструмент у старој Грчкој).

Музика је имала важну улогу у грчким жртвеним обредима. Саркофаг из Хагија Тријаде показује да је аулос био присутан током жртвовања још око 1300. године п.н.е. Музика је такође била присутна у обредима иницијације, богослужења и верских свечаности, где је имала веома значајну улогу у жртвеним култовима Аполона и Диониса. мини|Чувени саркофаг из Агиа Триаде Музика је (заједно са испијањем напитака, постом и медом) имала кључну улогу у припреми за прорицање и у његовом подстицању, јер је често уводила пророке у стање религијског заноса и откровења, до те мере да су у старогрчком језику изрази за „стварање/извођење музике“ и „пророковање“ били истоветни.

Инструменти су били присутни и у ратним временима, иако се то није у потпуности сматрало музиком. Одређени тонови трубе свирани су како би се преносиле команде војницима на бојном пољу. Аулос и ударачки инструменти су такође пратили усмене заповести које је веслачима давао крмар (особа која управља чамцем). Инструменти су се углавном користили да би веслачи одржавали заједнички ритам.

Популарне врсте песама

Химна Химна је метричка композиција чији се текст обраћа богу, било директно или индиректно. Оне су најранији формални тип песама у грчкој музици и сачуване су у релативно великом броју.

Реан Пеани су најчешће певани у част или обожавање Аполона, као и Атине. Обично су свечано изражавали наду у избављење од опасности или су певани у знак захвалности после победе или спасења.

Просодион Врста химне или процесионе песме која је призивала или хвалила бога. Просодиони су се обично певали на путу ка олтару или светилишту, пре или после пеана.

Хипорхема Хипорхема је песма за плес са израженим ритмичким покретом, често повезана са пеаном и често се тешко раздваја од њега. На пример, Прва делфска химна носи наслов „Пеан или хипорхема“.

Дитирамби Обично весело певани у слављеничком расположењу на фестивалима, извођени нарочито у част Дионису, богу вина. Дитирамби су укључивали хорове (χoρός) мушкараца и дечака, уз пратњу свирача на аулосу.

Поезија и драма Да ли је дуга наративна поезија, или епска поезија попут Хомерових дела, била певана, није сасвим познато. Као у Платоновом дијалогу Ион, Сократ користи и речи „певати“ и „говорити“ у вези са Хомеровим еповима,међутим постоје снажни наговештаји да су они барем рецитовани без инструмената, у виду песничког певања.

Музика је такође била присутна у античкој грчкој лирској поезији, која по дефиницији представља поезију или песму праћену лиром. Лирска поезија је на крају развила два правца: монодична лирика, коју је изводила једна особа, и хорска лирика, која се певала, а понекад и плесала у групи (хорос). Познати лирски песници укључују Алкаја и Сапфе са острва Лезбос, при чему је Сапфа једна од ретких жена чија је поезија сачувана.

Музика је била веома заступљена и у античко грчкој драми. У својој Поетици, Аристотел повезује порекло трагичне драме са дитирамбима. Вође дитирамба били су они који су водили песму и плесне покрете, на које је затим реаговала група. Аристотел наводи да је овај однос између појединца и групе започео трагичну драму, која је у својим најранијим фазама имала једног глумца који је тумачио све улоге путем песме или говора. Појединац-глумац је водио дијалог са хоросом. Хорос је већи део приче препричавао кроз песму и плес. У античкој Грчкој, очекивало се да драмски писац не само напише текст, већ и да састави музику и плесне покрете.

Митологија мини|Приказ грчких муза Клио, Талије и Еутерпе из 17. века како свирају трансверзалну флаутицу, вероватно грчки фотинкс. Античко грчки митови никада нису били сређени или сабрани у један облик, оно што постоји су различите верзије од више аутора, током више векова, што може довести до варијација, па чак и контрадикција међу ауторима, па чак и код истог аутора. Према грчкој митологији, музика, инструменти и уметност звука имају порекло од богова, а уметност музике је дар богова људима.

