Чистилиште () је други део наративне поеме Божанствена комедија коју је у 14. веку написао италијански писац Данте Алигијери. Наставља се на Пакао, а прати га Рај. Представља алегоријско приповедање о Дантеовом успону на брег чистилишта, под вођством римског песника Вергилија — изузев у последња четири певања, када Беатриче преузима улогу Дантеовог водича. Алегоријски, Чистилиште представља покајнички хришћански живот.Dorothy L. Sayers, Purgatory, notes on Canto VII. У опису успона Данте разматра природу греха, примере порока и врлине, као и морална питања у политици и у Цркви. Поема износи тезу да сви греси произилазе из љубави — било из изопачене љубави усмерене ка штети других, било из мањкаве љубави, или из неуређене или претеране љубави према добрим стварима.
Преглед чистилишта thumb|upright=1.2|right|Поједностављени приказ Дантеовог чистилишта thumb|upright=1.2|right|Данте, вођен Вергилијем, нуди утеху завидним душама, слика Иполита Фландрена
Данте приказује чистилиште као острвску планину на јужној хемисфери Земље. Овај свет је подељен на три дела. Доње падине брега чистилишта (певања I–IX) коментатори су означили као „претчистилиште”. Само чистилиште састоји се од седам нивоа (певања X–XXVII), који су повезани са седам смртних грехова. Најзад, земаљски рај налази се на врху планине (певања XXVIII–XXXIII).
Пролазак времена Како је описано у Паклу, прва двадесет и четири часа Дантеовог путовања одиграла су се на Земљи и започела су у вечерњим часовима на Велики четвртак, 24. марта (или 7. априла) 1300. године, а цео наредни дан — Велики петак — проведен је у истраживању дубина пакла, са Вергилијем као водичем. Данте и Вергилије су наредни дан провели пењући се из пакла да би поново угледали звезде. На обалу брега чистилишта — јединог копна на јужној хемисфери — стижу у 6 часова ујутру на Васкрс, што је 18 часова увече исте недеље у Јерусалиму, пошто су те две тачке антиподне. Данте описује пакао као простор који постоји испод Јерусалима и који је настао усред Луциферовог пада; брег чистилишта створен је померањем стена изазваним истим тим догађајем. Чистилиште се наставља тамо где се Пакао завршава, описујући Дантеово путовање уз планину, које се окончава Дантеовим доласком у земаљски рај у подне, у среду 30. марта (или 13. априла).
Молитва Молитва је доминантна тема у Чистилишту. Многе душе које Данте сусреће приказане су у молитви, уз бројне литургијске алузије на псалме и химне кроз све нивое чистилишта. Молитве живих у корист душа такође имају веома значајну улогу у овој поеми, при чему неке душе које ходочасник среће на свом путу траже молитве од живих сродника, па чак и од самог ходочасника. Данте од Манфреда Сицилијанског у претчистилишту сазнаје да у чистилишту молитве других делују тако што скраћују време које душе морају да проведу пре уласка у право чистилиште и убрзавају њихово уздизање уз брег чистилишта. Једна душа, Форезе Донати, прошла је кроз претчистилиште и већину нивоа чистилишта само пет година после своје смрти захваљујући молитвама своје супруге Неле на Земљи. Његов случај, нарочито у поређењу са Стацијем, који је провео више од 500 година на брегу чистилишта, показује моћ молитве да помогне душама после смрти. Данте прима једанаест посебних молби за молитву од појединачних душа у чистилишту; већина тих молби долази од душа у претчистилишту, а њихова учесталост се смањује како он напредује кроз чистилиште.
Претчистилиште Претчистилиште је област испод улаза у право чистилиште и у њој бораве две главне категорије душа чији је покајнички хришћански начин живота био одлаган или недовољан: екскомуницирани и они који су се покајали касно. Овај прелазни простор има своје паралеле у сличним одељцима Пакла (простору намењеном равнодушним и неутралним анђелима у III певању Пакла) и у Рају (небеса под Земљином сенком којима ходочасник пролази у првих девет певања Раја).
