Базен () је спора филмска драма из 1969. године коју је режирао Жак Дере, а у којој глуме Ален Делон, Роми Шнајдер, Морис Роне и Џејн Биркин.

Смјештена у љетњем периоду на Азурној обали, то је драма о сексуалној љубомори и посесивности. Снимљене су и француска и енглеска верзија филма, а глумци су снимани говорећи енглески за међународну премијеру, што је било необично у вријеме када су филмови увијек били синхронизовани или титловани. Међународно издање од 114 минута, краће од француске верзије, такође је имало мало другачију монтажу.

Радња Жан-Пол (Ален Делон), писац, и Маријан (Роми Шнајдер), његова дјевојка с којом је у вези нешто више од двије године, проводе одмор у вили једног пријатеља у близини Сен Тропеа. У њиховој вези постоји напетост која узбуђује Маријан: филм почиње сценом у којој су заједно поред базена виле и она му тражи да јој почеше леђа. Он чини како тражи, али је затим баца у базен и скаче за њом. У каснијој сцени узима грану и њоме је удара по задњици, разиграно, али са силом која се појачава док се сцена прекида.

Хари, стари пријатељ и продуцент плоча који је био Маријанин љубавник прије Жан-Пола, долази у посјету и изненађује пар тиме што са собом доводи своју осамнаестогодишњу ћерку Пенелопу, за чије постојање они раније нијесу знали. Маријан, не питајући Жан-Пола, позива Харија и Пенелопу да остану код њих.

Њих четворо бораве заједно, а како дани пролазе, Хари поново привлачи Маријан себи. Задиркујући Жан-Пола што је одустао од озбиљног писања да би радио у маркетингу, Хари много пије и приређује изненадну журку, док Жан-Пол, бивши алкохоличар, остаје тријезан. У међувремену постаје јасно да Пенелопа ни не воли ни не поштује свог оца, кога је током одрастања једва познавала. Она и Жан-Пол се зближавају и проводе цијели један дан сами заједно поред мора.

Те ноћи, док су жене спавале, Хари, пијан, суочава се са Жан-Полом и оптужује га да је завео Пенелопу како би се осветио за сопствене неуспјехе у односу на успјешнијег пријатеља. Покушавајући да удари Жан-Пола, Хари пада у базен и, сувише пијан, не може да плива. Жан-Пол, који је такође пио, у првом тренутку га спрјечава да изађе из воде, а затим намјерно гура Харија под воду и држи га док се није удавио. Злочин прикрива тако што скида Харијеву одјећу и оставља чисте панталоне и кошуљу поред базена, како би све изгледало као несрећан случај.

После сахране, полицајац, инспектор Левек, више пута посјећује вилу. Он се повјерава Маријан и износи јој разлоге због којих сумња у причу о несрећном случају: Хари је на себи имао сат који је био скуп и није био водоотпоран, а на одјећи коју је наводно носио нема трагова зноја. Када она то каже Жан-Полу, он јој све признаје, а она одлази да види Харијеву одјећу, сакривену у подруму, која би га одала. Али пошто она те доказе не односи полицији, инспектор невољно обуставља истрагу.

Маријан одводи Пенелопу на аеродром и испраћа је на авион којим ће се вратити кући, код мајке. Када Пенелопа захтјева истину о очевој смрти, Маријан је увјерава да је то заиста била само несрећа. Она и Жан-Пол затим крећу да напусте вилу, али му она каже да неће отићи с њим. Позива такси, али он ставља руку на телефон, прекидајући њен позив. На крају, тог дана не одлазе ниједно од њих, а у последњем кадру филма стоје једно поред другог, гледају кроз прозор ка базену, а затим се загрле.

Улоге Роми Шнајдер као Маријан Ален Делон као Жан-Пол Леруа Морис Роне као Хари Ланије Џејн Беркин као Пенелопа Ланије Пол Кроше као инспектор Левек

Снимање Снимање је почело 19. августа и завршено 19. октобра 1968. године.Француски дизајнер Андре Куреж креирао је многе уникатне комаде одјеће за филм, попут купаћих костима које су носиле Шнајдер и Биркин.Био је то први од девет филмова које су Делон и редитељ Жак Дере снимили заједно, и једини који ова звијезда није продуцирала. Филм је такође обиљежио поновно појављивање на екрану „митског пара” шездесетих, Алена Делона и Роми Шнајдер.

