Amnesiac је пети студијски албум енглеске рок групе Radiohead. Објављен је 4. јуна 2001. у Уједињеном Краљевству, а у Сједињеним Америчким Државама 5. јуна 2001, у периоду када је бенд већ био у фази одступања од гитарског алтернативног рока деведесетих ка експерименталнијој, студијски усмереној естетици. На британском тржишту албум је изашао за Parlophone, док је у САД објављен за Capitol.
Иако је изашао мање од годину дана после Kid A, албум није конципиран као додатак већ као засебно издање. Материјал је, међутим, настајао у истом периоду и током истих студијских сесија као и Kid A током 1999. и почетком 2000. године, што је трајно обележило његову рецепцију. Део публике и критике слушао је албум у односу према претходном и третирао га као наставак. По жанровском профилу Amnesiac се најчешће сврстава у алтернативни рок, експериментални рок и сродне инди електронске жанрове, при чему је нагласак на текстури звука, необичним аранжманима и продукцијским решењима, а не на класичној рок структури песме.
Поред синтисајзера и специфичног студијског аранжмана, албум је препознатљив и по моментима у којима се уочавају разни жанрови попут електронике, класичне музике 20. века, краутрока или на пример, у завршници албума кроз Њу Орлеанс џез осећа се дух дувачке секције у песми Life in a Glasshouse. Промоција издања ослањала се на синглове, пре свега Pyramid Song и Knives Out, који су представљени као главни синглови уочи изласка албума. Датум изласка издања Pyramid Song као самосталног издања бележи се крајем маја 2001, што се уклапа у стратегију постепеног увођења публике у атмосферу албума пре његовог пута у продају.
Amnesiac је имао запажен комерцијални учинак и достигао је прво место на британској листи албума, док се у САД наводи да је стигао до другог места. Поред тога, визуелни идентитет и физичка издања албума добили су и институционално признање. Специјално лимитирано издање награђено је на 44. додели Греми награда у категорији Best Recording Package. Деценијама касније, Amnesiac је поново контекстуализован кроз реиздање Kid A Mnesia (2021), које је окупило Kid A и Amnesiac као јединствен пакет, уз избор Б страна, алтернативних верзија и студијских материјала из истог периода.
Позадина Након исцрпљујућег периода промоције и турнеја за OK Computer, Radiohead су ушли у фазу креативне и личне исцрпљености, уз јак притисак очекивања да следеће издање буде још један велики рок албум. Уместо наставка у правцу гитарског алтернативног рока, бенд је почео да тражи нови студијски стил који би избегавао познате рок елементе и ослањао се на текстуру звука, ритмичке експерименте и продукцијска решења која су се ослањала на електронику и неконвенционалне аранжмане.
У том контексту започет је дуг и испрекидан процес рада у студију од јануара 1999. па све до априла 2000. године са продуцентом Најџелом Годричом, током ког је снимљена велика количина материјала. Тај скуп је касније подељен на два засебна издања: Kid A (2000) и Amnesiac (2001). Каснији осврти на те сесије описивали су их као процес у ком су идеје често настајале у фрагментима и варијантама, а затим се прекрајале у складу са продукцијским приступом и одабиром коначне форме албума.
Иако је Amnesiac настао из истог студијског периода као и Kid A, чланови бенда су одбацивали тумачење да је реч о пукој компилацији одбачених снимака. У профилу за The New Yorker забележена је реакција Фила Селвеја на питање које је имплицирало да је реч о outtakes материјалу, што је у каснијим текстовима постало често цитирана илустрација ставa да албум треба посматрати као засебну целину, а не као додатак претходнику. Одлука да се материјал не објави као двоструки албум, већ као два одвојена, допринела је и томе да се Amnesiac у јавности обликује као друга страна исте креативне фазе — сродан по продукцијском и естетском приступу, али различит у распореду и тежишту песама. Паралелно, део песама је већ био познат публици из живих извођења и циркулације снимака, што је појачало очекивања о томе како ће студијске верзије звучати и како ће бити уклопљене у целину албума.
Током првих месеци 2001. албум је постепено најављиван кроз медијске информације и промотивне активности. На South by Southwest фестивалу у Остину (март 2001) организована су преслушавања која су у извештајима описивана као први јаснији увид у нови материјал, а почетком маја појављивале су се најаве о турнеји која ће пратити издање. У истом периоду, програм KCRW је најављивао разговор са Колином Гринвудом и Едом O’Брајеном о креативном процесу и студијским сесијама које су обухватиле материјал за оба албума.
Снимање и продукција Amnesiac је сниман паралелно са материјалом за Kid A, током дугог и фрагментисаног студијског периода који је трајао отприлике од 1999. до 2000. године, уз повремене паузе и промене локација. Снимање је вођено без класичне рок логике албум–сингл–турнеја, већ као отворен процес у ком су се идеје развијале споро, у сегментима, и често се враћале на почетак. Такав радни режим био је директно повезан са намером бенда да избегне понављање приступа који је доминирао у ери OK Computer и да се фокус пребаци на звук, атмосферу и продукцијску конструкцију као равноправан композициони елемент.мини|327x327piksel|Хамфри Лителтон појавио се на нумери Life in a Glasshouse као гостПрема више извора из периода промоције, језгро снимања је обављено у више студија у Европи, укључујући студио Guillaume Tell у Паризу, Medley Studios у Копенхагену, као и простор који је бенд користио у околини Оксфорда. У ретроспективним освртима на овај период често се истиче да су Kid A и Amnesiac настали као један велики збир снимака и скица, који је на крају подељен у два албума како би се избегла претенциозност и помпа двоструког издања, али и зато што су песме тражиле другачији редослед и динамику слушања. Алекс Рос је на профилу за The New Yorker забележио да су Radiohead у тој фази паралелно живели у режиму турнеја и студијских пројеката, користећи преносиву опрему и лаптопове за снимање и бележeње идеја у ходу и ван класичног студијског окружења, што је додатно подстицало колажну и монтажну природу материјала. Ова врста мобилног студија и накнадне монтаже допринела је да се део песама гради из слојева, петљи и обрада, а не искључиво из свирања уживо.
