Уништавање сеоских кућа у Ирској био је феномен ирског револуционарног периода (1919–1923), током којег је Ирска републиканска армија (ИРА) намерно спалила, дигла у ваздух или на други начин уништила најмање 275 сеоских кућа. Велика већина кућа, познатих у Ирској као „велике куће” (енгл. Big Houses), припадала је англо-ирској вишој класи познатој као протестантска аскеданција (англо-ирска аристократија или земљопоседничка елита). Куће неких римокатоличких униониста, осумњичених доушника и чланова или присталица нове владе Ирске Слободне Државе такође су биле на мети. Иако је пракса ИРА-е да уништава сеоске куће започела у Ирском рату за независност, већина зграда је уништена током Ирског грађанског рата (1922–1923). Данас је већина циљаних зграда у рушевинама или је срушена. Неке су власници обновили, иако често у мањим димензијама, или су касније поново изграђене и пренамењене.
„Велика кућа” као мета мини|Кућа Балинастраг приказана 1826. године, типична за „велике куће” које је ИРА циљала. До почетка ирског револуционарног периода 1919. године, „велика кућа” је постала симбол доминације протестантске англо-ирске класе у Ирској током 18. и 19. века на рачун домаћег римокатоличког становништва, посебно у јужној и западној Ирској.
Англо-ирци су се, као класа, углавном противили ирском републиканизму и држали су кључне позиције у администрацији Даблинског замка. Наратив ирских националиста је тврдио да је земља Ираца нелегално украдена од њих од стране англо-ирске аристократије, која је углавном стигла у Ирску као протестантски насељеници из Велике Британије током колонизације Ирске. Англо-ирска велика кућа била је у административном центру имања земљопоседника, као и породично седиште из којег су Англо-ирци вршили своју политичку контролу над острвом.
Ова перцепција је била популарна међу националистима, упркос значајном порасту ирског власништва над земљом у претходним деценијама захваљујући Ирским земљишним актима. Док је 1870. године 97% земље било у власништву земљопоседника, а 50% у власништву само 750 породица, до 1916. године 70% ирских пољопривредника поседовало је сопствену земљу.Jonathan Haughton, 'Historical Background' in John W. O'Hagan and Carol Newman, (Gill & Macmillan Ltd, 15. 8. 2014), Католици су били еманциповани 1829. године, а политичка доминација Англо-ираца у Ирској је сходно томе опала након изборних успеха католичке националистичке Ирске парламентарне партије током већег дела 19. века.James S. Donnelly, 'Big House Burnings in County Cork during the Irish Revolution, 1920–21', Éire-Ireland (47: 3 & 4 Fall/Winter 12),
Бивша протестантска аскеданција изгубила је своју економску моћ након Велике глади (1845–1849) и Дуге депресије 1870-их; а затим је изгубила и политичку моћ након Закона о народном представљању из 1884. До 1915. године, Ирска земљишна комисија пренела је преко 60% ирског пољопривредног земљишта на закупце, остављајући већину бившег земљопоседничког племства са кућом и кућним имањем познатим као „демен” (енгл. demesne). Бивши земљопоседници могли су себи да приуште запошљавање баштована и послуге јер су, као група, добили еквивалент од преко 60 милијарди евра (у вредности из 2019) као компензацију од британске владе. Спаљивање сеоских кућа од 1919. године стога је био углавном симболичан чин.
Ирски рат за независност Уништавањем сеоских кућа аристократије и земљопоседничког племства, ИРА се надала да ће превазићи културу покорности према земљопоседничкој класи. Још 1918. године, организатор ИРА-е Ерни О’Мали вежбао је своје добровољце на имањима великих кућа како би их „ослободио њиховог урођеног поштовања према власницима”.Ernie O'Malley, ,
Током Ирског рата за независност, велике куће су често биле на мети као одмазда за уништавање или скрнављење кућа у власништву осумњичених чланова ИРА-е или симпатизера од стране британских снага (најчешће Блек енд тенс и Помоћне дивизије Краљевске ирске полиције). Англо-ирски земљопоседници обично нису имали утицаја на британску политику против побуњеника у било којој датој области, а напади одмазде на велике куће од стране ИРА-е били су подстакнути претпоставком да су њихови власници увек унионисти. „У априлу 1921, вођа ИРА-е у северном Корку, Лијам Линч, бесан због уништавања неколико кућа као одмазда за заседу ИРА-е, изјавио је: ’шест великих кућа и замкова њихових пријатеља империјалиста отићи ће у ваздух због овога.’”. Retrieved 22. 6. 2016.