Ову област, стога, одликује приврженост земаљском животу и световним пословима, тако да се мноштво душа које Данте и Вергилије овде срећу чуде Дантеовом телу „у крви и месу”. Како ће касније објаснити Стације, претчистилиште је уједно и једини део брега чистилишта који је подложан земаљској метеорологији.
Плажа острва Сунце излази на Васкрс, а Данте објављује своју намеру да опише чистилиште призивајући митске музе, као што је то учинио у II певању Пакла:
На плажи чистилишта Данте и Вергилије сусрећу Катона, паганина кога је Бог поставио за главног чувара прилаза планини (о његовом симболичком значењу много се расправљало). Чистилиште показује средњовековно знање о округлој Земљи,. Taylor & Francis, 2000, , (EARTH, GLOBE).. при чему Данте помиње различите звезде видљиве на јужној хемисфери, измењен положај Сунца и различите временске зоне Земље. Тако, на почетку II певања, читалац сазнаје да у чистилишту свиће; Данте овај концепт објашњава наводећи да у Јерусалиму (антиподу брега чистилишта) залази Сунце, да је поноћ (шест часова касније) у Индије на реци Ганг (са сазвежђем Ваге), односно подне (шест часова раније) над Шпанијом. Путовање је замишљено као да се одвија током пролећне равнодневице, када су дан и ноћ једнаке дужине.
thumb|upright|right|Хришћанске душе долазе певајући, у пратњи анђела.
За разлику од Харонове лађе која у паклу превози душе преко Ахерона, хришћанске душе у чистилишту прати анђео-кормилар са њиховог места окупљања негде у близини Остије, римске луке на ушћу Тибра, кроз Херкулове стубове и преко мора до брега чистилишта. Душе пристижу певајући „Кад изађе Израиљ из Мисира” (113. псалм). У свом Писму Канграндеу Данте објашњава да се овај позив на излазак Израиља из Египта односи и на Христово искупљење и на „обраћење душе из жалости и беде греха у стање благодати”. Данте међу тим душама препознаје свога пријатеља Казелу.
Искључени из цркве Песници започињу успон у раним јутарњим часовима. На доњим падинама Данте и Вергилије најпре сусрећу искључене из цркве, који су задржани у подножју литице у периоду који је тридесет пута дужи од трајања њихове упорности у непослушности. Међу њима је и Манфред Сицилијански. Он објашњава да молитве оних који су још живи и у Божјој благодати могу умањити време које душа проводи у чистилишту. Сусрет са Манфредом завршава се око 9 часова ујутру.
Висоравни thumb|upright|right|Пија де Толмеи, слика Стефана Усија thumb|upright|right|Данте и Вергилије сусрећу Сордела, скулптура Чезареа Зочија Три висоравни чистилишта укључују: (1) оне који су били превише лењи или заокупљени да би се покајали (лењивци), (2) оне који су се покајали у последњем тренутку, а да нису формално примили последње обреде, услед насилне смрти, и (3) немарне владаре. Ове душе ће бити примљене у чистилиште захваљујући свом искреном покајању, али морају да чекају изван њега онолико времена колико су живеле на земљи. Међу лењивцима је и Белакуа (вероватно преминули Дантов пријатељ), кога је Данте са олакшањем открио овде, а не у паклу. Сусрет са Белакуом завршава се у подне.
Међу онима који нису примили последње обреде налази се Пија де Толомеи из Сијене, коју је убио њен муж, Нело дела Пјетра из Мареме:
Такође у ову категорију спада и трубадур Сордело, који је, као и Вергилије, из Мантове. Када Сордело открије идентитет великог песника, он му се клања у знак поштовања. Ово помаже да Вергилије остане у првом плану поеме, јер је (као становник лимба) Вергилије овде мање прикладан као водич него што је био у паклу. Као житељ чистилишта, Сордело је у могућности да објасни „правило планине”: да после заласка сунца душе нису у стању да се даље пењу. Алегоријски, сунце представља Бога, што значи да се напредак у покајничком хришћанском животу може остварити само кроз Божанску милост. Вергилијев разговор са Сорделом завршава се док се сунце спушта, односно после 15 часова.
