Стари град Нови, познат и као Накића кула или Дјевојачка кула, је историјски локалитет из османског периода који се налази у селу Нови у близини Вршана и Брезовог Поља, на ушћу ријеке Лукавац у Саву, у Граду Бијељина, Република Српска, Босна и Херцеговина. Локалитет је изграђен на темељима раније античке грађевине.

Народно предање Народно предање забиљежио је Ђорђе Свитлић, 1889. године.

Према предању, кули је градила сестра проклете Јерине, велике као да је на девет бојева висока. Сестра Јерине живела је у кули, док је Хусеин Накић, крајишки јунак за ког легенда говори да је био "змајевит", дошао да је освоји и узме себи за љубавницу. Када је приметио да у кули нема живих, затекао је власницу и подворкиње поморене од куге и затим је населио кулу, дајући јој име „Накића кула“.

Према народној легенди, кула је у време своје пуне снаге пружала хлад до Раче, док је падом куле преко Саве срушила чардак на супротној страни ријеке у Јамени. Локални топографски елементи, попут брда Бусија на лијевој обали Лукавца, предање повезују се са некадашњом мађарском црквом и малим градићем у околини.

Научна сазнања Археолошки налази, као што је римски грађевински материјал (опека) пронађен на локалитету, указују да је на овом месту постојао римски војни објекат. На темељима тог објекта касније је изграђен средњовијековни град Нови, који је коришћен и у османском периоду.

Нови се први пут помиње у попису Босанског санџака из 1468/1469. године. Османлије су утврђење освојиле 1463. године, али су га Мађари повратили већ наредне године. Након тога, Нови је био у саставу Угарске Сребреничке бановине.

Тврђава је коначно пала под османску власт око 1512. године. У ранијој фази имала је и мање подграђе, које османски извори називају варош „kala-i Novi“.

Касније је, током османске власти, служила као кула племена Накића, који су ту посједовали земљу.

Почетком османске офанзиве на Славонију 1536. године интензивирано је коришћење савских ријечних прелаза, међу којима је значајно мјесто заузимао Нови. С обзиром на то да је коњица представљала основну ударну снагу османске војске, у Новом је формирано бродоградилиште специјализовано за изградњу лађа намијењених превозу коња. Положај Новог на средишњем дијелу позадинског фронта дуж тока Саве чинио га је погодним за ову намјену. Дефтерско евидентирање бродоградилишта датира из прољећа 1538. године, двије године након што су Османлије у овом подручју прешле Саву и успоставиле власт над њеном лијевом обалом. У тој години капацитет бродоградилишта износио је око 100 специјализованих лађа. Ово бродоградилиште у то вријеме запошљавало је 1204 човјека у кампањском раду: седам недеља тј. 42 радна дана.

Под турском администрацијом остала је све до 17. вијека. Турци су град одржавали све до Бечког рата (1683–1699) када је град био порушен. Кула је имала одбрамбену улогу цијеле нахије и пала је у аустријске руке 1788. године.

Литература

Ханџић, Адем. „Стари град Нови на Сави : прилог историји старих тврђава“. Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, 1964.

Референце

Категорија:Тврђаве у Републици Српској Категорија:Историја Бијељине