мини|Народна ношња и покривала за главу фолклорне групе у Крању мини|Преторијанска палата у 19. веку Словеначка култура је култура Словенаца, јужнословенске етничке групе. Невероватно је разнолика за малу величину земље, простирући се у јужном делу Средње Европе, представљајући место где се преплићу словенске, германске и романске културе, а обухвата и делове Источних Алпа, Панонске низије, Балканског полуострва и Средоземља.
Кроз историју, територија Словеније била је дом бројних цивилизација, а њена територија је била укључена у разна европска краљевства и царства. Приметно је да је Словенија, заједно са Босном и Херцеговином, Северном Македонијом, Србијом, Хрватском и Црном Гором, била саставни део Краљевине Југославије током већег дела 20. века. Словеначка култура изражава се кроз њену историју, традицију, књижевност, митологију, музику, плес, књижевност, кухињу, спорт, уметност, филм, позориште, споменике и још много тога. Земља је такође дом више локалитета светске баштине УНЕСКО-а. Брижински споменици чине први континуирани текст на латиничном писму на словенском језику. Настали крајем 10. века, они су такође један од најстаријих познатих словеначких докумената.
Преци Словенаца били су словенски становници Словеније и јужне Аустрије, названи Карантанци. Они су били први словенски народ у историји који је формирао кнежевину, која је прикладно названа Карантанија, и имала је трајан културни утицај на регионе које је обухватала.
Карантанија је била једна од првих словенских регија које су христијанизоване, а национална култура Словеније је дубоко укорењена у хришћанству. Иако је римокатолицизам доминантна хришћанска вера у Словенији, земља је такође дом значајних православних и протестантских заједница.
Плес мини|Словеначки плесачи у Народној галерији, 2019.
Балет Пино Млакар и Пиа Млакар били су најзначајнији балетски играчи и чланови Љубљанске опере и балета од 1946. до 1960. Пино Млакар је такође био редовни професор на Академији за позориште, радио, филм и телевизију (АГРФТ) Универзитета у Љубљани.
Модерни плес Тридесетих година прошлог века у Љубљани је основала плесну школу Мери Вигман њена ученица Мета Видмар.
Народни плес Народни плесови у Словенији укључују полку, валцер и многе регионалне специфичности.
Фестивали, сајмови књига и други догађаји
У Словенији се сваке године одржава низ музичких, позоришних, филмских, књижевних и дечјих фестивала. Марибор је 2012. године био Европска престоница културе.
Музички фестивали Музички фестивали укључују Фестивал Љубљана и Лент фестивал. Историјски гледано, међу најпопуларнијим музичким фестивалима био је фестивал Словенска попевка. Између 1981. и 2000, фестивал Нови Рок био је познат по томе што је рок музику преко Гвоздене завесе са Запада донео словеначкој, а тада и југословенској публици. У титоистичкој Југославији, Џез фестивал Љубљана, одмах након Другог светског рата, започео је дугу традицију џез фестивала у Словенији.Ljubljana Jazz Festival , an official site (in English)
Фестивали комедије Најпознатији фестивал стендап комедије је Панч фестивал у Љубљани.
Дечји фестивали Дечји фестивал који слави лик Пипи Дуге Чарапе је Пикин фестивал у Велењу.
Фестивали књига Фестивали књига укључују домаћи словеначки сајам књига и фестивал страних књига Франкфурт по Франкфурту.
Филм
Филмски глумци Словеначки филмски глумци и глумице историјски су били Ида Кравања, која је играла улоге Ите Рине у раним европским филмовима, и Метка Бучар. После Другог светског рата, један од најзначајнијих филмских глумаца био је Полде Бибич, који је одиграо бројне улоге у многим филмовима који су били добро прихваћени у Словенији, укључујући Не плачи, Петре (1964), На крилима папира (1968), Кекецове смицалице (1968), Цвеће у јесен (1973), Удовиштво Каролине Жашлер (1976), Наслеђе (1986), Примож Трубар (1985) и Мој тата, социјалистички кулак (1987). Многе од њих режирао је Матјаж Клопчич. Такође је наступао у телевизијским и радио драмама. Укупно је Бибич одиграо преко 150 позоришних и преко 30 филмских улога.
