мини|upright=1.1|Репродукција летка којим се оглашава аукција робова у Чарлстону, британска Провинција Јужна Каролина, 1769. године. Атлантска трговина робљем, трансатлантска трговина робљем или евро-америчка трговина робљем, подразумевала је транспорт поробљених афричких људи у Америке од стране трговаца робљем. Европски бродови за превоз робова редовно су користили руту трговинског троугла и његов Средишњи пролаз. Европљани су успоставили обалску трговину робљем у 15. веку, а трговина са Америкама почела је у 16. веку и трајала је све до 19. века. Огромна већина оних који су транспортовани у трансатлантској трговини робљем била је из Централне и Западне Африке, а продали су их западноафрички трговци робљем европским трговцима робљем, док су друге директно заробили трговци робљем у обалским нападима. Европски трговци робљем окупљали су и затварали поробљене у тврђавама на афричкој обали, а затим их одводили на западну хемисферу. Неки Португалци и други Европљани учествовали су у нападима ради хватања робова. Како објашњавају Национални музеји Ливерпула: „Европски трговци су заробили неке Африканце у нападима дуж обале, али су већину купили од локалних афричких или афричко-европских дилера.” Европски трговци робљем углавном нису учествовали у нападима за хватање робова. То је првенствено било због тога што је очекивани животни век Европљана у подсахарској Африци био мањи од годину дана током периода трговине робљем због маларије која је била ендемска на афричком континенту. Португалски обалски нападачи су открили да је хватање робова прескупо и често неефикасно, па су се одлучили за успостављене трговинске односе.
Колонијалне економије Јужног Атлантика и Кариба биле су посебно зависне од робовског рада за производњу шећерне трске и других добара. То су сматрале кључним оне западноевропске државе које су се међусобно такмичиле за стварање прекоморских царстава. Португалци су у 16. веку били први који су транспортовали робове преко Атлантика. Године 1526. завршили су прво трансатлантско путовање робова до Бразила. Ускоро су их следили и други Европљани. Власници бродова сматрали су робове теретом који треба транспортовати у Америке што брже и јефтиније, где би били продати за рад на плантажама кафе, дувана, какаоа, шећера и памука, у рудницима злата и сребра, на пољима пиринча, у грађевинској индустрији, за сечу дрвне грађе за бродове, као квалификована радна снага и као кућна послуга. Први поробљени Африканци послати у енглеске колоније били су класификовани као уговорне слуге, са правним статусом сличним оном који су имали радници по уговору који су долазили из Британије и Ирске. До средине 17. века, ропство је очврснуло као расна каста, при чему су афрички робови и њихови будући потомци правно постали власништво својих власника, јер су деца рођена од мајки робиња такође била робови (partus sequitur ventrem). Као имовина, људи су сматрани робом или јединицама рада, и продавани су на пијацама заједно са другим добрима и услугама.
Главне нације у атлантској трговини робљем, по редоследу обима трговине, биле су Португалија, Британија, Шпанија, Француска, Холандија, Сједињене Америчке Државе и Данска. Неколико њих је успоставило испоставе на афричкој обали, где су куповали робове од локалних афричких вођа. Овим робовима је управљао фактор, који је био стациониран на обали или близу ње како би убрзао транспорт робова у Нови свет. Робови су били затварани у трговачким испоставама познатим као фабрике док су чекали испоруку. Тренутне процене су да је око 12 милиона до 12,8 милиона Африканаца превезено преко Атлантика у периоду од 400 година., citing Број који су трговци купили био је знатно већи, јер је путовање имало високу стопу смртности, при чему је између 1,2 и 2,4 милиона људи умрло током путовања, а још милиони у камповима за прилагођавање на Карибима након доласка у Нови свет. Милиони људи су такође умрли као резултат напада ради хватања робова, ратова и током транспорта до обале ради продаје европским трговцима робљем. Почетком 19. века, разне владе су деловале како би забраниле трговину, иако се илегално кријумчарење и даље дешавало. Генерално се сматрало да је трансатлантска трговина робљем завршена 1867. године, али су касније пронађени докази о путовањима све до 1873. године. Почетком 21. века, неколико влада се извинило за трансатлантску трговину робљем.
Позадина
Атлантска путовања
Атлантска трговина робљем развила се након што су успостављени трговински контакти између „Старог света” (Афро-Евроазија) и „Новог света” (Америке). Вековима су морске струје чиниле океанска путовања посебно тешким и ризичним за бродове који су тада били доступни. Тако је било врло мало, ако их је уопште и било, поморских контаката између народа који су живели на овим континентима. У 15. веку, нови европски развоји у поморским технологијама, као што је изум каравеле, довели су до тога да су бродови били боље опремљени за суочавање са морским струјама и могли су почети да прелазе Атлантски океан. Португалци су основали Поморску школу, иако постоји много расправа о томе да ли је она постојала и, ако јесте, шта је тачно била. Између 1600. и 1800. године, приближно 300.000 морнара укључених у трговину робљем посетило је западну Африку. Чинећи то, дошли су у контакт са друштвима која су живела дуж западноафричке обале и у Америкама, а која никада раније нису срели. Историчар Пјер Шону назвао је последице европске навигације „дезенклавизацијом”, при чему је то означило крај изолације за нека друштва и повећање међудруштвених контаката за већину других.
Историчар Џон Торнтон приметио је: „Бројни технички и географски фактори комбиновали су се како би Европљане учинили највероватнијим људима који ће истражити Атлантик и развити његову трговину”. Идентификовао је те факторе као тежњу ка проналажењу нових и профитабилних комерцијалних прилика изван Европе. Поред тога, постојала је жеља за стварањем алтернативне трговачке мреже оној коју је контролисало муслиманско Османско царство на Блиском истоку, које је виђено као комерцијална, политичка и верска претња европском хришћанству. Конкретно, европски трговци желели су да тргују златом, које се могло наћи у западној Африци, и да пронађу поморски пут до „Индија” (Индије), где су могли да тргују луксузном робом као што су зачини, без потребе да те предмете набављају од блискоисточних исламских трговаца.
