Језидизам

Језидизам (), познат и као шарфадин (), једнобожачка је синкретичка етничка религија која поријекло води из суфијског реда адавија, који је спој суфијског сунитског ислама, мјесног курдског поштовања Језида ибн Муавије и Омејада и мјесног курдског руралног вјеровања у презороастријске иранске вјере. Сљедбеници религије су Језиди, курдска говорна заједница.

Језидизам обухвата елементе староиранских религија, као и елементе јудаизма, Цркве Истока и ислама. Језидизам се заснива на вјеровању у једног Бога који је створио свијет и повјерио га на бригу седам светих бића, познатих као анђели. Међу тим анђелима најистакнутији је Тавуси Мелек (Мелек Таус, дословно „анђео паун”), који је вођа анђела и који има ауторитет над свијетом. Језидизам као религија је веома синкретичка: суфијски утицај и симболика могу се видјети у религијском рјечнику, нарочито у терминологији езотеријске литературе, али велики дио митологије није исламски, док космологија очигледно има много заједничких тачака са староиранском религијом.

Етимологија Назив Језид је егзоним, а изведен је од имена Султана Језида. Већина савремених историчара сматра да име Језид потиче од имена Језида I (око 646—689), другог калифа Омејадског калифата. Адавије су постојале у курдским планинама прије 12. вијека, када се шеик Ади ибн Мусафир (1072—1078), суфија омејадског поријекла, населио ту и привукао сљедбенике. Име Језид је изгледа примијењено на групу због његовог омејадског поријекла.

У језидским религијским предањима нема трага о било каквог вези Султана Језида и другог омејадског калифа. Неки учењаци су извели име Језида из ријечи јазата, имена за божанско биће на староиранском језику.

Историја Језидизам је произашао из суфијског реда адавија, који је основао шеик Ади ибн Мусафир, арапски суфијски мистични шеик омејадске лозе. Мусафир је основао завију (суфијски манастир) у Лалишу. У то вријеме, Лалиш је био рурално насеље, насељено Курдима чија су вјеровања садржала елементе староиранских религија, које иако сличне, нису се само разликовале од зороастризма већ је су заправо биле предзороастријанског поријекла, уз поштовање Језида ибн Муавије. Временом су се аскетске праксе и учења шеика Адија и његових сљедбеника преплитале са мјесним вјеровањима, стварајући синкретички религијски систем. Након његове смрти 1162, његов гроб је постао мјесто ходочашћа и за муслимане и немуслимане, а Лалиш је постао средишње религијско мјесто за његове сљедбенике. Током наредна три вијека, ова мјешавина суфијских и предисламских курдских вјеровања постепено се развила у језидизам као засебну религију до 15. вијека.

Начела вјеровања мини|десно|Језидско светилиште Маме Решан у планинама Синџар. Исламска држава је локалитет дјелимично уништила.

Језиди вјерују у једног Бога, којег ословљавају са Хведје (), Хведавенд (), Јездан () и Педша ( — „Краљ”). Према неким језидским химнана (познатим као кевли), Бог има 1001 име, док према другим кевлима има 3003. У језидизму, ватра, вода, ваздух и земља су свети елементи који се не смију загађивати. Током молитве Језиди су окренути према Сунцу, због чега се често називају „обожаваоцима Сунца”. Језидски мит о стварању почиње описом празнине и одсуству реда у свемиру. Прије стварања свијета, Бог је створио дур (бијели бисер) у духовном облику од своје чисте свијетлости и сам је боравио у њему. Прво је постојао езотерични свијет, а послије је створен егзотерични. Прије стварања овог свијета, Бог је створио седам божанских бића (често у језидској литератури називани „анђели”) којима је додијелио све свјетске радње и обавезе; за вођу анђела именовао је Тавуси Мелека („анђео паун”). Крај стварање је уско повезан са стварањем човјечанства и преласком из митолошког у историјско доба.