Најмање 76 сеоских вила уништено је у Ирском рату за независност; 30 великих кућа спаљено је 1920, а још 46 у првој половини 1921, углавном у срцу сукоба у Манстеру, тј. у окрузима Корк, Кери, Типерари, Клер и Лимерик.
Историчар Џејмс С. Донели навео је у студији о спаљивању преко 50 сеоских кућа у округу Корк од 1919. до 1921. да, иако су можда постојали аграрни или секташки анимозитети, већина кућа које је ИРА циљала спаљена је или да би се британским снагама ускратио потенцијални смештај или као одмазда за паљење кућа које су починиле британске снаге. Слично томе, студија пограничног региона округа Лауд, Каван и Монахан није пронашла таква паљења све до јуна и јула 1921, што се поклопило са великом офанзивом Британске војске у тој области, и да је главни мотив био ускраћивање потенцијалног смештаја војницима. „У овом региону бар је герилска тактика ИРА-е, а не аграрни мотиви, била главни разлог за циљање великих кућа”.
„Велике куће” нису постале предмет организоване кампање све до Ирског грађанског рата. У овом периоду дошло је и до пораста нивоа насиља према протестантским члановима у округу Корк. Од 122 особе убијене као „шпијуни”, 44, или око 36%, били су протестанти: што је око два пута више од процента протестаната у цивилном становништву Корка. Госпођа Мери (или Марија) Линдси, старија протестанткиња из Коучфорда, убијена је, заједно са својим возачем, у помоћној згради док је њена кућа горела, након што су власти одбиле да преиначе смртне казне шесторици добровољаца ИРА-е који су погубљени након што је госпођа Линдси обавестила власти о предстојећој заседи у близини, пошто су ИРА игнорисала њене напоре и напоре локалног свештеника да зауставе заседу. Степен до којег се такво насиље ИРА-е може категорисати као секташко, за разлику од политички мотивисаног, и даље је предмет велике дебате., historyireland.com. Retrieved 22. 6. 2016.
Ирски грађански рат мини|Рушевина куће Вудсток у округу Килкени, која је нападнута 2. јула 1922. током Грађанског рата. Верује се да је 199 сеоских кућа уништено током Грађанског рата. Неке виле су уништене у борбама у првим месецима рата, али кампања против њих је озбиљно почела крајем 1922. године. Руководство снага против Споразума организовало је кампању уништавања великих кућа широм Ирске. Наређење да се спале куће присталица Слободне Државе и „империјалиста” (како је ИРА називала англо-ирску вишу класу) издато је након што је влада Ирске Слободне Државе започела политику погубљења републиканских бораца који су били против Споразума.
Лијам Линч, начелник штаба ИРА-е против Споразума, након погубљења четворице високих републиканаца у затвору Маунтџој, издао је опште наређење 8. децембра 1922. да су „све присталице Слободне Државе издајници и заслужују сурову судбину потоњих, стога њихове куће морају бити уништене одмах”, а 26. јануара 1923. издао је још једно наређење за уништавање имовине и могуће убијање сенатора Слободне Државе као одмазду.
Привидни разлог за координирани напад на „велике куће” био је, дакле, то што су многи њихови власници били сенатори у Сенату (ир. Seanad). Међутим, други су били на мети јер их је ИРА навела као „империјалисте” или у неким случајевима као „масоне”. Већина сеоских кућа била је изолована и у руралним подручјима, а њихово циљање приморало је Националну армију да додели своје ограничене ресурсе заштити земљопоседника, истовремено стварајући атмосферу панике међу англо-ирским становништвом, као и унионистима уопште. Као таква, сеоска кућа је сматрана „лаком метом” за ИРА-у.
