мини|upright=1.5| et al., Цариград, 12. век (Библиотека Лауренцијана, плутео 87.4) Историја животиња (, Ton peri ta zoia historion, „Истраживања о животињама”; ) један је од главних текстова о биологији античког грчког филозофа Аристотела. Написана је у периоду између средине четвртог века п. н. е. и Аристотелове смрти 322. п. н. е.
Уопштено сматрана пионирским делом зоологије, Аристотел уоквирује свој текст објашњавајући да истражује „шта” (постојеће чињенице о животињама) пре утврђивања „зашто” (узрока тих карактеристика). Књига је стога покушај примене филозофије на део природног света. Кроз дело, Аристотел настоји да идентификује разлике, како између појединаца, тако и између група. Група се успоставља када се види да сви чланови имају исти скуп карактеристичних особина; на пример, да све птице имају перје, крила и кљунове. Овај однос између птица и њихових особина препознаје се као универзалија.
Историја животиња садржи многа тачна запажања очевидаца, посебно о морској биологији око острва Лезбос, попут тога да хоботница има способности промене боје и пипак за пренос сперме, да младунци једне врсте морског пса расту унутар тела мајке или да мужјак сома чува јаја након што женка оде. Нека од ових запажања дуго су сматрана маштовитим измишљотинама пре него што су поново откривена у деветнаестом веку. Аристотел је био оптуживан за прављење грешака, али неке су последица погрешног тумачења његовог текста, док су друге можда биле засноване на стварном посматрању. Међутим, он јесте помало некритички користио доказе других људи, попут путника и пчелара.
Историја животиња имала је снажан утицај на зоологију током неких две хиљаде година. Наставила је да буде примарни извор знања све док зоолози у шеснаестом веку, попут Конрада Геснера, сви под утицајем Аристотела, нису написали сопствене студије о овој теми.
Контекст мини|Аристотел је провео много година на Платоновој академији у Атини (Мозаик, 1. век, Помпеја).
Аристотел (384–322. п. н. е.) студирао је на Платоновој академији у Атини, где је остао око 17 година. Као и Платон, тражио је универзалије у својој филозофији, али за разлику од Платона, своје ставове је поткрепљивао детаљним посматрањем, посебно природне историје острва Лезбос и морског живота у лагуни острва код Пире. Ова студија учинила га је најранијим природњаком чији је писани рад преживео. Ниједно слично детаљно дело о зоологији није покушано све до шеснаестог века; сходно томе, Аристотел је остао веома утицајан око две хиљаде година. Његови списи о зоологији чине око четвртине његовог преживелог рада. Аристотелов ученик Теофраст касније је написао сличну књигу о ботаници, Историја биљака.
Књига
Приступ
У Историји животиња, Аристотел поставља за циљ истраживање постојећих чињеница (грчки „хоти”, шта), пре утврђивања њихових узрока (грчки „диоти”, зашто).History of Animals, I, 6. Књига је стога одбрана његовог метода истраживања зоологије. Аристотел истражује четири врсте разлика међу животињама: разлике у појединим деловима тела (Књиге I до IV); разлике у начинима живота и врстама активности (Књиге V, VI, VII и IX); и разлике у специфичним карактерима (Књига VIII).
Да би илустровао филозофски метод, узмимо једну групацију многих врста животиња, 'птице': сви чланови ове групе поседују исте карактеристичне особине — перје, крила, кљунове и две коштане ноге. Ово је пример универзалије: ако је нешто птица, има перје и крила; ако нешто има перје и крила, то такође подразумева да је птица, тако да је резоновање овде двосмерно. С друге стране, неке животиње које имају црвену крв имају плућа; друге животиње са црвеном крвљу (попут риба) имају шкрге. Ово подразумева, у Аристотеловом резоновању, да ако нешто има плућа, има црвену крв; али Аристотел пази да не имплицира да све животиње са црвеном крвљу имају плућа, тако да резоновање овде није двосмерно.
Иако постоји консензус да је Историја животиња углавном имала за циљ описивање атрибута животиња, постоји расправа о томе да ли сугерише да је Аристотел такође био заинтересован за стварање таксономије. Већина филозофа који су проучавали Историју животиња и друге Аристотелове списе сугерише да Аристотел није покушавао да створи таксономију,. али новије студије биолога долазе до другачијих закључака.
