Јаков Едески или Јаков из Едесе (сиријски: ܝܰܥܩܽܘܒ ܐܽܘܪܗܰܝܳܐ; око 640. – 5. јун 708.) био је сиријски православни епископ Едесе, научник и преводилац. Познат по одличном познавању више језика, дао је трајан допринос библијској ревизији, канонском праву, граматици и литургији, и одиграо је кључну улогу у стандардизацији теолошке терминологије. Његова синтеза грчких и сиријских традиција обликовала је развој сиријског хришћанства и олакшала преношење хеленистичке мисли у исламски свет.

Мор Игнатије Зака ​​I Ивас, покојни сиријски православни патријарх Антиохије, сврстао је Јакова међу највеће сиријске православне оце, поред Јефрема Сиријског, Јакова Барадеја, Филоксена из Мабуга, Севера Антиохијског и Михаила Сиријског.

Живот Јаков из Едесе рођен је у Аиндаби, око 50 км западно од Алепа, у округу Гума близу Антиохије. Његов живот је углавном познат из извештаја Григорија Бар Хебреја.

Јаков је стекао рано образовање у манастиру Афтонија (Кенешре, такође назван Кенешрин) на левој обали Еуфрата, где је студирао код чувеног научника Северуса Себота. У Кенешреу је савладао и грчки и сиријски језик, постављајући темеље за свој каснији рад на библијском превођењу и текстуалној ревизији. Касније је отпутовао у Александрију да настави студије пре него што се вратио у Сирију.

По повратку, Јаков је започео монашки живот у Едеси, где је убрзо стекао репутацију учењака. Године 672. или 684. рукоположен је за свештеника и посвећен за митрополита (епископа) Едесе од стране Атанасија II из Балада, сиријског православног патријарха Антиохије. Његова епископска служба трајала је само три или четири године. Јаков је строго спроводио каноне Цркве, што га је довело у сукоб са тамошњим свештенством. Када је Атанасије умро, његов наследник Јулијан II га није подржао, и као одговор на Јулијанов предлог да ублажи свој став, Јаков је јавно спалио копију запуштених канона испред патријархове резиденције. Затим је поднео оставку и повукао се у манастир Мар Јаков из Кајсумна близу Самосате, у пратњи два ученика, Данила и Константина.

Јаков је касније позван у манастир Евсевона, где је остао једанаест година предајући грчки, подучавајући студенте Псалмима и обучавајући их у читању Светог писма на грчком. Његов мандат тамо је окончан након противљења монаха који нису волели учење грчког. Затим се са седам својих ученика преселио у Велики манастир Тел Аде, један од неколико сиријских православних манастира на такозваној „планини Едеса“. Тамо је провео девет година ревидирајући и мењајући пешитску верзију Старог завета позивајући се на различите грчке верзије.

Јаков је играо водећу улогу на синоду који је сазвао патријарх Јулијан II 706. године. Две године касније, 708. године, позван је да се врати на едески трон, али је умро само четири месеца након поновног постављања на дужност.

Доктринарна оданост Јаков из Едесе био је истакнути епископ и научник Сиријске православне цркве, чврсто усклађен са миафизитским христолошким ставом који је подржавала оријентална православна традиција. Његови списи доследно одражавају овај теолошки став, потврђујући јединство Христове људске и божанске природе у једну сложену природу, а да притом не поричу стварност Његове човечности и божанства. У сиријској књижевности, Јаков заузима место упоредиво са местом Светог Јеронима у латинској традицији због своје лингвистичке науке и библијског рада.

У ранијим научним радовима, Ђузепе Симоне Асемани је покушао да представи Јакова као теолошки компатибилног са халкедонским хришћанством према Bibliotheca Orientalis, али је касније ревидирао свој став након што је прочитао Јаковљеву биографију Бар Хебреја, која експлицитно износи његов миафизитски став. Савремене процене Јаковљеве теологије потпомогнуте су критичким издањима као што је „Das Buch der Erkenntnis der Wahrheit oder der Ursache aller Ursachen“ (Лајпциг, 1889), са постхумним немачким преводом објављеним у Стразбуру 1893. године.

Језик Јаков је био познат по свом одличног познавања класичног сиријског, грчког и, у мањој мери, хебрејског. Писао је првенствено на класичном сиријском, књижевној и литургијској варијетету арамејског језика који је настао у краљевству Осроене, са центром у Едеси, и развијао се од 3. до 8. века као стандардизовани језик сиријског хришћанства.

У својим списима, Јаков је користио неколико термина за свој матерњи језик. Поред уобичајених савремених и регионалних ознака Sūryāyā („сиријски“) и Aramayā („арамејски“), истицао је карактеристичне карактеристике едеског дијалекта, који је постао основа класичног сиријског. Понекад га је називао Nahrāyā („месопотамски језик“), изведеним из Bet-Nahrayn (сиријски за „Месопотамију“), а прецизније као Urhāyā („едески језик“), по Едеси (Урхој на сиријском).

Јаковљево дубоко познавање грчког и сиријског језика омогућило му је да постане један од најважнијих преводилаца и терминолога свог времена. Радећи у културно хеленизованом окружењу, он није само позајмљивао грчке речи већ је интегрисао грчки као „графички инструмент“ у сиријско писање. Његови преводи са грчког на сиријски, заједно са стварањем нових термина и усавршавањем постојећих, имали су трајан утицај на развој сиријског речника, посебно у теолошком дискурсу. Ово је било посебно значајно током христолошких контроверзи 5. и 6. века, када су многи нехалкидонски хришћани из Леванта и Мале Азије протерани на исток у Месопотамију. Са собом су донели своје грчке и антиохијске традиције и праксе, што је захтевало преводе њихових теолошких дела на сиријски. Јаков је одиграо главну улогу у стандардизацији грчког језика. теолошку терминологију на сиријском и ревидирање ранијих превода ради веће тачности и јасноће.