Сунце залази, па се Данте и његови сапутници заустављају за ноћ у прелепој Долини кнежева, где сусрећу личности чија је заокупљеност јавним и приватним дужностима ометала њихов духовни напредак, нарочито преминуле монархе као што су Рудолф, Отакар, Филип Храбри и Хенри III. Џон Чарди пише да су ови немарни владари „уздигнути изнад својих немарних поданика јер су им њихове посебне дужности отежавале да размишљају о добробити сопствених душа”. Данте такође разговара са душама савремених италијанских државника Корада Маласпине и Нина Висконтија, при чему је овај други његов лични пријатељ, коме се Данте радује што га није затекао међу проклетима.
Како се ноћ приближава, душе певају повечерне химне Salve Regina и Te lucis ante terminum. Данте заспи око пола девет увече; његов сан одиграва се непосредно пре зоре Ускршњег понедељка и у њему златни орао односи Дантеа у небо. Пробудивши се нешто после 8 часова ујутру, Данте открива да је пренет до самих врата правог чистилишта. Ту се налазе три степеника, који представљају тројни свети обред покајања. Први степеник је од белог мермера, толико углачан да одсјајем подсећа на огледало, и представља искрено, самопреиспитујуће исповедање и чистоту правог покајничког „ја”. Други степеник је таман и испуцан, и представља тугу и сломљеност срца покајања. Такође је примећено да је тамна боја боја жалости, а пукотина је у облику крста. Последњи степеник је крвавоцрвен, симболишући пламтећу љубав која довршава добру исповест, Христову крв и обнову истинског живота.
thumb|upright|right|Врата чистилишта, слика Вилијама Блејка
Врата чистилишта, Петрова врата, чува анђео који носи сабљу, чије је лице сувише блиставо да би га Данте могао поднети погледом. На питање анђела, Вергилије одговара да их је довела једна госпа по имену Луција и упутила ка вратима. По Вергилијевом савету, Данте се пење уз степенице и смерно моли анђела за пријем; анђео врхом свога мача исцртава на Дантеовом челу седам пута латинично слово „P” (што означава peccatum, грех), саветујући му: „Опери те ране када се нађеш сред чистилишта града”. Са проласком сваког круга чистилишта и одговарајућим очишћењем душе које ходочасник прима, једно од тих слова „P” биће избрисано од стране анђела који ће му дозволити пролаз на следећу нивоу. Анђео на вратима чистилишта користи два кључа, сребрни (покајање) и златни (помирење), да отвори врата — оба су неопходна за искупљење и спасење. Док се песници спремају да уђу, упозорени су да се не осврћу.
Седам кругова чистилишта Након проласка кроз сама врата чистилишта, Вергилије води Дантеа кроз седам кругова планине. Они одговарају седам смртних грехова, односно „седам корена грешности”: охоли, завидни, срдити, душевно лењи, тврдице и расипници, прождрљивци и развратници. Подела грехова овде је више психолошка него у Паклу, јер се заснива на побудама, а не на самим делима. Она је такође превасходно заснована на хришћанској теологији, а не на класичним изворима. Суштина ове поделе заснива се на љубави: прва три круга чистилишта односе се на изопачену љубав усмерену ка стварној штети другима; четврти круг односи се на мањкаву љубав (то јест душевну лењост), а последња три круга односе се на претерану или неуређену љубав према добрим стварима. Сваки круг чисти одређени грех на одговарајући начин. Они који су у чистилишту могу напустити свој круг добровољно, али тек када у себи исправе ману која их је навела на тај грех.
Структура поетског описа ових кругова систематичнија је него у Паклу, а са сваким кругом повезана је одговарајућа молитва и блаженство. Роберт Холандер описује заједничке одлике свих кругова као: „(1) опис физичког изгледа круга, (2) примере врлине која супротставља греху за који се овде каје, (3) опис покајника, (4) изговарање њихових грехова од стране појединих покајника, (5) примере порока, (6) појављивање анђела који Дантеу представља врлину која стоји насупрот том греху”.
Први круг (охоли) thumb|Први круг чистилишта, слика Јозефа Антона Коха
Прва три круга чистилишта односе се на грехе проузроковане изопаченом љубављу усмереном ка стварном наношењу штете другима.