Иако је Аполон био сматран богом музике и хармоније, неколико легендарних богова и полубогова се сматрају творцима неког аспекта музике и њеног развоја. Неки богови, а посебно Музе, представљали су специфичне аспекте или елементе музике. „Изуми“ или „открића“ свих античких грчких инструмената такође су приписивани боговима. Извођење музике било је обухваћено у различите облике грчког причања прича и уметности повезане с митологијом, укључујући драму и поезију, а постоји велики број античко грчких митова који се односе на музику и музичаре.

У грчкој митологији: Амфион је учио музику од Хермеса и затим, уз помоћ златне лире, изградио Тебу померајући камење уз звук своје свирке. Орфеј, мајстор музике и свирач лире, свирао је тако магично да је могао умирити дивље звери; Орфички митови о стварању описују Реју како свира на бронзаном бубњу и привлачи пажњу људи на пророчанства богиње;Хермес је, показујући Аполону своју новоизмишљену лиру од коре корњаче, свирао чаробну мелодију помоћу палице коју је такође изумео, истовремено певајући у част Аполонове узвишености, због чега му је одмах било опроштено“; или Аполонове музичке победе над Марсијом и Паном.

Постоје многе такве референце које указују на то да је музика била саставни део грчког схватања о постанку њихове расе и како су њихове судбине биле надгледане и контролисане од стране богова. Није ни чудо што је музика била присутна на Питијским играма, Олимпијским играма, верским церемонијама, у слободним активностима, па чак и у настанку драме као наставку дитирамба изведеног у част Диониса.

Могуће је да су стварни звуци музике из ритуала, игара, драма итд. претрпели промену након трауматског пада Атине 404. године п. н. е., на крају Првог Пелопонеског рата. Заиста, бележи се „револуција“ у грчкој култури, као и Платонове жалбе да нова музика " користи високо музичко умеће, шоу и виртуозитет ,свесно одбацујући образовне стандардне процене.“ Иако је инструментални виртуозитет био цењен, ова примедба се односи и на претерану пажњу усмерену на инструменталну музику која је ометала праћење људског гласа, и одступање од традиционалног карактера у музици.

Mитска порекла

Лира мини|Киликс из 5. века п. н. е. са приказом Аполона и лире од коре корњаче (kylix). Према Хомеровој химни Хермесу, након што је украо свете стоке свог брата Аполона, Хермес је добио инспирацију да направи инструмент од коре корњаче, прикачио је рогове и жице од црева на кору и изумео прву лиру. Након тога, Хермес је дао своју лиру Аполону, који је показао интересовање за инструмент, као надокнаду за украдену стоку. У другим верзијама, Хермес је своју новоизмишљену лиру дао Амфиону, сину Зевса и вештом музичару.

Аулос мини|Пан подучава Дафниса о сиринксу. Према Пиндаровој Дванаестој Питијској оди, након што је Персеј одсекао Медузину главу, Атина је „пронашла“ или „изумела“ аулос како би поновила тугу Медузиних сестара. Пошто се у грчком користи и реч за „пронаћи“ и за „изумети“, није сасвим јасно; међутим, писац Телестас из 5. века наводи да је Атина пронашла инструмент у жбуњу. У Плутарховом есеју О суздржавању беса, пише да је Атина, након што је видела свој одраз док је свирала аулос, бацила инструмент, јер је он изобличавао њене црте лица када се свирао, након чега је Марсијас, подигао њен аулос и усвојио га као свој.

Сиринкс / Панова флаута Према Овидијевим Метаморфозама, оригинална Сиринкс је била Најада, водена нимфа, која је побегла од Пана након што је он покушао да је задобије. Док је бежала, стигла је до непролазне реке и замолила своје сестре нимфе да је преобразе како би побегла Пану. Сестре су претвориле Сиринкс у сноп трске, који је Пан пронашао и од којег направио инструмент – Панову флауту или сиринкс.

Спољашње везе

https://www.metmuseum.org/essays/music-in-ancient-greece https://www.worldhistory.org/Greek_Music/ https://www.greece-is.com/music-therapy-in-ancient-greece/

Референце

Категорија:Музика Категорија:Античка Грчка