Идеал женске лепоте је специфичан скуп стандарда лепоте који се тичу особина које су женама усађене током живота и од раног узраста како би се повећала њихова перципирана физичка привлачност. Многе жене у свету се сусрећу са овим идеалом, иако се особине мењају током времена и разликују се од земље до земље и од културе до културе.
Преовлађујући стандард лепоте за жене је хетеронормативни, али је степен његовог утицаја на лезбијке и бисексуалне жене предмет расправе. Особине идеала женске лепоте укључују, али нису ограничене на: облик женског тела, црте лица, тонове коже, стил одевања, фризуру и телесну масу.
Ношење са притиском да се прилагоди одређеној дефиницији „лепог” може имати психолошке ефекте на појединца, као што су депресија, поремећаји исхране, телесна дисморфија и ниско самопоуздање, што може почети од адолесценције и наставити се у одрасло доба.
Културолошки идеали Телесна модификација мини|Жена из племена Кајан са прстеновима око врата Идеја о томе шта се сматра идеалом лепоте за жене варира кроз различите културолошке идеале и праксе. У Мјанмару, девојчицама из племена Кајан Лахви се од пете године стављају метални прстенови око врата. Додатни прстенови се додају на врат девојчице сваке две године. Ова пракса постепено деформише кључне кости и положај ребара услед тежине прстенова, стварајући илузију дужег врата. Ове жене на крају носе и до 24 прстена око врата. Старија генерација изгледа задовољно и поносно на своју лепоту носећи прстенове док туризам цвета у источном Мјанмару, али млађе жене и родитељи младих девојчица суочавају се са избором између поштовања древне културне традиције или бољег уклапања ако желе да наставе образовање или запослење изван своје заједнице.
У Кини, пракса подвезивања стопала подразумевала је да се стопала девојчице повезују у доби од шест година како би се створила „идеална” слика стопала. Стопала девојчице су била повезивана како би постала 1/3 првобитне величине, што је сакатило жену, али јој је такође давало веома висок друштвени статус и изазивало дивљење. Након револуције 1911. године, пракса подвезивања стопала је окончана.
Боја коже и косе Контраст боје коже и козметика Контраст боје коже идентификован је као стандард женске лепоте који се примећује у више култура. Жене обично имају тамније очи и усне од мушкараца, посебно у односу на остатак црта лица, а ова особина је повезана са женском привлачношћу и женственошћу, док истовремено смањује мушку привлачност, према једној студији. Жене могу користити козметику као што су кармин и сенка за очи како би повећале контраст боје свог лица или привидну удаљеност између очију и обрва. Студија из 2009. године открила је да људи из источне Азије имају већи контраст коже лица од белаца, због својих конзистентно тамнијих очију.
Боја косе мини|Леди Тереза Спенс као Сапфо, насликана 1837. за Галерију лепотица Студија из 2008. године покушала је да утврди да ли је плава или тамна коса идеал женске лепоте у западном свету. Аутори су открили да је тамна коса, а не плава, женски идеал. Жене са тамном косом биле су превише заступљене у западним модним и поп-културним медијима, што може објаснити налаз да су мушкарци у Енглеској генерално оцењивали тамнокосе жене као привлачније од жена са плавом косом. Студија спроведена 2018. на Флориди дала је сличне резултате.Wortham, J., Miller, A., & Delvescovo, D. , 33–54. У источној Азији, жене са црном косом представљене су као идеал лепоте, док је плавушама ускраћен статус идеала. Плавокосе Швеђанке пријавиле су ниско самопоуздање док су живеле у Сингапуру, јер су локални стандарди лепоте умањили њихов осећај женствености. Јапанске рекламе повремено су приказивале плавуше као завидне женама црне косе.
Стандарди боје коже Пракса избељивања коже је уобичајена међу женама на Блиском истоку, у јужној Азији и Африци, док су сунчање, соларијум и самопотамњивање уобичајени међу белим женама у западном свету. У 21. веку, популарност сунчања значајно је порасла међу младим женама у Сједињеним Државама, Аустралији и Кини, упркос професионалним саветима да се избегава сунчање због ризика од рака коже и фотостарења. Током 2020-их, дошло је до пораста од 175% у самопотамњивању међу генерацијом З Афроамериканаца.