Садржај мини|upright|Скалигерово издање са његовим коментарима, Тулуз, 1619.
Књига I Груписање животиња и делови људског тела. Аристотел описује делове од којих је сачињено људско тело, као што су лобања, мозак, лице, очи, уши, нос, језик, грудни кош, стомак, срце, утроба, полнни органи и удови.
Књига II Различити делови животиња са црвеном крвљу. Аристотел пише о удовима, зубима паса, коња, људи и слонова; језику слона; и о животињама као што су мајмуни, крокодили, камелеони, птице (посебно вијоглава), рибе и змије.
Књига III Унутрашњи органи, укључујући репродуктивни систем, вене, тетиве, кости итд. Прелази на крв, коштану срж, млеко укључујући сириште и сир, и семе.
Књига IV Животиње без крви (бескичмењаци) – главоношци, ракови, итд. У 8. поглављу описује чулне органе животиња. Поглавље 10 разматра спавање и да ли се оно јавља код риба.
Књиге V и VI Размножавање, спонтано и сексуално, морских бескичмењака, птица, четвороножаца, змија, риба и копнених зглавкара укључујући осе, пчеле, мраве, шкорпије, пауке и скакавце.
Књига VII Размножавање човека, укључујући пубертет, зачеће, трудноћу, лактацију, ембрион, порођај, млеко и болести одојчади.
Књига VIII Карактер и навике животиња, храна, миграције, здравље, болести животиња укључујући паразите пчела, и утицај климе.
Књига IX Друштвено понашање животиња; знаци интелигенције код животиња попут оваца и птица.
Десета књига је укључена у неке верзије и бави се узроцима неплодности код жена, али се генерално сматра да није Аристотелова. У предговору свог превода, Д'Арси Вентворт Томпсон назива је „несумњиво лажном”.Thompson, 1910, page iv
Запажања
Историја животиња садржи велики број запажања очевидаца, посебно из области морске биологије, што је у оштрој супротности са Платоновом „симболичком зоологијом”. Аристотелов стил и прецизност могу се видети у одломку где расправља о понашању и анатомији главоножаца, помињући употребу мастила против предатора, камуфлажу и сигнализацију. Ово је превод Д'Арсија Томпсона:Aristotle (c. 350 BC). Historia Animalium. IX, 621b–622a. Cited in Borrelli, Luciana; Gherardi, Francesca; Fiorito, Graziano .
мини|upright|Аристотел је приметио да хоботница може да промени боју када је узнемирена.
Његова запажања су скоро сва била тачна, према филозофу Ентонију Преусу, иако Марио Вегети тврди да је Аристотел понекад дозвољавао теорији да замагли посматрање.
мини|лево|Аристотел је забележио да је ембрион једне врсте морског пса причвршћен врпцом за неку врсту плаценте (жуманчана кеса).
Наука није озбиљно схватала нека Аристотелова запажања све док нису независно поново откривена у 19. веку. На пример, забележио је да мужјаци хоботнице имају хектокотилус, пипак који складишти сперму и који је могу пренети у тело женке; понекад се откине током парења.Aristotle, Book IV.I (D'Arcy Thompson, page 524) Овај извештај је одбачен као маштовит све док га француски природњак Жорж Кивје није описао у свом делу Животињско царство (Le Règne Animal) из 1817. године. Аристотел је такође приметио да младунци морског пса расту унутар тела мајке причвршћени врпцом за нешто налик постељици (жуманчана кеса). Ово је потврдио 1842. године немачки зоолог Јоханес Петер Милер. Аристотел је такође приметио да сом (Silurus aristotelis) кога је звао glanis брине о својим младима, јер женка одлази након полагања јаја; мужјак чува јаја четрдесет или педесет дана, терајући мале рибе које прете јајима и правећи шум. Швајцарско-амерички зоолог Луј Агаси открио је да је извештај тачан 1890. године.
Аристотелове методе посматрања укључивале су дисекцију (Аристотелов изгубљени пратећи рад, Дисекције, садржао је илустрације ових), тако да је директно посматрао животињску анатомију, иако су његова тумачења функција структура које је посматрао била подложна грешкама. Као и други класични аутори попут Плинија Старијег, Аристотел је такође прикупљао доказе од путника и људи са специјализованим знањем, као што су рибари и пчелари, без много покушаја да потврди оно што су рекли.