Филмски редитељи Филм у Словенији историјски укључује Карола Гросмана, Франтишека Чапа, Франца Штиглица, Игора Претнара, Јожета Погачника, Петера Зобеца, Матјажа Клопчича, Боштјана Хладника, Душана Јовановића, Витана Малу, Франција Слака и Карпа Аћимовића Годину као своје најугледније филмске ствараоце. Савремени филмски редитељи Филип Робар Дорин, Јан Цвиткович, Дамјан Козоле, Јанез Лапајне, Марко Окорн, Марко Набершник су међу представницима такозване „ренесансе словеначке кинематографије“. Словеначки сценаристи, који нису филмски редитељи, су Саша Вуга и Миха Мацини. Жене филмске режисерке су Полона Сепе, Хана А. В. Слак и Маја Вајс.
Документарци Међу најзначајнијим документарним филмовима словеначких редитеља су хуманитарни филмови Томе Крижнара о Нубама.
Филмска критика Међу словеначким филмским критичарама су Силван Фурлан, оснивач Словеначке кинотеке, Зденко Врдловец, Марцел Штефанчич млађи и Симон Попек.
Књижевна фикција, поезија, есеји и критика
Око 1000. године написани су Брижински споменици, који су први континуирани текст написан латиничним писмом на словенском језику и најстарији документ на словеначком.
Словеначко писање у средњем веку било је под снажним утицајем Аустријанаца и немачког језика, јер су се континуирано спајали са њима у разним државама.
Књижевност писану на словеначком језику основали су у 16. веку Примож Трубар, који је написао прве словеначке књиге Абецедник и Катекизем, и други протестантски реформатори, који су формирали савремени словеначки језик од дијалеката три централна дела Кнежевине Крањске; Горењска, Нотрањска и Долењска.
Поезија на словеначком језику достигла је свој највиши ниво са романтичним песником Францем Прешерном (1800–1849). У 20. веку, словеначка књижевна проза прошла је кроз неколико периода: почетак века обележили су аутори словеначког модернизма, са најутицајнијим словеначким писцем и драматургом, Иваном Цанкаром; затим су уследили експресионизам (Сречко Косовел), авангардизам (Антон Подбевшек, Фердо Делак) и социјални реализам (Цирил Космач, Прежихов Воранц) пре Другог светског рата, поезија отпора и револуције (Карел Дестовник Кајух, Матеј Бор) током рата, и интимизам (Песме четворице, 1953), послератни модернизам (Едвард Коцбек) и егзистенцијализам (Дане Зајц) после рата. Кратке приче постале су популаран жанр после 1990-их. Постоји неколико словеначких књижевних часописа који објављују прозу, поезију, есеје и локалну књижевну критику.
Дечја књижевност и поезија
Музика
Класична музика Музика Словеније историјски обухвата бројне музичаре и композиторе, као што су ренесансни композитор Јакоб Петелин Галус (1550–1591), који је у великој мери утицао на средњоевропску класичну музику, и барокни композитор Јоанес Баптиста Долар (око 1620–1673).
Током средњег века, световна музика је била подједнако популарна као и црквена музика, укључујући и лутајуће минезангере. До времена протестантске реформације у 16. веку, музика је коришћена за прозелитизам. Прва словенска химнарица, Eni Psalmi, објављена је 1567. Овај период је доживео успон музичара попут Јакоба Петелина Гала и Јурија Слаткоње.
Године 1701, Јохан Бертолд фон Хефер (1667–1718), племић и аматерски композитор из Љубљане, основао је Академију Филхармонију Лабаценсис, као једну од најстаријих таквих институција у Европи, засновану на италијанским моделима.
Композитори словеначких лидера и уметничких песама су Емил Адамич (1877–1936), Фран Гербич (1840–1917), Алојз Гержинич (1915–2008), Бењамин Ипавец (1829–1908), Даворин Јенко (1835–1914), Антон Лајовиц (1878–1960), Камило Машек (1831–1859), Јосип Павчич (1870–1949), Зорко Преловец (1887–1939), Луцијан Марија Шкерјанц (1900–1973).
Почетком 20. века Словенијом се шири импресионизам, који убрзо ствара композиторе Марија Когоја и Славка Остерца. Авангардна класична музика настала је у Словенији шездесетих година прошлог века, највећим делом захваљујући стваралаштву Уроша Крека, Данета Скерла, Приможа Рамовша и Иве Петрића, који је такође дириговао Ансамблом Славко Остерц. Јакоб Јеж, Даријан Божич, Лојзе Лебич и Винко Глобокар су од тада компоновали трајна дела, посебно Глобокарову Л'Армониа, оперу.
