Солуба, познати и као Слеб и Сулајб (арапски: صُلبة, صليب), били су племенска група Хутајм у северном делу Арабијског полуострва, која се јасно разликовала од Арапа. Због друштвеног стигматизације, данас веома мали број људи се отворено идентификује као Сулајб.
Порекло Солуба су идентификовани са Селаппају у акадским записима, а показатељ њиховог порекла је коришћење пустињских „кајтова” и замки за дивљач, који се појављују у археолошким налазима око 7000. године п. н. е. Лингвиста и антрополог са Кембриџа, Роџер Бленч, сматра да су Солуба последњи преживели палеолитски ловаци и трговци сољу који су некада доминирали Арабијом. У следећој људској миграционој фази, око 6. миленијума п. н. е., долазе пастири који су увели краве, дивље магарце, овце и псе, као и дивље камиле и козе. Ови народи могли су се бавити трговином преко Црвеног мора са говорницима кушитских или нилско-сахарских језика. У 3. и 2. миленијуму п. н. е. долазе говорници семитских језика из Блиског истока, који су маргинализовали и асимиловали остатак становништва.
Западни путници су извештавали да Бедуини нису сматрали Солубе потомцима Кахтанита. Једна легенда наводи да потичу из древних хришћанских група, могуће крсташа (познатих на арапском као Салибијин), које су Бедуини узели у ропство. Вернер Каскел критиковао је теорију о пореклу од крсташа и предложио да термин „Солуба” обухвата више група различитог порекла: оне из ел Хаса потичу од досељеника из јужне Персије у 12–13. веку н.е, док западна група обухвата заједнице које су настале након пораза од Вахабија. Друга теорија види Солубе као бившу бедуинску групу која је изгубила своје стадо и тиме пала у очима других Бедуина.
Друштво Западни путници су пријављивали да су Солуба имали различите физичке карактеристике од других Арапа, често светлије очи и косу. Такође су говорили посебну варијанту арапског језика која је садржала неколико речи специфичних за њихов дијалект. Бедуини су обично правили разлику између Солуба и других Хутајми група, јер за разлику од Хутајмија, Солуба су били независни и нису захтевали заштиту од Бедуина. Арапски Бедуини презирали су Солубе, сматрајући их људима без части и самим тим инфериорним. Међутим, њихово дубоко познавање пустиње донело им је титулу Абу ал-Хала (Оци празних простора).
Солуба су се бавили занатима као што су столарство, обрада метала и коже. Познати су били и као гатари и мађионичари, као и музичари и песници. Бедуини су ценили њихово знање пустиње, често их ангажујући као извиђаче, и ослањали се на њих у лечењу животиња. Иако су Бедуини били зависни од Солуба, нису их ценили и често су их гледали с висине. За разлику од других номадских Хутајмија и бедуинских група, Солуба се нису бавили пљачком и сматрани су неутралним, често поштеђени током упада. Упркос њиховом ниском статусу, њихова гостопримљивост била је прихваћена, посебно када је ратник био болестан или рањен, јер су били познати као исцелитељи.
Током пролећа Солуба су живели близу бедуинских насеља и хранили се млеком стоке. Летом су се упуштали дубоко у пустињу у пратњи само својих дивљих магараца и живели од лова. Солуба су поседовали одређене падине и долине у пустињи, а младићи су делове своје територије давали као придев протој породицама невеста за лов.
Иако формално муслимани, мало којих Солуба је практиковало веру. Чини се да су задржали неке своје традиционалне веровања, поштујући камен ал-Вели Абу Рузума који се налази у Сиријској пустињи. Њихов амблем, који је приказиван на свечаностима, био је крст омотан око хаљине. Генерално, сматрани су кафир (немуслиманима) и трпели су упаде Вахабија, са чувеним масакром у долини Арар.
Популација Прецизне процене броја Солуба су тешке због њихове распршености на великој географској територији. Године 1898. укупан број је процењен на око 3.000. Око 1.700 њих се сматрало да живи у Сиријској пустињи. Османски записи показују око 500 Солуба у региону Мосула. Њихов број је наставио да опада током 20. века, а многи су побијени од стране Вахабија током побуне Ихвана, иако им је Ибн Сауд касније обезбедио накнаду. После Другог светског рата многи Солуба су били ангажовани у ирачкој, јорданској и кувајтској војсци као поуздани извиђачи. Солуба и други номади били су насeljавани у новим урбаним центрима дуж нафтовода након открића нафте; многи су се идентификовали са арапским племенима на чијем су терену настанили, док су други наставили да буду познати као Сулајб.
Референце
Категорија:Арапске групе Категорија:Номадске групе у Евроазији Категорија:Етничке групе Ирака