Архимандрит Софроније (рођ. Сергеј Семенович Сахаров; 22. септембар 1896, Москва, Руско царство – 11. јул 1993, Толшант Најтс, Малдон, Есекс, Енглеска) био је свештеник Цариградске патријаршије, схиархимандрит, ученик и биограф Силуана Атонског; оснивач ставропигијског манастира Светог Јована Крститеља у Малдону, Есекс, Енглеска.

Дана 27. новембра 2019. године, канонизовала га је Цариградска патријаршија.

Биографија Рођен је 22. септембра 1896. године у Москви у православној породици трговца из Броне Слободе. Средње образовање је стекао у Москви.

Учествовао је у Првом светском рату (инжењеријске трупе, виши официр). Студирао је сликарство и 1918. године уписао се у Школу за сликарство, вајарство и архитектуру у Москви, где је студирао до 1922. године. Године 1918. Чека га је два пута хапсила у Москви.

Године 1922. емигрирао је из Русије и провео неколико месеци у Италији и Берлину, а затим се преселио у Париз, где је радио као уметник и излагао своје слике у париским салонима. На Ускрс 1924. године имао је визију Нестворене Светлости, што га је навело да посвети свој живот Богу.

Године 1925. уписао се на припремне курсеве на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, али је убрзо отишао прво у Југославију, а одатле на Свету Гору, где је 8. децембра 1925. примљен у Пантелејмонов манастир, а 18. марта 1927. године замонашен, са именом Софроније.

Године 1930. упознао је старца Силуана Атонског, који је постао његов духовни вођа.

13. маја 1930. године, монах Софроније је рукоположен у чин јерођакона од стране српског епископа жичког, Николаја (Велимировића).

Године 1935. тешко се разболео, али упркос томе што је био на ивици смрти, преживео је и пострижен је у монашког схиму 1. децембра 1935. године.

Године 1938. јерођаконов духовни ментор, старац Силуан, преминуо је, што је навело јерођакона Софронија да оде у „пустињу“: прво у Каруљу, а затим у неколико других атонских скитова.

Године 1941. рукоположен је у чин јеромонаха и 15. фебруара 1942. постао је духовни управник манастира Светог Павла на Светој Гори. Од 1943. до 1947. био је члан братства Тројичке келије у Новом скиту. Када су немачке трупе напале Грчку и окупирале Свету Гору 1941. године, Света општина Свете Горе послала је писмо немачком руководству и лично Хитлеру тражећи од њих да поштеде манастире од уништења. Убрзо је на Свету Гору стигла група немачких официра. Пошто је Софроније добро знао немачки, замољен је да их прати. Касније је због тога оптужен за сарадњу са окупаторима.

После рата, јеромонах Софроније је, заједно са групом других руских монаха, протеран са Свете Горе из политичких разлога. Године 1947. стигао је у Француску, где је уписао четврту годину Свето-Сергијевог богословског института. Због преласка у свештенство Западноевропског егзархата Московске патријаршије, избачен је из института и почео је да служи као помоћник ректора цркве Светог Николе у ​​Руском дому за старе у Сент Женевјев де Боа.

Године 1948. објавио је прво ручно штампано неотипско издање књиге „Старац Силуан“, а 1952. године у Паризу је објављено прво штампано издање овог дела о Силуану ​​Атонском (неколико година касније објављено је и прво енглеско издање ове књиге).

25. априла 1954. године уздигнут је у чин архимандрита, а 1956. године у Француској, на фарми Колара (близу Сент Женевјев де Боа), основао је монашку заједницу. Међутим, није успео да оснује пуноправни манастир у Француској.

4. марта 1959. године преселио се у Уједињено Краљевство, где је основао манастир Светог Јована Крститеља у Есексу, под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Од 1959. до 1974. године служио је као његов први игуман. Према речима јеромонаха Петра (Прутијануа),

Спровео је можда најрадикалнију литургијску реформу 20. века. У свом манастиру у Енглеској, где раде монаси и монахиње различитих националности, заменио је јутрење, вечерње и часове Исусовом молитвом, која се изговара отприлике два сата ујутру и два сата увече. Иако је ова „револуција“ у почетку деловала чудно, па чак и скандалозно, критике су убрзо стишале, и после неког времена, друге заједнице су почеле да усвајају ову праксу.

1. септембра 1974. године повукао се са места игумана и постао духовни управник манастира.

У писму од 27. априла 1991. године, описао је своје стање: „И ја сам болујем од малигног рака. Једноставно не знам када ћу умрети. Имам врло мало снаге. Дане и ноћи проводим борећи се са болом. Готово сво време проводим у кревету или у удобној столици. Дуго нисам служио Литургију. Не могу да користим ноге. Не могу сам да ходам. Не могу да се окрећем за олтарским столом или да радим било шта друго што је природно за моје године. <…> Све ми је постало превише.“

Умро је 11. јула 1993. године у манастиру Светог Јована Крститеља у Есексу.

27. новембра 2019. године, канонизовала га је Цариградска православна црква као Светог Софронија Атонског.

Референце

Категорија:Архимандрити Категорија:Васељенска патријаршија Категорија:Рођени 1896. Категорија:Умрли 1993. Категорија:Московљани