Нађкозар () је село у Мађарској, у крајње јужном делу државе. Село се налази у региону јужне Трансданубије, у барањској жупанији, у печујском срезу.Основни подаци и поштански број села

Географија Село се налази у јужном подножју планине Мечек, у Барањским брдима, у југоисточном насељу Печуја. Удаљен је око 7 километара од центра жупаније, али једва 500 метара од првих кућа печујске градске четврти Ујхеђ.

Остала суседна насеља су: Богад са севера, Ромоња са североистока, Еленд са истока, Мађаршарлош са југоистока, Семељ са југа и Козармишлењ са југозапада.

Историја Име Нађкозар, топоним Козар, подсећа на етничку групу Козар која се овде населила, придруживши се Мађарима заједно са Кабарима, који су познати као номадски туркијски народ који је мигрирао на запад из Централне Азије. Село је такође називано земљом Хазара све до татарске инвазије. Село је основано у првим вековима након доласка Мађара на ове просторе. Неки извори погрешно претпостављају словенско порекло имена. Карактеристични префикс Нађ је додат имену због Кишкозара (Козармишлењ).Историја Нађкозара мини|лево|200п|Име села исписано ровашким писмом Име Нађкозар појављује се у папском попису десетине из 1332. године као Косар, као парохија, тако да је очигледно имала цркву. У каснијим документима помиње се као Козар и Казај (Kozár и Kazaj), а затим се 1542. године први пут помиње као Нађкозар. У то време је био посед Јаноша Тарнока са 4 порте. У периоду између 1543. и 1566. године, ове године указују на пад жупаније у турске руке и пад замка Сигетвара, село је припадало Миклошу Македонијаију, затим породици Хорвати, а потом и неколицини ситних племића. Нађкозар је делимично опустео током |турског периода. Крајем 16. и почетком 17. века, у том крају једва да је било римокатоличких свештеника који су радили. Према белешци из 1620. године, млади, неожењени световни проповедник служио је у Богаду, чијој територији је припадао и Нађкозар. мини|лево|200п|Сеоска црква Село је опустело током борби са турцима, постало је пустош, а према попису из 1711. године, овде је живело 9 породица. Његов власник је у то време био Левенау, а 1717. године га је купио Јанош Бана, жупан имања Беље. Од тада се његово име појављује у облику Бана-Козар. У то време, у селу су већ живели Хрвати и Мађари, а 1740-их година почело је и насељавање Немаца.

Два млина су радила у Нађкозару 1785-1786. године. Образовање је већ било у току у насељу 1810. године, али у одсуству школе, учитељ је децу учио код куће. Према једном податку, подручје је 1820. године припадало обичним земљопоседницима са 40 парцела. Учитељ 1829. године био је Мате Вирт, рођен у Нађкозару, који је добро говорио немачки, али такође се служио хрватским и мађарским језиком.

Пре револуције 1848. године, у селу је живело 111 породица. Ратарска производња усева и сточарство били су извори средстава за живот и били су отприлике уравнотежени. Волови су се више користили за вучу јарма, али су их полако замењивали коњи, мада су их стручњаци узгајали и за трговину. У просеку се држала једна свиња по породици, али је узгој оваца био значајан. У то време, величина границе је била 2.070 хектара и 973 квадратна километра. Равница Жемење пуста је припадала њој. Имали су сеоски дом, школу, ледару, млин, кланицу и расадник. Међутим, винова лоза је скоро потпуно уништена виноградарском филоксером.

Након преласка у нови век, почео је културни развој насеља: римокатолички читалачки круг основан је 1911. године, а библиотека 1912. године. Истовремено, проширена је и државна основна школа основана 1900. године. Ова школа је 1924. године постала институција са мађарским наставним језиком, у којој су се писање, читање и веронаука предавали на хрватском и немачком језику са посебним бројем часова. Окружни регистар у то време састојао се од села Хашађ, Мађаршарлош, Ромоња и Пишпекбогад, са центром у Нађкозару.

У Нађкозару је 1939. године основана локална подружница културног друштва мађарских немаца, а затим 1941. године и нађкозарска група културног друштва мађарских немаца. Село је пало у руке совјетских трупа 29. новембра 1944. године а већина бивших немачких досељеника је протерана у Немачку и Аустрију између 1945. и 1948. године, након Потсдамског споразума.

Убрзо након рата, 1949. године, основана је прва производна задруга. Године 1961. уследила је још једна, која се касније спојила са производном задругом Богад. Сеоски савет је основан 1950. године, а 1966. године је основан Заједнички савет села Нађкозар, Ромоња и Богад. Зонирање је утицало и на основну школу, јер су прво укинути виши, а затим и нижи разреди. Након промене режима, број чланова задруге Богад је сведен на минимум. Око две трећине земљишта је постало приватно власништво кроз компензацију и акционарство, док је једна трећина остала у задрузи. Неки од власника обрађују своју земљу у малим групама, али је 70% површине остало на угару.

Демографија На попису из 2011. године, 84,7% становништва се изјаснило као Мађари, 0,3% као Роми, 0,2% као Грци, 4,6% као Хрвати и 6,5% као Немци (15,3% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Верска расподела је била следећа: римокатолици 42,8%, реформисти 5,5%, лутерани 1,4%, гркокатолици 0,8%, неконфесионални 20,8% (26,3% се није изјаснило).Беркешд Helységnévtár

У 2022. години, 93,2% становништва се изјаснило као Мађари, 6,8% као Немци, 3,1% као Хрвати, 0,5% као Роми, 0,1% као Украјинци, 0,1% као Словаци, 4,2% као остале националности које нису домаће (6,4% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 30% су били римокатолици, 4,3% калвинисти, 0,9% лутерани, 0,8% гркокатолици, 1,8% остали хришћани, 1,1% остали католици, 16,3% као неконфесионални (44,4% није одговорило).

Референце

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Нађкозар на fallingrain.com

Категорија:Насељена места у жупанији Барања