Тавуси Мелек

мини|десно|Амблем приказује Тавуси Мелека (анђео паун) у средишту, сумерски дингир слијева и куполе изнад гробнице шеика Адија здесна. мини|десно|Тавуси Мелек приказан као паун унутар витрине на гробу унутар језидског гробља у Хановеру.

Језиди вјерују у божанско тројство. Првобитни, скривени Бог Језида сматра се удаљеним и неактивном у односу на своје стварање, осим што га садржи и повезује унутар своје суштине. Прва еманација тројства је Тавуси Мелек (анђео паун), који функционише као владар свијета. Друго лице тројства је шеик Ади, а трећа је султан Језид. То су три лица једног Бога. Њихов идентитет је понекад замагљен, при чему се шеик Ади сматра манифестацијом Тавуси Мелека и обрнуто; исто важи и за султана Језида. Језиди су још познат и као „народ Тавуси Мелека” ().

Муслимани и хришћани су погрешно повезивали и идентификовао Тавуси Мелека са сопственом концепцијом неискупљеног злог духа Сатане, а погрешно схватање подстакло је вијекове насилног религијског прогона Језида као „обожаваоца ђавола”. Прогон Језида је настављен на територији данашњег Ирака.

Међутим, Језиди вјерују да Тавуси Мелек није извор зла или злобе. Сматрају га вођом арханђела, а не палим анђелом.

Свете личности

Језиди вјерују у седам анђела, који се сматрају еманацијама Бога, које је, у језидским причама о стварању, Бог створио од сопствене свјетлости (нур) прије стварања овог свијета. Бог је све свјетске послове повјерио тим анђелима, а Тавуси Мелек је постављен за вођу. Анђели се још називају Хефт Сир („Седам мистерија”). У овом контексту, они имају дио Бога у себи. Друга ријеч која се користи је сур или сир (дословно „мистерија”), што означава божанску суштину од које су анђели створени. Ова чиста божанска суштина има своју личности и вољу и назива се Сура Худје („Божји сур”). Термин се односи на суштину самог божанског, односно Бога. Анђели дијеле ову суштини од свог творца, тј. Бога. У религијској литературу, анђели се понекад именују као Џибрајил, Езрајил, Микајил, Шифкајил, Дердајил, Езафил и Езазил. Вођа анђела је познат као Тавуси Мелек, а остали су познатији по именима својих земаљских инкарнација: Фехредин, шеик Шемс, Насирдин, Сикадин, шеик Обекр и шеик Хесен.

Језидски пантеон садржи укупно 365 светих личности које поштују Језиди, означени разним посебним терминима, као што су Худан, Хас, Мјер и Бабчак. Према језидским вјеровањима, Бог је свемогућ и апсолутан, а Худани су дио његове моћи, штавише, у односу на природу, Језиди вјерују у Худане за већину природних елемената и феномена и сматрају их божанским силама које имају контролу над тим феноменима. У језидској митологији, Худани су се појавили након стварања свијета због четири елемената природе и њихових манифестација.

Шеик Ади

мини|усправно|десно|Улазак у језидски храм у Лалишу.

Једна од важних личности језидизма је шеик Ади ибн Мусафир. Мусафир се настанио у долини Лалиш (сјеверозападно од Мосула) у језидским планинама почетком 12. вијека и основао је суфијски ред адавија. Преминуо је 1162, а његова гробница у Лалишу је средишња тачка језидског ходочашћа и главно језидско свето мјесто. На језидизам су снажан утицај вршили: суфијски утицај и симболика (посебно преузета од Мансура ел Халаџа) могу се видјети у религијском рјечнику, нарочито у терминологији језидске езотеријске литературе, али већина богословља, ритуала, традиција и фестивала остаје неисламска. Космогонија има много заједничких тачака са космогонијом староиранских религија.

