Заташкавање геноцида Независне Државе Хрватске над Србима је појам који се односи на политику и праксе социјалистичке Југославије које су за последицу имале непотпуно исказивање, релативизацију или потпуно прећуткивање хрватског геноцида над Србима и других злочина почињених од стране усташког режима током Другог светског рата на подручју Независне Државе Хрватске (НДХ).

Механизми заташкавања Након рата, званични наратив под водством Јосипа Броза Тита и КПЈ заснивао се на идеолошкој доктрини "братства и јединства". У оквиру овог наратива прикриван је српски идентитет жртава, прикриван је хрватски идентитет убица, није било пожељно научно истраживање злочина, правда на суђењима била је селективна, истрага и документација непотпуне, вештачки је прављена симетријa кривицe усташа и четника, гробнице нису истраживане, јаме са костима жртава су бетониране, новинарско истраживање и сећање на злочине такође није било пожељно, а прогон и застрашивање су настављени и након рата.

Прикривање српског идентитета жртава мини|Натпис на споменику борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора Истицала се патња свих народа, а избегавало наглашавање посебно српских жртава. Тако се у натписима на спомен обележјима жртвама усташких покоља над Србима најчешће избегавало помињање убијених Срба. Они су означавани као „родољуби” и жртве „фашистичког терора”. У прогласима КПЈ о усташким злочинима преувеличаван је веома мали број убијених Хрвата и Бошњака муслимана, како би се створила лажна симетрија са великим бројем убијених Срба.

Прикривање хрватског идентитета убица Геноцид над Србима је био јавно прокламована политика Независне државе Хрватске, пажљиво осмишљена и уграђена у њене законе (Законска одредба за обрану народа и државе од 17.04.1941 , и Законска одредба о пријеким судовима од 17.05.1941). Геноцид је био дуго планиран, добро организован и спровођен хрватским државним апаратом. Независна држава Хрватска била је широко прихваћена од стране хрватског католичког и бошњачког муслиманског становништва, нарочито 1941. и 1942. године, када су почињени највећи злочини. Упркос томе, након рата злочини су углавном приписивани фашистичким окупаторима, а умањена је улога хрватских усташких снага.

Непожељно научно истраживање злочина Слободно научно истраживање и јавна расправа о обиму и природи злочина нису били пожељни, што је отежавало формирање свеобухватног историјског памћења. Одмах након ослобођења 1945. године објављивана су сјећања малог броја преживелих, а затим је након само неколико година настао период ћутања који је трајао све до средине осамдесетих година. Неки од најпознатијих и најцитиранијих историчара који су се опширно бавили темом Другог светског рата у Југославији, попут Бранка Петрановића и Јозе Томашевића, у својим књигама уопште не помињу неке од најважнијих догађаја, као што су усташки масакри у Старом Броду, Дракулићу, Гаравицама и Санском Мосту у којима су убијене хиљаде људи. Владимир Дедијер, истакнути учесник НОБ и некадашњи високи функционер КПЈ и СКЈ, у чланку који је објављен у Илистрованој политици 1988. године поставио је питање разлога због којег су о теми Јасеновац дуго била онемогућена научна истраживања.

Селективна правда, непотпунa истрагa и документација Приликом суђења није се радило на утврђивању идентитета свих злочинаца (нпр. за Масакр у Дракулићу), нити се водила одговарајућа јавно доступна документација. Једно од ових суђења нпр. односило се на злогласни масакр у Пребиловцима, у коме је масакрирано 650 Срба. Од 550 познатих учесника у масакру, само 14 је изведено на суд. У судским поступцима нису утврђени основни идентификациони подаци и елементи инкриминисаног кривичног дела: конкретни подаци о жртвама, тачно место и време извршења злочина, извршиоци и мотив. Записи надлежних комисија састојали су се се од полуистина, неистина и противречних констатација (нпр. Покољи Срба у глинском срезу).

Вештачкa симетријa кривицe усташа и четника Приликом извршења судских пресуда вештачки се правила симетрија кривице, те су заједно са усташама казне извршаване над четницима за потпуно друге и мање злочине. Овакав непотпуни правни обрачун додатно је отежао јавно разумевање пуног обима и природе злочина.

Онима који се нису слагали са политиком изједначавања четника и усташа, још од почетка 1942. године КПЈ је претила најстрожим казнама.

Неистражене гробнице Бројне масовне гробнице српских жртава усташког геноцида широм Југославије су често остајале неистражене, а неке чак и необележене деценијама.

Бетонирање јама Шездесетих година, по налогу власти, посмртни остаци жртава забетонирани су у јамама. Познати су случајеви у Херцеговини: Голубњача у Ржаном долу код Љубиња, Хутово I и II, Бивоље брдо, Видоње код Житомислића, у Доњој и Горњој Кукавуши и Голубинки код Шурманаца. Тек 1990. и 1991. године организоване су ексхумације у само некима од забетонираних јама. Забетонираних јама било је такође у околини Ливна (јама Камешница) и Бихаћа.

Непожељно новинарско истраживање и сећање на злочине Култура сећања у средствима јавног информисања била је занемарена, па тако чак ни локална штампа није посвећивала пажњу годишњицама неких од највећих хрватских усташких злочина над Србима, као што је нпр. био дракулићки масакр. Тек у другој половини осамдесетих година двадесетог века на страницама београдске штампе почело је отвореније да се пише о геноциду Независне Државе Хрватске над Србима.

Наставак прогона и застрашивања након рата Ера окрутности, застрашивања и групних прогона није окончана ратом. На мети колективног прогона и масовних погубљења без суђења нашли су се најпре „буржуји и кулаци“, потом „националисти“, а нешто касније уследио је најсуровији обрачун са „непријатељима“ различитих боја, у име „антистаљинистичке“ оријентације. Научни радници остајали су неми пред деликатношћу ситуације са којом су били суочени у таквом револуционарном времену. Без емпиријских истраживања се не могу вршити теоријска уопштавања. Помињање геноцида, чак и на маргинама, изазивало је неочекивано оштре реакције.

Последице Ова политика имала је дугорочне последице по колективно памћење народа бивше Југославије: Допринела је оживљавању националистичких наратива и историјског ревизионизма током распада Југославије 1990-их. Оставила је трајан јаз у тумачењу прошлости између Србије и Хрватске. Отежала је процесе помирења на простору бивше Југославије.

Види још Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској Порицање геноцида над Србима у НДХ Комунистичка партија Југославије Политика изједначавања четника и усташа

Референце

Литература

Спољашње везе

Јавна установа „Спомен-подручје ДОЊА ГРАДИНА“ Удружење „Јасеновац – Доња Градина“ Меморијални музеј Јасеновац Музеј жртава геноцида Београд

Категорија:Историја Југославије Категорија:Југославија у Другом светском рату Категорија:Злочини усташа у Другом светском рату Категорија:Титоизам Категорија:Савез комуниста Југославије Категорија:Политика СФРЈ Категорија:Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској Категорија:Геноциди у Европи