мини|лево|150px|Ернст Циндел пројектант авиона Јункерс T 29 је био једномоторни, нискокрилни авион за обуку и спорт који је пројектовао немачки произвођач -{Junkers Flugzeugwerke AG}- 1925. године. Развој је поново надгледао Ернст Циндел, (нем.Ernst Zindel) који је већ пројектовао претходне моделе Т 19, Т 21, Т 23 и Т 26https://fliegerweb.com/de/lexicon/Geschichte/Junkers+T+29-617. Пројектовање и развој мини|300п|Мотор Junkers L 1 авиона Јункерс Т 29 мини|300п|Јункерсово двокрило на авиону Јункерс Т 29 Јункерс -{Т 29}- је био експериментални авион развијен за нови Јункерсов систем закрилаца на крилима (патентиран 1921. године -{DRP}- бр. 396.621). Овај систем закрилаца је касније коришћен на G 38 и Ju 52. Још једна нова карактеристика -{Т 29}- био је његов распоред седења. Уместо два седишта једно иза другог, код Т 29 су два седишта била распоређена једно поред другог. Метална рамска конструкција постављена изнад кокпита ради безбедности пилота, што је авиону донело надимак „Летеће гвожђе“https://fliegerweb.com/de/lexicon/Geschichte/Junkers+T+29-617.
Технички опис Авион Јункерс T 29 је био једномоторни, двоседи, конзолни, потпуно метални нискокрилни моноплан са конвенционалним репним делом и фиксним стајним трапом са репном дрљачом, што га је чинило првим Јункерсовим авионом за обуку и тренажу са ниским крилом.
Труп: Носећа структура трупа је била просторна решеткаста конструкција од дуралуминијумских профила прекривена валовитом металном облогом типичном за Јункерсове авионе. Труп је имао готово квадратни попречни пресек са заобљеним угловима а димензије је одредио положај посаде. Уобичајена пракса у авионима за обуку и спорт била је да седишта буду распоређена једно иза другог, што је отежавало комуникацију између инструктора и пилота ученика. У Јункерсу Т 29, седишта су била распоређена једно поред другог. Ово је не само побољшало комуникацију, већ је и другом пилоту омогућило несметан поглед на инструменте за летење. Авион је имао удвојене команде а инструмент табла је била јединствена. Најуочљивија карактеристика овог авиона био је веома велики рол бар у облику рукохвата, дизајниран да заштити посаду у случају превртања авиона. Свако седиште је имало своје ветробранско стакло. Иза седишта налазио се пртљажник који је могао да прими до 20 -{kg}- додатног пртљагаhttps://web.archive.org/web/20150324154908/http://www.junkers.de/kalenderblatt/22-april-1925-das-fliegende-b%C3%BCgeleisen-wird-zugelassen.
Погонска група: Т 29 је покретао нови Јункерсов L 1 линијски мотор са ваздушним хлађењем снаге 59 kW и дрвена вучна двокрака елиса фиксног корака. Усисник ваздуха за хлађење и ветилатор су се налазили у носу трупа, дајући му кружни попречни пресек. Део мотора и издувна грана мотора стршали су изнад капотаже мотора. Генератор покретан пропелером био је монтиран испод трупа, обезбеђујући неопходну једносмерну струју за рад електричног система.
Крило је било трапезоидног облика потпуно металне конструкције, састојало се од предњег и задњег носача, као и неколико помоћних носача који су повезивали ребра. Облога је била од валовитих алуминијумских лимова, заковицама спојених, што је резултирало веома димензионално стабилним и торзионо крутим крилом. Први пут је код овог авиона, на лаком авиону са ниским крилом примењено Јункерсово двокрило. Ова двострука крила шаркама везане за основно крило, такође су била потпуно металне конструкције са облогом од валовитог алу-лимаhttps://fliegerweb.com/de/lexicon/Geschichte/Junkers+T+29-617.
Репне површине су биле класичне форме. Вертикални стабилизатор и кормило правца су били металне конструкције а облоге од валовитог лима. Хоризонтални стабилизатори су конзолно везани за репни део трупа авиона и за њих везана кормила висине. Сви ови елементи су металне конструкције као и крила авиона.
Стајни трап је био причвршћен за два V-подупирача, од којих је у сваком био уграђен уљни амортизер. Осовина из једног дела била је причвршћена за под трупа V-подупирачем чија се тачка пресека налазила на оси авиона. Точкови главног стајног трапа били су два диска са гумама. Опружни, фиксни репни клизач (дрљача) налазио се испод кормилаД. Лучић: Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Библиотека „Ваздухопловног Гласника“, Нови Сад, 1936.
Оперативно коришћење Направљена су само два примерка, један са мотором Јункерс L 1а, а други са мотором Јункерс L 1b. Оба прототипа су први пут полетела 1925. године, али нису ушли у серијску производњу. Тако да се десило оно, да авион веома значајан за развој ваздухопловства доживи тотални комерцијални фијаскоZindel, Ernst: Die Geschichte und Entwicklung des Junkers-Flugzeugbaus von 1910 bis 1945. Köln, 1979..
Земље у којима је коришћен овај авион
Референце
Литература
Zindel, Ernst: Die Geschichte und Entwicklung des Junkers-Flugzeugbaus von 1910 bis 1945. Köln, 1979. Günter Schmitt: Junkers und seine Flugzeuge. 2. unveränderte Auflage. Transpress, Berlin 1986, , . Stützer H., Die Deutschen Militärflugzeuge 1919-1934, E.S.Mitter&Sohn, Herford. 1994, Д. Лучић: Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Библиотека „Ваздухопловног Гласника“, Нови Сад, 1936,
Види још Јункерс K 16 Јункерс T 19 Јункерс T 21 Јункерс T 23 Јункерс T 26
Спољашње везе http://www.artiklar.z-bok.se/Junkers.html https://airwar.ru/enc/other1/jut29.html http://hugojunkers.bplaced.net/junkers-t29.html https://fliegerweb.com/de/lexicon/Geschichte/Junkers+T+29-617 https://aviadejavu.ru/Site/Crafts/Craft33569.htm https://web.archive.org/web/20150324154908/http://www.junkers.de/kalenderblatt/22-april-1925-das-fliegende-b%C3%BCgeleisen-wird-zugelassen
Категорија:Јункерс авиони Категорија:Путнички авиони