Кључна фигура продукције за сав материјал био је Најџел Годрич, са којим су Radiohead сарађивали на The Bends и OK Computer; међутим, у овом периоду улога продуцента се проширила на селекцију завршних верзија песама, рад са текстурама, монтажу и довршавање песама које су често постојале као низ недовршених скица. У интервјуима из 2001. чланови бенда су овај период описивали као стално колебање између два екстрема: класичног бендовског приступа где сви у просторији и супротне крајности у којој се музика производи у студију кроз обраду и конструкцију аранжмана. Каснији критички осврти управо у тој напетости виде један од разлога што Amnesiac делује разноликије по карактеру песама: део материјала звучи живље, док други део наглашава студијску манипулацију и необичне звучне изборе.
У односу на ранији звук групе Radiohead, на Amnesiac је приметан већи број различитих инструмената и аранжманских техника. Употреба клавира као носећег инструмента у појединим нумерама, електронски звукови, као и оркестрације које је припремао Џони Гринвуд. У појединим песмама, оркестарске деонице су снимане у специфичном акустичном простору Dorchester Abbey у Оксфордширу, што је допринело препознатљивој црквеној дубини и резонанци у звучној слици.
Посебан случај у продукцијском смислу представља нумера Life in a Glasshouse, чији снимак укључује сарадњу са Хамфријем Лителтоном и његовим саставом, што је у оквиру албума функционисало као стилски наглашен завршетак и одмак ка џез аранжманима. Иако се Amnesiac често посматра као албум настао из вишка материјала, критика је већ у време изласка наглашавала да продукција није само паковање преосталих снимака, већ селекција и уређење материјала у засебну драматургију, са сопственим ритмом, бојом и завршним ефектом.
Музика и стил Amnesiac је у критикама најчешће описиван као спој алтернативног рока, електронике и експерименталног рока, али са наглашеним упливима џеза и студијске конструкције звука који га удаљавају од класичне рок музике гитара–бубањ–рефрен. Уместо да делује као јединствен концепт, албум се често тумачи као намерно ломљена целина. Песме се крећу од пригушених балада до нервозних, ритмички померених и звучно обрађених минијатура, при чему је расположење махом суморно, али се емоционална тежина постиже различитим средствима — од боје инструмената до монтаже и третмана вокала. лево|мини|Џони Гринвуд је на албуму користио и Мартеноове таласе Једна од кључних одлика стила на Amnesiac јесте то што рок елементи нису увек носиоци форме, већ понекад постају само још један слој у текстури. The Guardian је већ у време изласка указивао на ширину утицаја и то како поједине песме комбинују препознатљиве жанровске трагове са намерним подривањем очекивања. На пример, Knives Out као композиција са гитарским фигурама које асоцирају на британски инди рок, или I Might Be Wrong која полази од јачег рифа, али га подређује ломљивом вокалу и суморној атмосфери. У ретроспективном тексту The Atlantic је разликовао Amnesiac од хладнијег утиска Kid A наглашавајући да овај албум чешће делује мочварно и магловито, са неугодним акордијским склоповима и ритмовима који као да клизе испод песме уместо да је гурају напред.
Ритам и електронски детаљи на албуму често делују као главни драматуршки механизам. Песме попут Packt Like Sardines in a Crushd Tin Box и Pulk/Pull Revolving Doors граде утисак механичности кроз програмиране ударце, металичне перкусије и индустријске пулсације, што се у критикама тумачило и као свесно одбијање катарзичног рок експлозивног врхунца који је некада био очекиван од бенда. У том смислу, продукцијски третман вокала (филтери, деформације, скривена дикција) и звучни детаљи (кратки шумови, тонски импулси, пригушене резонанце) нису пука декорација, већ средства да песме остану у стању напетости, као да стално обећавају разрешење које намерно одлажу. Овај аспект је био занимљив и академским интерпретацијама које Amnesiac посматрају кроз однос технологије, аутентичности и постмодерне мешавине стилова у популарној музици.
Најчешће анализирана нумера у контексту ритма је Pyramid Song, чији привидно неухватљив ритам дуго изазива различита тумачења. Од сложених комбинација мера до читања као свинга осећаја који постаје јасан кад уђу бубњеви. Научни рад Music Theory Online подробно документује управо тај феномен: како метричка двосмисленост у песми производи снажан ефекат учешћа слушалаца, јер различита бројања воде различитим доживљајима и кретања унутар исте нумере. Управо овде се види једна од карактеристика Amnesiac. Техничка необичност није постављена као демонстрација, већ као средство да се песма осети као ритуал што је критика често повезивала са суморним тоновима клавира, пригушеном драматиком и оркестарским бојама у позадини.