Привидне грешке мини|Водени цвет хода на четири ноге, како је Аристотел навео.
Текст садржи неке тврдње које делују као грешке. Аристотел је у II књизи тврдио да жене, овце, козе и свиње имају мањи број зуба од мужјака. Ова очигледно лажна тврдња могла је бити стварно запажање, ако су, како сугерише Роберт Мејхју, жене у то време имале лошију исхрану од мушкараца; неке студије су откриле да умњаци избијају чешће код мушкараца него код жена након 25. године. Али тврдња није тачна ни за друге врсте. Стога, Филипа Ланг тврди да је Аристотел можда био емпиријски настројен, али је имао прилично лежеран приступ посматрању, „јер [он] није очекивао да ће природа заваравати”.
У другим случајевима, грешке су можда биле погрешно приписане Аристотелу. Катрин Вајгман је написала: „[Аристотелова] изјава да муве имају четири ноге понављана је у текстовима из природне историје више од хиљаду година упркос чињеници да би мало бројања доказало супротно.” Међутим, историчар и филозоф биологије Џон С. Вилкинс напомиње да Аристотел није рекао „све муве имају четири ноге”; написао је да једна одређена животиња, ephemeron или водени цвет, „креће се са четири ноге и четири крила: и, могу приметити успут, ово створење је изузетно не само у погледу трајања свог постојања, одакле добија име, већ и зато што иако је четвороножац има и крила.” Водени цветови заиста ходају на четири ноге, јер предњи пар није прилагођен за ходање, па, закључује Вилкинс, Аристотел је био у праву.
Уопштеније, Аристотелова биологија, описана кроз пет књига које се понекад називају О животињама и неке од његових мањих радова, Parva Naturalia, дефинише оно што је модерним терминима скуп модела метаболизма, регулације температуре, обраде информација, наслеђивања и ембриогенезе. Сви ови модели су погрешни у смислу да их је савремена наука заменила другачијим моделима, али су били научни утолико што су покушавали да објасне посматране феномене, предлагали механизме и правили предвиђања која су се могла тестирати.
Преводи
мини|upright|Страница из средњовековног арапског превода, Китаб ал-Хајаван од Ел Џахиза.
мини|upright| Илустрација хоботнициног хектокотилног крака Д'Арсија Томпсона на страници његовог превода из 1910. године
Арапски превод обухвата расправе 1–10 дела Китаб ал-Хајаван (Књига о животињама). Био је познат арапском филозофу Ел Киндију (умро 850) и коментарисао га је Ибн Сина (Авицена) између осталих. Заузврат је преведен на латински, заједно са коментаром Ибн Рушда (Авероеса), од стране Мајкла Скота почетком 13. века.
Енглеске преводе урадили су Ричард Кресвел 1862. године и зоолог Д'Арси Вентворт Томпсон 1910. године.
Француски превод урадио је Жил Бартелеми-Сен-Илер 1883. године. Други превод на француски урадио је Ж. Трико 1957. године, пратећи интерпретацију Д'Арсија Томпсона.
Немачки превод књига I–VIII урадио је Антон Карш, почевши од 1866. године. Превод свих десет књига на немачки језик урадио је Паул Голке 1949. године.
Утицај
Компаративни анатом Ричард Овен рекао је 1837. године да је „зоолошка наука потекла из [Аристотелових] напора, можемо скоро рећи, као Минерва из главе Јупитера, у стању племените и сјајне зрелости”.
Бен Вагонер из Палеонтолошког музеја Универзитета Калифорније написао је:
Валтер Пагел коментарише да је Аристотел „осетно утицао” на осниваче модерне зоологије, Швајцарца Конрада Геснера са његовим делом Historiae animalium (1551–1558), Италијана Улисеа Алдровандија (1522–1605), Француза Гијома Ронделеа (1507–1566) и Холанђанина Волхера Којтера (1534–1576), док су његове методе посматрања временских серија и коришћење упоредне анатомије помогле Енглезу Вилијаму Харвију у његовом раду о ембриологији из 1651. године.