Иако је сиријски био његов примарни језик, Јаков је такође показао извесно знање хебрејског. Идентификовао је хебрејски — не арамејски, како се у то време уобичајено схватало — као изворни језик човечанства којим је говорио Адам. Био је поносан на сродство између Јевреја и свог народа, као и на језичке сличности њихових језика. Јаков је често изражавао жаљење што није у потпуности савладао хебрејски.

Списи Јаков из Едесе био је плодан и свестран писац чији сачувани корпус, иако само делимично објављен, обухвата теологију, библијске студије, канонско право, литургију, филозофију, граматику, историју и превод. Многа његова дела сачувана су само у каснијим цитатима аутора као што су Грегориј Бар Хебреј и Михаило Сиријац. Рани библиографски прикази, као што су „Bibliotheca Orientalis“ Ђузепеа Симонеа Асеманија и „Catalog of the Sirian Manusscripts in the British Museum“ Вилијама Рајта (1911), значајни су извори за идентификацију његових постојећих рукописа. списи.

Јаков је предузео ревизију Библије на основу Пешите, стварајући оно што је Рајт описао као „занимљив еклектичан или пачворк текст“. Пет томова ове ревизије је сачувано у Европи и представља последњи покушај ревизије Старог завета унутар Сиријске православне цркве. Као главни оснивач сиријске масоре, Јаков је надгледао пажљиво очување библијског текста, као што је MS Vatican Syriac 153. Написао је опсежне библијске коментаре и схолије, које су каснији егзегети често цитирали и који су га славили као „Тумача Светог писма“.

Канони и литургија Сиријска литургија Канон Светог Јакова, чији је развој Јаков помогао, и данас се користи у свим сиријским православним црквама, укључујући и ову јакобитску сиријску хришћанску цркву.

Јаков је саставио збирку црквених канона. У свом писму свештенику Адају, скуп канона је представљен као одговор на Адајева питања. Ову збирку је уредио Лагард у делу „Reliquiae juris eccl. syriace“ и Томас Јозеф Лами у својој дисертацији. Додатни канони су укључени у Рајтову „Notulae syriacae“. Све је то превео и објаснио Карл Кајзер у делу „Die Canones Jacobs von Edessa“ (Лајпциг, 1886).

Јаков је такође дао значајан допринос сиријској литургији, како кроз оригиналне композиције, тако и кроз преводе са грчког. Као литургијски аутор, створио је анафору, ревидирао Литургију Светог Јакова и написао чувену „Књигу блага“. Такође је саставио наређења за крштење, благослов воде уочи Богојављења и прославу брака. Поред тога, превео је многа дела Севера Антиохијског на сиријски језик. од којих је ред крштења.

Филозофија Јаковљево главно филозофско дело био је Енхиридион или Приручник, трактат о филозофској терминологији. Док су му се неки преводи Аристотела приписивали, неки могу бити дело других; на пример, показало се да је „De causa omnium causarum“, некада повезан са Јаковом, каснијег порекла написао други епископ Едесе.

Историја Јаков је аутор „Chronicon“-а који служи као наставак „Chronicon“-а Јевсевијевог. Ово дело помиње и цитира Михаило Сиријац у 7. књизи своје „Хронике“. Јован Литарбски је касније написао наставак Јаковљеве хронике, продужавајући је до 726. године, коју такође помиње Михаило.

Међутим, оригинални текст Јаковљевог наставка је углавном изгубљен, са само 23 сачувана листа.

Граматика Јаков је дао значајан допринос сиријском језику и писму, посебно западносиријској (Серта) традицији. Раном сиријском је недостајао доследан систем за обележавање самогласника, ослањајући се на спорадичну нотацију тачком. Јаков је увео пет знакова за самогласнике адаптираних из грчког, написаних изнад линије као минијатурни симболи. Ова иновација остаје обележје западносиријског писања Сиријске православне цркве, Сиријске католичке цркве и Маронитске цркве. Такође је усавршио употребу сугласника као индикатора самогласника и покушао је, безуспешно, да уведе грчку праксу писања самогласника у истом реду као и сугласници. Његово писмо Ђорђу, епископу Серуга, о ортографији је важно сведочанство његовог инсистирања на прецизности писара и истиче важност верности писара у преписивању ситница правописа.

Остала дела и преводи Јаковљево највеће преводилачко достигнуће била је његова сиријска верзија „Homiliae Cathedrales“ Севера, патријарха Антиохије. Такође је ревидирао превод химни Јована Псалтира од стране Павла из Едесе. Ова важна збирка је делимично позната кроз издање и превод шесте књиге одабраних посланица Севера од стране Е. В. Брукса, која је заснована на другој сиријској верзији коју је створио Атанасије из Низибија 669. године.

Јаков наводи бројне грчке оце, укључујући Григорија Назијанзина, Григорија Ниског, Василија Цезарејског, Јована Златоустог, Кирила Александријског и Севера Антиохијског, заједно са сиријским оцима као што су Јефрем Сиријац, Филоксен из Мабуга и Јаков из Серуга, називајући их „људима одевеним у Бога“ и „искусним учитељима“. Ова синтеза грчких и сиријских ауторитета указује на његово дубоко ангажовање са обема традицијама.

Референце

Категорија:Хришћански апологети