Али Мурад-хан Занд (; око 1740 — 11. фебруар 1785) био је пети владар династије Занд у Ирану. Његова владавина трајала је од 15. марта 1781. до 11. фебруара 1785. године.

Биографија Али Мурад-хан Занд рођен је око 1740. године, у време када је Ираном владала династија Афшарида. Његов отац, Кајтас-хан, припадао је клану Хазара из племена Занд. Занди су били племе народа Лаки, огранка Лура, за које се претпоставља да су изворно били курдског порекла. Летња испаша њихових стада одвијала се на обронцима Загроса, северно од Керманшаха, док су зиму проводили у равницама Хамадана, у близини Малајера.

Након смрти првог владара из ове династије, Карим-хана Занда, Ага Мухамед-хан Каџар, који је држан као талац како би се спречили сукоби између северних каџарских племена и Занда, искористио је прилику за бекство и упутио се ка Мазандарану. По доласку у Астрабад, стао је на чело свог племена и прогласио независност од шаха из династије Занд. Како би угушио побуну, Заки-хан Занд је послао војску коју је предводио његов нећак, Али Мурад-хан, са задатком да се супротстави каџарском господару.

Иако је Али Мурад добио овлашћење да уништи побуњена каџарска племена на северу, издао је Абол-Фат-хана и оставио престоницу без одбране, због чега је Садек-хан Занд убио Абол-Фата. Али Мурад је потом заузео Исфахан, где је наметнуо високе порезе становништву, док су они који су одбијали да плате били мучени и убијани. Коначно, 14. марта 1781. године, освојио је Шираз, погубио Садек-хана и преузео престо.

Али Мурад је наставио рат са Ага Мухамед-ханом тако што је подигао нову војску, чију је команду поверио свом рођаку Ростаму. Предводећи ове снаге, Ростам се упутио ка провинцији Мазандаран, где се сукобио са каџарском војском под заповедништвом Џафар-Кули-хана. Међутим, Ростам је убрзо претрпео пораз и био приморан на повлачење ка југу.

Али Мурад-хан преминуо је 11. фебруара 1785. године у Мурчахуру.

Личност Али Мурад је био једноок, а савременици су га описивали и као човека склоног алкохолу. Упркос томе, важио је за способног војсковођу и остао је упамћен као последњи владар династије Занд који је успео да прошири своју власт северно од Исфахана. Попут осталих наследника Карим-хана, ни он није узео титулу "вакил" (заменик), а ни титулу шаха (краља). Био је покровитељ Абул-Хасана Моставија Гафарија, који му је посветио своју историјску хронику „Голшан-е Морад”.

Дипломатија Пред крај живота, Али Мурад је ступио у преговоре са Руском Империјом, изразивши спремност да им уступи територије северно од реке Аракс, на које је Иран полагао право, у замену за признање њега као владара и помоћ у заустављању Каџара. Не слутећи дугорочне последице, Али Мурад је овим потезом утро пут страном уплитању у питања наслеђа престола, што ће касније ескалирати и изазвати бројне проблеме. Ипак, до значајнијих обећања никада није дошло, јер се на крају и сам поколебао око идеје савеза са Русијом.

Верска политика thumb|Страница „фермана” (краљевског указа) Али Мурад-хана Занда

Али Мурад је 1781. године (између 25. маја и 22. јуна) издао краљевски указ („ферман”), којим се хришћанима у Ирану гарантовала слобода вероисповести, под условом да остану лојални династији Занд. Овај акт донет је на молбу свештеника по имену Аванус, што је највероватније искривљен облик јерменског имена Ховханес/Јовханес. Идентитет ове личности није потпуно јасан, али је могуће да је реч о Ђованију д’Арутјуну, јерменском католичком мисионару који је деловао у Новој Џулфи у Исфахану најмање од 1773. до 1788. године.

У „ферману” се наводи да припадници редова кармелићана, доминиканаца, језуита, капуцинера и августинијанаца могу слободно боравити било где у Ирану, укључујући Азербејџан, Бандар Абас, Исфахан, Карабах, Нахичеван, Шираз и Ширван, те да могу подучавати и живети у суживоту са јерменским становништвом. Указ је такође налагао „беглербеговима” (гувернерима) да олакшају кретање и живот хришћанским свештеницима, као и да осигурају да се нико не меша у њихове послове.

Могуће је да је Али Мурад желео да у извесној мери задржи политику Карим-хана према хришћанским заједницама. Такође, подржао је повратак европских мисионара у Исфахан, као и обнову јерменске трговачке заједнице која је била разорена глађу током педесетих година 18. века. У поређењу са другим документима те врсте, језик овог указа је прилично непосредан и мање се ослања на устаљену реторику. Документ је објављен два пута, захваљујући Џахангиру Каем-Макамију и Ираџу Афшару.

Референце

Литература

Категорија:Краљеви Ирана Категорија:Рођени 1745. Категорија:Умрли 1785.