мини|Португалски морепловци користили су бродове каравеле, путовали јужно дуж обале западне Африке и колонизовали Зеленортска Острва 1462. године.
Током првог таласа европске колонизације, иако су многа почетна атлантска поморска истраживања водили иберијски конкистадори, припадници многих европских националности били су укључени, укључујући морнаре из Шпаније, Португалије, Француске, Енглеске, италијанских држава и Холандије. Ова разноликост навела је Торнтона да почетно „истраживање Атлантика” опише као „истински међународни подухват, чак и ако су многа драматична открића направљена под покровитељством иберијских монарха”. То вођство је касније изродило мит да су „Иберијци били једини лидери истраживања”.
Европска прекоморска експанзија довела је до контакта између Старог и Новог света, производећи Колумбовску размену, названу по италијанском истраживачу Кристифору Колумбу. То је започело глобалну трговину сребром од 16. до 18. века и довело до директног европског учешћа у трговини кинеским порцеланом. Укључивало је пренос добара јединствених за једну хемисферу на другу. Европљани су донели стоку, коње и овце у Нови свет, а из Новог света Европљани су добили дуван, кромпир, парадајз и кукуруз. Други предмети и роба који су постали важни у глобалној трговини били су дуван, шећерна трска и памук из Америке, заједно са златом и сребром донетим са америчког континента не само у Европу већ и другде у Стари свет.
Европско ропство у Португалији и Шпанији
До 15. века, ропство је постојало на Иберијском полуострву (Португалија и Шпанија) у западној Европи током целе забележене историје. Римско царство је успоставило свој систем ропства у античким временима. Историчар Бенџамин Исак сугерише да је прото-расизам постојао у античким временима међу грчко-римским народима. Расне предрасуде биле су засноване на дехуманизацији страних народа које су покорили кроз ратовање. Од пада Западног римског царства, различити системи ропства наставили су се у наследним исламским и хришћанским краљевствима полуострва све до раног модерног доба атлантске трговине робљем. Године 1441–1444, португалски трговци су први пут ухватили Африканце на атлантској обали Африке, у данашњој Мауританији, одводећи заробљенике у ропство у Европи, и основали тврђаву за трговину робљем у заливу Аргин. мини|десно|Мапа Шпанске (црвено) и Португалске империје (плаво) у периоду њихове персоналне уније (1581–1640)
У средњем веку, религија, а не раса, била је одлучујући фактор за то ко се сматрао легитимном метом ропства. Док хришћани нису поробљавали хришћане, а муслимани нису поробљавали муслимане, и једни и други су дозвољавали поробљавање људи које су сматрали јеретицима или недовољно исправним у својој вери. То је омогућило католичким хришћанима да поробљавају православне хришћане, а сунитским муслиманима да поробљавају шиитске муслимане.Korpela, J. (2018). Slaves from the North: Finns and Karelians in the East European Slave Trade, 900–1600. Nederländerna: Brill. 242 И хришћани и муслимани одобравали су поробљавање пагана, који су постали пожељна и релативно профитабилна мета трговине робљем у средњем веку: Шпанија и Португалија су снабдеване некатоличким робовима из источне Европе путем балканске и црноморске трговине робљем.
У 15. веку, када је балканску трговину робљем преузело Османско царствоThe Cambridge World History of Slavery: , AD 500–AD 1420. (2021). (n.p.): , а црноморску трговину робљем заменила кримска трговина робљем која је затворена за Европу, Шпанија и Португалија замениле су овај извор робова увозом робова прво са освојених Канарских Острва, а затим из копнене Африке. Копнена трговина првобитно је ишла преко арапских трговаца робљем, путем транссахарске трговине робљем из Либије, а затим директно са западне обале Африке преко португалских испостава, што се развило у атлантску трговину робљем и значајно се проширило након успостављања колонија у Америкама 1492. године.The Cambridge World History of Slavery: Volume 2, AD 500–AD 1420. (2021). (n.p.)
У 15. веку, Шпанија је донела расно дискриминаторни закон под називом limpieza de sangre, што се преводи као „чистота крви”, прото-расни закон. Он је спречавао људе јеврејског и муслиманског порекла да се насељавају у Новом свету. Limpieza de sangre није гарантовала права Јеврејима или муслиманима који су прешли у католичанство. Јевреји и муслимани који су прешли у католичанство називани су конверсос (шп. conversos) и морискос (шп. moriscos). Неки Јевреји и муслимани прешли су у хришћанство надајући се да ће им то обезбедити права према шпанским законима. Након открића нових земаља преко Атлантика, Шпанија није желела да Јевреји и муслимани емигрирају у Америке јер се шпанска круна плашила да би муслимани и нехришћани могли увести ислам и друге религије међу домороце Америке. Закон је такође довео до поробљавања Јевреја и муслимана, спречавао Јевреје да уђу у Шпанију, као и да се придруже војсци, универзитетима и другим јавним службама.
Иако су јеврејски конверсоси и муслимани доживљавали верску и расну дискриминацију, неки су такође учествовали у трговини Африканцима. У Лисабону током 16. и 17. века, муслимани финансирани од стране јеврејских конверсоса трговали су Африканцима преко Сахаре и поробљавали Африканце пре и током атлантске трговине робљем у Европи и Африци. У Новој Шпанији, Шпанци су применили на Африканце и Индијанце и створили систем расних касти, верујући да су нечисти јер нису хришћани.