Питер Харанис (; Ацики на Лимносу, 1908 — Њу Брансвик, 23. март 1985), рођен као Панајотис Харанис (), био је истакнути грчки византолог који је своју каријеру изградио у Сједињеним Америчким Државама. Остао је упамћен по изузетном доприносу друштвеној и економској историографији Византије, али и као личност која је одиграла кључну улогу у увођењу и утемељењу студија византијске историје и културе на америчким универзитетима.
Дјетињство и образовање
Рођен је 1908. у мјесту Ацики на острву Лимнос, гдје је и завршио основну школу. Судбина га је, као и многе његове земљаке, одвела преко океана – 1920. заједно са својом породица емигрира у Сједињене Државе, придруживши се бројној заједници досељеника са Лимноса. У новој домовини, Панајотис узима име Питер (-{Peter}-), под којим ће касније постати познат у академским круговима. Због тога се понекад јавља забуна, па га они који не познају његово поријекло погрешно преводе као Петрос (Πέτρος), чиме се губи веза са његовим крштеним именом и коријенима.
Иако је почетак у туђини био тежак, Харанис је успио да се прилагоди, заврши гимназију и упише се на Универзитет Ратгерс, гдје је студирао од 1927. до 1931. године. Жеђ за знањем одвела га је даље на постдипломске студије на Универзитет Висконсина (Медисон; 1931—1935). Ту је дошло до сусрета који ће му промијенити живот — упознао је чувеног руског византолога Александра Васиљева. Васиљев је препознао његов таленат и усмјерио га ка византијској историји. Под његовим менторством, Харанис је одбранио докторску дисертацију на тему „Религијска политика Анастасија I, 491—518”, која је касније објављена и као књига -{Church and State in the Later Roman Empire: The Religious Policy of Anastasius the First, 491-518}-.
Како су византијске студије у Америци тада биле тек у зачетку, Харанис је схватио да мора поћи на извор знања у Европу. Од 1936. до 1938. боравио је у Бриселу, усавршавајући се код великог белгијског хеленисте и византолога Анрија Грегуара, с којим је остао пријатељ до краја живота. Током боравка у Европи, сарађивао је и са другим великанима медијавелистике, попут јерменолога Николаја Адонца и турколога Паула Витека.
Каријера и дјело
Наоружан знањем и искуством, у Америку се враћа 1939. и започиње каријеру на свом матичном Универзитету Ратгерс. Затекао је средину у којој је Византија била готово непознат појам. Сам Харанис је касније записао: „Већина чланова историјског одсјека није никада ни чула да је такво царство уопште постојало”.
Међутим, његовом заслугом ствари су се из коријена промијениле. Када је четрдесет година касније (1976) одлазио са Ратгерса, византијска историја је била један од стубова универзитета, са развијеним постдипломским студијама, а интересовање за ову област проширило се широм Америке.
Харанис је брзо напредовао у академској јерархији — од предавача до редовног професора (1949) и почасног професора (1963). Био је и гостујући истраживач у престижном центру Дамбертон Оукс.
Његови бивши студенти памте га као харизматичну личност. У учионици је био импозантан, предавао је са страшћу и динамиком, понекад чак и театрално, али увијек са невјероватном моћи да пренесе знање. Године 1957. покренуо је чувену едицију „Rutgers Byzantine Series“, која је обухватала нова истраживања и преводе класичних дјела европских историчара на енглески језик.
Међународни углед
Слава Питера Хараниса прешла је границе Америке. У Грчкој је био веома цијењен; још од 1953. објављивао је радове у часопису „Елиника“. Његова капитална студија „Јермени у Византијском царству“ (Лисабон, 1963) преведена је и на грчки језик 1992. године. Његове књуге су објављене и у Оксфорду 1966. и у Паризу 1972, док је 1974. његово дјело Εκκλησία και πολιτεία στη Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία (Црква и држава у Римском царству) објављено у Солуну.
Потрага европских истраживача за његовим старијим објављеним дјелима — с почетком од 1944. — за исход су имали сабирање његових радова у два тома у серији Variorum Reprints. Објављене су у Лондону: прва 1972. под називом „Студије о демографији у Византијском царству” и друга 1973. под називом „Друштвени, економски и политички живот у Византијском царству”.
Признања и крај живота
За свој рад добио је бројна признања:
Године 1972. постао је почасни доктор Универзитета у Атини и дописни члан Атинске академије.
Одликован је орденом Златног крста реда Феникса од стране грчке државе за допринос историјској науци. Његови радови су незаобилазна литература, што потврђује и чињеница да се у Историји грчког народа (издање Екдотики Атинон) цитира више од 25 његових студија.
Када се 1976. пензионисао, Универзитет Ратгерс му је додијелио титулу доживотног почасног доктора. Његова насљедница на катедри, чувена Ангелика Лаиу, приредила је 1980. зборник радова њему у част (Essays in honor of Peter Charanis), у којем су његове колеге и бивши студенти одали почаст његовом лику и дјелу. Многи од тих студената, укључујући и бројне Грке, наставили су његовим путем, ширећи знање о Византији широм свијета.
Харанис је преминуо 23. марта 1985. године, у 80. години живота. Иза себе је оставио сина и кћерку, која је такође кренула академским путем и живи у Солуну.