Савремени композитори су Урош Ројко, Томаж Свете, Брина Јеж-Брезавшчек, Божидар Кантушер, Алдо Кумар. Кумарова Sonata z igro 12 (Соната са игром 12), скуп варијација на растућој хроматској лествици, посебно је уочљива.
Опера
Словеначко национално оперско и балетско позориште служи као национална оперска и балетска кућа.
Филмска музика
Композитор филмске музике за 170 филмова био је Бојан Адамич (1912–1995).
Народна музика
Вокал Хармонијско певање је дубоко укорењена традиција у Словенији и подразумева најмање трогласно певање (четири гласа), док у неким регионима чак и до осмогласног певања (девет гласова). Словеначке народне песме, стога, обично звуче тихо и хармонично, и веома ретко су у молу.
Инструментал Традиционална словеначка народна музика се изводи на штајерској хармоници (најстарији тип хармонике), виолинама, кларинету, цитрама, флаути и уз помоћ лимених оркестара алпског типа. У Прекомурју, оркестри за виолине и цимбале називају се велике госларије.
Словеначка кантри музика десно|мини|Народни музичар Лојзе Слак Од 1952. године, бенд Славка Авсеника почео је да се појављује у емисијама, филмовима и на концертима широм Западне Немачке, измишљајући оригинални „оберкрајнер“ кантри звук који је постао главно средство етничког музичког изражавања не само у Словенији, већ и у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Бенелуксу, стварајући притом стотине алпских оркестара. Бенд је произвео скоро 1000 оригиналних композиција, саставни део наслеђа полке у словеначком стилу. Најпопуларнија инструментална композиција Авсеника је полка под називом „Na Golici“ (на словеначком), или „Trompetenecho“ (на немачком), и „Одјеци трубе“ (на српском). Оберкрајнер музика, коју је ансамбл Авсеник популаризовао, увек је јак кандидат за награде за кантри (фолк) музику у Словенији и Аустрији.
Авсениковим стопама су кренули многи музичари, а један од најпознатијих је Лојзе Слак.
Словенска попевка
Слично висок углед у словеначкој култури, као што је Фестивал у Санрему имао у италијанској култури, приписивао се Словенској попевки, специфичном жанру популарне словеначке музике.
Популарна музика
Међу поп, рок, индустријал и инди музичарима, најпопуларнији у Словенији су Лајбах, индустријска музичка група из раних 1980-их, и недавно словеначки поп а капела бенд Perpetuum Jazzile.
Поп, рок, метал и инди музика Остали популарни бендови, углавном непознати ван земље, укључују Negligence (треш метал), Elvis Jackson (ска панк), Lačni Franz, Bohem, Puppetz (Инди), Табу, Društvo Mrtvih Pesnikov (поп-рок), Naio Ssaion (готик метал), Terrafolk, Leaf Fat (скримо), Avven, Perpetuum Jazzile, Carpe Diem, Šank Rock, Big Foot Mama, Yogurt, Levitan, Дан Д, Time to time, Flirrt, Zablujena generacija, Slon in Sadež, Katalena, Rock Partyzani, Shyam, Eroika, Hic et Nunc, Devil Doll (Експериментални рок), Chateau, Posodi mi jürja, Rok'n'band, Čuki, Juliette Justine, Zaklonišče prepeva, Psycho-Path, Dekadent (блек метал) и Buldožer (прогресивни рок), а најскорије и Perpetuum Jazzile са више од 12 милиона прегледа заједно за два а капела видеа за наступ „Африка“ од њиховог објављивања на Јутјубу у мају 2009. до септембра 2011. године,Perpetuum Jazzile: Africa. YouTube. Accessed on 10 June 2010. што им је донело похвале од коаутора песме, Дејвида Пејча.
Кантаутори Међу словеначким кантауторима после Другог светског рата су Фране Милчински (1914–1988), Томаж Пенгов чији се албум Odpotovanja из 1973. сматра првим кантауторским албумом у бившој Југославији, Томаж Домицељ, Марко Брецељ, Андреј Шифрер, Ева Сршен, Неца Фалк и Јани Ковачич. После 1990, Ади Смолар, Изток Млакар, Вита Маврич, Владо Креслин, Зоран Предин, Петер Ловшин, Магнифико били су популарни и у Словенији.
Светска музика