Поновно рођење и концепт времена Језиди вјерују у поновно рођење душе. Као и јарсанизам, Језиди користе метафору промјене одјеће да би описали процес, који игра изузетну улогу у језидској религиозности и назива се „промјена [нечије] кошуље” (кисаргорин). Такође, постоји вјеровање да се неки догађаји из времена стварања понављају у циклусима историје. У језидизму коегзистирају различити концепту времена: Езотерична временске сфера (ензел). Овај термин означава стање бића прије стварање свијета. Према језидској космогонији, у овој етапи постоје Бог и бисер. Бедил или дерв (циклични ток времена): дословно значи „промјена, мијењање” или „окретање, револуција” и у језидском контексту означава нови временски период у историји свијета. Стога, може значити и „обнављање” или „обновљено” и означава почетак обновљеног временског периода. Линеарни ток, који тече од почетка стварање од стране Бог до колективне есхатолошке крајње тачке. Три тофана („олуја, поплава”) тј. катастрофе. Вјерује се да постоје три велика догађаја током историје названа тофан који играју прочишћавајући улогу, мијењајући квалитет живота на позитиван начин. Свака катастрофа, која на крају доноси обнову свијета, одвија се кроз основни елемент: прва кроз воду (тофанје авје), друга кроз ватру (тофанје агири) и посљедња је повезана са вјетром, односно ваздухом (тофанје ба). Вјерује се да се први тофан већ догодио у прошлости и да ће се сљедећи догодити кроз ватру. Према овом схватању, три света елемента, односно вода, ватра и ваздух, прочишћавају четврти, земљу. Међутим, ови догађаји се не могу сматрати есхатолошким. Они се дешавају током живота људи. Иако прочишћавајући догађаји узрокују многе смрти, живот се на крају наставља.

У језидизму, старији оригиналнији концепт метемпсихозе и цикличне перцепције тока времена је усклађена и коегзистира са млађом идејом колективне есхатологије.

Космогонија и почетак живота Језидска космогонија је забиљежена у неколико светих текстова и традиција. Стога се о њој може закључити и разумјети само кроз свеобухватан поглед на свете текстове и традиције. Космогонија се може подијелити у три етапе: Ензел — стање прије него што је бисер пукао (дур). Догађаји непосредно након експлозије — космогонија II. Стварање земље и човјека — антропогонија.

Термин Ензел је један од често помињаних термина у религијском рјечнику и појављује се више пута у религијским химнама, познатим као Кевле. Дакле, термин Ензел може се називати и „чистим, духовним, нематеријалним и бесконачно светим”, „Изван” или „сфером изван профаног свијета”. Етапа Ензел описује беспросторно и безвременско стање и стога илуструје натприродно стање. У овој етапи, у почетку постоји само Бог, који од сопствене свјетлости ствара бисер, у коме се налази његов блистави пријесто (техте нури).

Језидске Кевле помињу да је свемир настао од бијелог бисера који је постојао у превјечности. На почетку времена прије стварања, Бог је изашао из космичког бисера, који је почивао на роговима бика који је стајао на леђима рибе. Након што се Бог и бисер раздвојили, свемир је избио из бисера и постао видљив док су се таласи преливали преко бисера формирајући првобитни космички океан.

Када се бисер отворио, почетак материјалног свемира је покренут. Михбет („љубав”) је настао и положен је као првобитни темељ, боје су почеле да се формирају, а црвена, жута и бијела су почеле да сијају из пукнутог бисера. Језидска религија има своју перцепцију боја, што се види у митологији и показује кроз табуе у одјећи, у религијским церемонијама, обичајима и ритуалима. Боје се доживљавају као симболизација природе и почетка живота, па се стога нагласак на бојама може наћи у миту о стварању. Посебно се често наглашавају бијела, црвена, зелена и жута. Бијела се сматра бојом чистоће и мира и главна је боја језидске религијске одјеће.

Језидски приказ стварање значајно се разликује од оних из аврамских религија, пошто потичу из старомесопотамске и индоиранске традиције; стога је језидска космогонија ближа космогонији староиранских религија, јарсанизма и зороастризма.

Језидски свети списи