мини|upright=1.2|Алексеј Григорјевич Стаханов са колегом рударом.

Стахановски покрет () био је масовни културни покрет за раднике који је успоставила Комунистичка партија у Совјетском Савезу 1930-их година. Његови промотери подстицали су рационализацију радних процеса — тј. повећање производних циљева — истовремено промовишући социјалистичко такмичење.

Стахановци () угледали су се на митску продуктивност руског рудара Алексеја Стаханова. Као радници на првој линији фронта, поносили су се својим тежњама да раде више и ефикасније него што су то захтевале ad hoc норме; тиме су себе видели као доприносиоце општем добру и јачању социјалистичке државе. Партија је покрет започела у индустрији угља, а затим га применила и на друге индустрије широм Совјетског Савеза. Иако у почетку популаран, покрет је временом наишао на отпор јер су притисци за већом продуктивношћу постављали повећане и нереалне захтеве пред раднике.

Историја мини|upright|Совјетска Медаља за радну храброст.

Стахановски покрет успоставила је и развила совјетска Комунистичка партија; започет је 1935. године током другог совјетског петогодишњег плана — као нова фаза спонзорисаног социјалистичког такмичења, и као наставак партијске иницијативе за брзу индустријализацију и присилну колективизацију пољопривреде започету седам година раније (1928). Покрет је добио име по Алексеју Григорјевичу Стаханову, који је наводно 31. августа 1935. ископао 102 тоне угља за мање од 6 сати — што је било око 14 пута више од његове квоте за смену. Међутим, „такмичарски настројени” следбеници Стаханова убрзо су „оборили” његов рекорд. Дана 1. фебруара 1936. године објављено је да је Никита Изотов ископао 640 тона угља у једној смени.

Партија је брзо применила стахановске програме и на друге индустрије Совјетског Савеза. Пионири покрета били су Александар Бусигин (аутомобилска индустрија), Николај Сметанин (индустрија обуће), Дусја ВиноградоваПо којој су име добили Виноградовци (). и Марусја Виноградова (текстилна индустрија), Иван И. Гудов (индустрија алатних машина), Василиј С. Мусински (дрвна индустрија), Пјотр Кривонос (железница), Паша Ангелина (пољопривреда),Одликована као прва совјетска жена која је управљала трактором. Константин Борин и Марија С. Демченко (пољопривреда), као и многи други.

Од 14. до 17. новембра 1935. године, у Москви, у Кремљу, одржана је прва Свесавезна конференција стахановаца. Конференција је нагласила „истакнуту” улогу стахановског покрета у социјалистичкој реконструкцији националне економије. У децембру 1935. године, пленум Централног комитета Комунистичке партије посебно је расправљао о аспектима развоја индустрије и транспортних система у светлу стахановског покрета.

Следећи циљеве недавног партијског пленума, Совјети су организовали широку мрежу индустријске обуке, посебно креирајући курсеве за предраднике социјалистичког рада како би иницирали и подржали покрет у различитим индустријама. Увели су стахановска такмичења у многим гранама како би пронашли најбоље раднике и подстакли надметање међу њима. Године 1936, бројне индустријске и техничке конференције ревидирале су пројектоване производне капацитете различитих индустрија и повећале њихове излазне резултате.

мини|upright=1.2|У близини Нојштрелица, Источна Немачка, септембар 1959. године: шумар (на мотоциклу) честита тиму жена на постизању 184% производног циља током смене — садњом 25.000 садница насупрот квоти од само 16.000.

Жене стахановци појављивале су се ређе од мушкараца, али је четвртина свих жена у синдикатима била означена као оне које „премашују норму”. Жене које су радиле као млекарице, неговатељице телади и раднице у пољу представљале су већину руралних стахановаца.

Совјетске власти су тврдиле да је стахановски покрет довео до значајног повећања продуктивности рада. Извештено је да је током првог петогодишњег плана (1928–1932) продуктивност рада у индустрији порасла за 41%. Током другог петогодишњег плана (1933–1937) наводно је порасла за 82%. Расправе о нацрту устава 1930-их година коришћене су за подстицање „другог ветра” за покрет.

Током Другог светског рата, стахановци су користили различите методе за повећање продуктивности, као што су рад на више машина истовремено и комбиновање професија. Стахановци су организовали покрет „двухсотњика” (; 200% или више од квоте у једној смени).

Опозиција и прекид Нису сви радници били задовољни притисцима које су стварали стахановци и бирократским захтевима за повећаном продуктивношћу. Неке групе су сматрале Стаханова одговорним за то што им је живот постао тежи и претиле су му због тога. Противници покрета ризиковали су да им совјетске власти припишу етикету „штеточине” (саботера).

Године 1988, совјетске новине Комсомољскаја правда навеле су да су широко пропагирана лична достигнућа Стаханова заправо била преувеличана. Новине су инсистирале на томе да је Стаханов користио бројне помоћнике за помоћне послове, док је учинак приписиван само њему. Према совјетским државним медијима, стахановски покрет је на крају довео до повећане продуктивности путем боље организације радних процеса, укључујући већу специјализацију и бољи редослед задатака.

У фикцији Роман Јурија Кримова из 1938. године, Танкер „Дербент”, и играни филм из 1941. заснован на њему, говоре о стахановизму у транспорту нафте преко Каспијског језера. Филм Анджеја Вајде Човек од мермера истражује процес стварања мита иза измишљеног пољског стахановца, причајући причу о његовом успону и коначном паду у немилост. Роман Џорџа Орвела Животињска фарма садржи приказ стахановаца у лику коња Боксера, чији је мото „Радићу више!”. Роман Харија Тертлдава Fallout, из трилогије Hot War, укључује лика у источној Русији који упада у невоље са локалним становништвом јер ради напорно као стахановац. Филм Григорија Александрова Тања (1940) фокусиран је на женски лик који постаје члан стахановског покрета.

Види још Ударник Херој социјалистичког рада Социјалистичко такмичење

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Совјетска пропаганда Категорија:Економска историја Совјетског Савеза Категорија:Историја радничког покрета Категорија:Совјетски Савез