Колонизација земаља са небелачким становништвом од стране европских миграната понекад је водила ка успостављању међурасних идеала лепоте, као на пример у Холандској Индији, где су бели Холанђани колонисти дефинисали стандарде лепоте који су рангирали југоисточноазијске жене као привлачније од белих жена, на основу њихове тамније коже и црне косе. Неке студије које су користиле беле мушке субјекте из западних земаља идентификовале су преференцију ка женама са тамнијом кожом, што указује на то да не постоји урођена преференција ка светлијој кожи унутар западног света. „Бели мушкарци са Универзитета у Бечу оценили су тамнију кожу као привлачнију, показујући да преференција ка светлијој кожи нипошто није урођена.” Дакле, постоји преференција ка препланулим женама која је углавном специфична за западну културу. „Смит, Корнелисен и Тови су открили да су, насупрот претходним међукултуралним студијама на ову тему, посматрачи показали изражену преференцију ка тамнијим, препланулим волонтерима. Цитирајући друга истраживања, аутори предлажу да преференција ка сунчању ’изгледа да је углавном специфична за белце у западним културама’.” Неке студије из западних земаља су откриле да, међу младим женама, оне са препланулом бојом коже имају већу самоперципирану привлачност. „Неколико студија је открило да се препланула кожа сматра и привлачнијом и здравијом од бледе или веома тамне коже, и да постоји директна корелација између степена препланулости и перципиране привлачности, посебно међу младим женама.”
Регионални стандарди Жене југоисточне Азије У Холандској Индији, данашњој Индонезији, идеал женске лепоте који су створили бели мушки колонисти подразумевао је жене са смеђом бојом коже и црном косом. Током 1920-их, амерички конзул написао је писмо државном секретару САД у којем је приметио да су бели европски Холанђани у колонијалној Индонезији радије склапали бракове са локалним обојеним женама него са белим Холанђанкама, пре свега зато што се смеђа кожа и црна коса Индонежанки сматрала лепшом од бледог и светлог тена белих Холанђанки. „Ди Боа је изгледао несвестан пожуде имплицитне у његовом извештају Стејт департменту у Вашингтону. Жене чији је тен поседовао меку сијена блиставост и чија је коса била сјајно црна чиниле су посебно згодан ’примерак’ женствености, инсинуирао је, који су естетске норме дефинисане од стране мушкараца рангирале више од бледих, анемичних ’узорака’ европске женствености.” Учесталост којом су се млади Холанђани женили Индо женама сматрала се срамотом за конзервативни елемент холандског друштва. Наслеђе овог међурасног идеала лепоте наставља да се огледа у локалној књижевности, као што је написано у једном популарном роману да је „златна боја коже највећи дар који Алах може подарити жени”.
Швеђанке су пријавиле ниско самопоуздање док су живеле у Сингапуру, јер су локални стандарди лепоте умањили њихов осећај женствености.
Жене источне Азије Кина мини|Одливак женског стопала деформисаног подвезивањем У древној Кини, бледа кожа се сматрала предусловом за лепоту и мушкараца и жена, а такође је била и ознака нечијег места у систему друштвених класа. Међутим, према недавним истраживањима, препланула кожа се појавила као нови идеал женске лепоте, при чему многе Кинескиње сада своју препланулу кожу виде као здравију и привлачнију. Према Таи Веи Лиму, Кинескиње у медијима сада имају бронзани тен, а то се посматра као повратак аутономије жена од опадајућег кинеског патријархата.
Историјски гледано, жене из династије Танг са пунијом фигуром сматрале су се стандардизованим погледом на лепоту, што је у супротности са очекивањима високих, витких фигура данашњице.