Шнајдер је двије године раније драматично раскинула са Делоном и удала се за њемачког редитеља и глумца Харија Мајена у Берлину. Имала је дијете, али Делон је никада није заиста преболио. Убрзо након њиховог разлаза поново је почео да је прогони, покушавајући да се помири с њом упркос њеном новом животу. Његова одлучност била је очигледна када је инсистирао да она буде ангажована у филму, чак пријетећи да ће одустати ако не буде укључена — упркос противљењу продуцената. Током и након снимања, Делон је наставио своју неуморну потрагу и, иако га је Шнајдерова више пута одбијала, њихова неоспорна емотивна повезаност преточила се у опипљиву хемију на екрану. Његови покушаји да је освоји наставили су се дуго након филма, обухватајући велики дио њеног живота и додајући емотивну дубину њиховом стварном и филмском насљеђу.

Током снимања овог филма избила је афера Марковић. Тијело Србина Стевана Марковића, Делоновог тјелохранитеља, пронађено је 1. октобра 1968. године на јавној депонији у селу Еланкур, департману Ивлин.

Оцјене и критике На веб-сајту Rotten Tomatoes, филм је на основу 19 прегледа имао 95% позитиван учинак, а просјечна оцјена му је 7.4/10.

На веб-сајту IMDb, на основу гласова 16 000 корисника, филм има просјечну оцјену 7.1/10.

Био је четврти најгледанији филм на француским биоскопским благајнама 1969. године.

Филм је у Уједињеном Краљевству приказиван под насловом Грешници (The Sinners), али са ограниченим одзивом публике. У Италији је приказан са двадесет минута изрезаног материјала, али је доживио велики комерцијални успјех.

Лос Анђелес тајмс описао га је као „лијеп, визуелно задивљујуће осмишљен филм”, који је у свом најбољем издању „у спретном начину на који хладно приказује како лијепи, шик људи, посвећени софистицираном, аморалном погледу на љубав, могу бити потпуно беспомоћни пред налетом страсти — омиљеном галском темом”.

Гардијан је писао: „Еротска млитавост постепено прелази у страх, а затим у ужас у овом узбудљивом и врхунски контролисаном психолошком трилеру”, у којем „нешто у самим линијама базена ствара њихову сопствену страшну судбину: он је праисконска мочвара жеље, простор у ком нема ничег другог осим да се љенчари и кришом посматрају полугола тијела”.

Базен је рестаурисан и поново приказан у биоскопима током љета 2021. године, поставши изненађујући хит. Првобитно планиран за двонедјељно приказивање у њујоршком Филм форуму, на крају је остао на репертоару чак 18 недјеља, што је навело Глинис Макникол из Њујорк тајмса да изјави: „Ако постоји филм љета 2021. у Њујорку, ово би могао бити тај.” Међутим, у вријеме свог настанка филм је био „одбачен као материјал за трач-колумне”.

Глен Кени из Њујорк тајмса прокоментарисао је: „Лијепи људи који се лоше понашају у прелијепим амбијентима нешто је што данас не виђамо у биоскопу колико некада. Ово је мајсторски примјер поджанра, и то необичне дубине.”

Пишући за Њујоркер, критичар Ричард Броди био је знатно мање одушевљен обновљеним интересовањем за филм 2021. године. Истакао је: „Посветио сам му мало пажње, у нади да ће, с обзиром на његову суву и крхку осредњост, једноставно одлетјети у заборав из ког је и изронио.” Затим је филм прогласио „псеудо-кул, празном љуштуром псеудо-модерности”.

Утицај Одломак филма коришћен је у рекламној кампањи за колоњску воду Кристијан Диор Eau Sauvage, ослањајући се на наслеђе Алена Делона.

У интервјуу из 2018. године, Ален Делон је изјавио да му је поновно гледање филма једноставно превише болно, јер су његова бивша љубавница Роми Шнајдер и добар пријатељ Морис Роне обоје прерано и трагично преминули.

Референце

Категорија:Француски филмови Категорија:Италијански филмови Категорија:Филмови 1969. Категорија:Филмске драме