Напади су били планирани и организовани, и углавном су се фокусирали на ирске племиће који су седели у Дому лордова, чланове Сената Ирске Слободне Државе и бивше политичаре Ирске унионистичке партије.Alan O'Day, (Bloomsbury Publishing, 1. 7. 1987), Напад на „велике куће” био је део шире кампање против присталица Слободне Државе као одмазда за владину политику погубљења. У Даблину је, на пример, од 28 домова које је ИРА спалила између 10. децембра 1922. и краја априла, девет могло да се уброји у велике куће или виле повезане са англо-ирском аристократијом. Поред припадника племства, на мети су биле и куће власника и уредника новина, припадника Националне армије и бивших официра Британске војске, као и мировних судија.
Неки посланици (Тахте Дала) Слободне Државе, попут Лијама Берка и Шона Магарија, били су на мети; у случају овог другог, напад је проузроковао смрт његовог седмогодишњег сина Емета. Дом првог је срушен, али је други обновио своју имовину. Кућа у Балибодену која је припадала председнику Извршног већа Ирске Слободне Државе, В. Т. Косгрејву, спаљена је у јануару 1923. Дом англо-ирског политичара сер Хораса Планкета у Фоксроку, округ Даблин, који је био даљи рођак грофа Планкета, спаљен је 1923. године, упркос његовој репутацији друштвеног реформатора.
мини|Кућа Кулбон, близу Ратнура у округу Вексфорд, спаљена је у фебруару 1923. и није поправљена нити обновљена. Неке куће, попут куће Баликарти, наводно су нападнуте и како би се спречило да их снаге Слободне Државе користе као гарнизоне. Величина циљаних зграда варирала је од малих до палата. Већина је уништена подметањем пожара, након што су њихове унутрашњости поливене бензином, иако су у неким случајевима куће дизане у ваздух помоћу високог експлозива. Покушај спаљивања Бартон Хола у Стилогану, дома Хенрија Гиниса, у марту 1923. није успео када мина постављена тамо није експлодирала.
У већини случајева нико није повређен током уништавања куће. Забележено је да су у неколико случајева припадници ИРА-е помогли циљаној породици да изнесе своје ствари из куће пре него што је уништена. Када је 29. јануара 1923. нападнут дом Дермота Берка, 7. грофа од Мејоа, он је описао герилце ИРА-е као „претерано љубазне” и да су се извињавали. Ипак, било је инцидената насиља и смртних случајева у таквим нападима. The Church of Ireland Gazette забележио је бројне примере униониста и лојалиста који су убијени, чије су куће спаљене или су на други начин протерани из својих домова током раних 1920-их.
Сенатор Џон Филип Багвел киднапован је током напада на његову кућу. Сеоске куће су често пљачкане током и након уништавања, а у већини случајева породична имовина је потпуно уништена. Домови католичких националиста који су подржавали Споразум, попут Оливера Сент Џона Гогартија и Џорџа Мура, такође су били на мети. Први је обновљен, али други није. Библиотека Мур Хола у округу Мејо, која је садржала древне рукописе који се односе на ирску и светску историју, потпуно је уништена у фебруару 1923.
ИРА није сматрала све такве куће метама, зависно од њиховог власништва. Кућа Маунт Тренчард у Фојнсу, округ Лимерик, била је дом Мери Спринг Рајс, националистичке активисткиње, и зграду је ИРА користила као сигурну кућу.
Последице мини|Рушевине Мур Хола, који је напуштен након што га је ИРА спалила 1923. Већина имовине коју је ИРА циљала напуштена је након напада. Широка употреба бензина и других запаљивих средстава осигурала је да већина зграда потпуно изгори и постане неусловна за становање. Стање зграда, као и страх од поновног напада, значили су да је мало сеоских кућа обновљено. Већина је срушена, док су друге остале као рушевине. Већина власника тражила је одштету од владе Ирске Слободне Државе. Ебенезер Пајк тражио је 62.000 фунти за уништавање куће Килкренаг, тврдећи да су његови губици „огромни, јер су вредан намештај, слике и уметничка блага нестали у пламену”.Cork Constitution (27. 5. 1921.)