Почевши од елите Сонг династије, а касније популаризовано и окончано у династији Ћинг, подвезивање стопала се видело као идолизована представа женске ситне лепоте, а пракса се називала , „троинчни златни лотос”.
У кинеској књижевности и поезији, кинеске лепотице су готово увек биле племићког или средњег сталежа, а прикази су их често представљали као дворске даме или слушкиње дворских дама, у беспрекорној одећи. То имплицира да лепота у древној Кини није била само ствар физичког изгледа већ и друштвеног статуса и богатства.
Јапан Иако дели неке аспекте конфучијанске културе са Кином, стандарди лепоте између Кине и Јапана су се историјски разликовали. Још од периода Хејан (794–1185), јапанске дворске даме би бојиле зубе у црно (пракса позната као ) након пунолетства. Овај обичај је практиковало племство; самурајски кланови могли су се видети у великом броју храмова, али се то генерално није виђало међу обичним људима. Пракса црњења зуба трајала је до Меиџи рестаурације 1868. године.
Фризура и одећа били су од највеће важности у периоду Хејан; обрве су чупане и замењиване тамнијим, ширим које су сликане више на челу, пракса позната као . Коса је морала бити довољно дуга да додирује земљу када се седи. Употреба бледе шминке познате као била је уобичајена, што је наглашавало комбинације боја одеће из периода Хејан – за жене и за мушкарце – које су биране због своје сезонске прикладности и симболике. мини|Славна гејша из Токија (објавио Огава Казумаса у четврти Канда, Токио, Јапан, 25. јуна 1895) Јапански научник и ликовни критичар Окакура Какузо навео је у својим збиркама предавања из 1905. године да су значајне основе лепоте за савремени Јапан:
Истраживања сугеришу да на јапанске идеале лепоте може више утицати индивидуалност него корејска или кинеска култура. „У овој студији, различити социо-културни критеријуми за процену женске лепоте повећали су жељу за индивидуалношћу јер та вредност подстиче индивидуалну јединственост. Закључујемо да се јапанска култура, као пионир у прихватању модернизоване културе кроз период Меиџи рестаурације, може више концентрисати на индивидуалну јединствену лепоту и показати типичне карактеристике постмодерног друштва него друге две азијске културе.” Јапанци су склонији укључивању анти-естетике, непотпуности, неизвесности, плурализма и деконструкције онога што се сматра ’лепим’, што је против нормалног јапанског стандарда лепоте који је био заснован на естетици. Ово омогућава Јапанкама да прихвате своје ’мане’ које је друштво некада користило против њих и да уместо тога користе своје особине и прихвате јединственост својих младежа, белега, облика очију, облика зуба и различитих елемената лица. Јапанске рекламе повремено су приказивале беле жене као завидне женама црне косе. Крајем 20. века, појава гангуро и гјару поткултура сматрана је чином побуне против јапанског идеала женске лепоте. Ови трендови су се одликовали спреј-теном, фарбаном плавом или наранџастом косом и јарко обојеним контактним сочивима. Жене које су усвојиле ове модне трендове суочавале су се са екстремним друштвеним притисцима чланова породице и казнама школских власти, што је неке навело да напусте школу и уђу на тржиште рада у раној доби. „Овде је кључно то да се последње три карактеристике нису могле уклонити када би дошло јутро и време за полазак у школу, што је изазвало многе сукобе код куће и у школи, као и велику медијску сензацију и академску забринутост... Многе гангуро девојке су напустиле школу и ушле на тржиште рада, често као продавачице.”
Јужна Кореја Традиционални идеал женске лепоте у Кореји подразумева да жена има широко, велико лице попут месеца, са уским очима и пуним, црвеним уснама. Ове карактеристике се виде као атрибути женске плодности и мајчинства унутар Кореје. У новије време, како су се богатство и друштвено оснаживање Корејки побољшали, оне све више траже естетску хирургију како би постигле супротан изглед: уже лице и шире очи. Према Дебри Гимлин, овај тренд сугерише да се Корејке одупиру традиционалном идеалном естетском изгледу, дистанцирајући се од „мајчинског тела”.