Дезинтеграција упорности сећања () је уље на платну шпанског надреалисте Салвадора Далија из 1954. године, насликана када је сликар имао тек 28 година. Представља надреалистичку, нуклеарно-мистичну реинтерпретацију његовог чувеног дела Упорност сећања из 1931. године.

Кључне карактеристике и симболика слике Дезинтеграција упорности сећања је слика малих димензија (25,433), која приказује распад претходног пејзажа на атоме молекуле, преплављен је водом а предмети лебде. Док је оригинална слика била фокусирана на Фројдову психоанализу и свет снова, ова верзија одражава Далијеву опчињеност нуклеарном физиком и квантном механиком након бацања атомске бомбе 1945. године. Слика је први пут изложена у галерији Карстерс у Њујорку 1954. године. Представља карактеристично Далијево приказивање „мекоће” и „тврдоће”, што је тада била водећа суштина његовог надреализма. На слици се у средини препознаје људски лик у облику „чудног чудовишта”, безоблична форма боје коже, преко које се излива један од изобличених сатова, за коју је Дали неколико пута споменуо да се ради о апстрактном аутопортрету надреалне уметности. Већ у то време је надреализам био у свом врхунцу што је додатно припомогло нашем сликару да развије сопствени метод стварања уметности - „параноично-критички метод“ кроз који је Дали сам себе подстицао да упадне у хипнотичко стање које би га избављало од реалности. Имао је то веровање да ће се визија сама створити ако његове мисли раде неометано. Уметник, чији опус зависи од сањарења, халуцинација као и од „сирове” мисли, био је заинтересован да чак и развитак науке овековечи у својим делима.

Фигура која бледи заправо представља лик из Далијевих снова којем не можемо тачно одредити изглед, затворено око с трепавицама као сањање, сатови као пролазност времена које осећа онај који сања, или постојаност времена док неко сања. Наранџасти сат у доњем левом углу је прекривен мравима, што за Далија представља симбол пропадања. Сам сликар је рекао да ни он не зна значење овог дела, што даје слободу изучаваоцима његове уметности за сопствене интерпретације. Схватајући сатове као класично опште место, они се овде могу протумачити као свеприсутност времена и простора, што би се могло повезати са Ајнштајновом теоријом релативитета, али их Дали искључиво повезује са француским сиром, називајући их чак „камамбер времена”. Гавин Паркинсон, проучавалац уметности надреализма, за њега говори: „Дали је био фасциниран теоријом релативности јер је пружала идеју да реалност не може бити сведена на један проток”.

О делу Дали је написао: „Био сам спреман да искључим светло кад сам у трену видео решење. Видео сам два мекана сата, један од њих је жалосно висио са гране маслиновог дрвета. Сва моја амбиција у домену сликарства је да материјализујем слике своје конкретне ирационалности са најимперијалистичким бесом прецизности”.

Своје пређашње дело сада „ажурира” у складу са временом које одражава страх од нуклеарног рата, приказује свет измењен ратним добом, кроз објекте налик роговима који подсећају на атомске пројектиле као могућег уништења човечанства. На Дезинтеграцији јасно видимо шта се дешава и под водом и изнад ње. Некада човечје (Далијево) лице, са претходне слике, као да се сад преображава у другу рибу, сличну оној изнад. За нашег сликара, риба је била симбол живота. Све нам говори да је уметност Салвадора уско везана са тежњом ка подсвести. Гране дрвећа су као испрекидане линије које лебде док их ништа не спаја. За Далија, ова слика је била симбол нове физике. Предео литица Каталоније лебди изнад воде, крајолик у позадини представља полуострво Кадакекса, док тешка сенка у првом плану припада планини Пани, сугеришући да се свемир састоји од честица које су у сталном покрету и међусобном растојању, а предмети су разбијени на блокове који лебде. Многе његове слике су инспиране овим крајолицима из Далијевог родног краја у Каталонији.

Данас се ово дело чува у Музеју Салвадора Далија () у Сент Питерсбургу на Флориди у Сједињеним Америчким Државама.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Слике Категорија:Салвадор Дали