мини|alt=Тест трака се пореди са графиконом боја који указује на степен кетонурије.|Тестирање на кетонска тела у урину
Кетогена дијета је дијетална терапија са високим садржајем масти, адекватним садржајем протеина и ниским садржајем угљених хидрата, која се у конвенционалној медицини користи углавном за лечење тешко контролисане (рефракторне) епилепсије код деце. Дијета приморава тело да сагорева масти уместо угљених хидрата.
Угљени хидрати у храни се претварају у глукозу, која се затим транспортује кроз тело и важна је за напајање функција мозга. Међутим, ако у исхрани остане само мало угљених хидрата, јетра претвара маст у масне киселине и кетонска тела. Кетона тела прелазе у мозак и замењују глукозу као извор енергије. Повишен ниво кетонских тела у крви (стање које се назива кетоза) на крају смањује учесталост епилептичних напада. Око половине деце и младих са епилепсијом који су пробали неки облик ове дијете видели су да је број напада опао за најмање пола, а ефекат траје и након прекида дијете. Неки докази показују да одрасли са епилепсијом могу имати користи од дијете и да је мање строг режим, као што је модификована Аткинсова дијета, слично ефикасан. Нежељени ефекти могу укључивати затвор, висок холестерол, успоравање раста, ацидозу и камен у бубрегу.
Оригинална терапијска дијета за педијатријску епилепсију обезбеђује довољно протеина за раст и опоравак тела, и довољно калорија за одржавање правилне тежине за узраст и висину. Класична терапијска кетогена дијета развијена је за лечење дечије епилепсије 1920-их година и била је широко коришћена у наредној деценији, али је њена популарност опала увођењем ефикасних антиконвулзивних лекова. Ова класична кетогена дијета садржи кетогени однос 4:1, односно тежински однос масти према комбинованим протеинима и угљеним хидратима. То се постиже искључивањем намирница са високим садржајем угљених хидрата као што су скробно воће и поврће, хлеб, тестенине, житарице и шећер, уз повећање потрошње намирница богатих мастима као што су орашасти плодови, павлака и путер. Већина дијеталних масти састоји се од молекула званих триглицериди дугог ланца (LCT). Међутим, триглицериди средњег ланца (MCT) — направљени од масних киселина са краћим угљеничним ланцима од LCT-а — су више кетогени. Варијанта класичне дијете позната као MCT кетогена дијета користи облик кокосовог уља, које је богато MCT-има, да обезбеди око половине калорија. Како је потребно мање укупне масти у овој варијанти дијете, може се конзумирати већи удео угљених хидрата и протеина, што омогућава већу разноврсност избора хране.
Године 1994, холивудски продуцент Џим Ејбрахамс, чији је син имао тешку епилепсију која је ефикасно контролисана дијетом, основао је Фондацију Чарли за кетогене терапије (енгл. Charlie Foundation for Ketogenic Therapies) како би даље промовисао дијеталну терапију. Публицитет је укључивао појављивање у емисији Dateline на NBC-у и филм ...Најпре не нашкоди (1997), телевизијски филм у којем глуми Мерил Стрип. Фондација је спонзорисала истраживачку студију, чији су резултати — објављени 1996. године — означили почетак обновљеног научног интересовања за дијету.
Могуће терапијске употребе кетогене дијете проучаване су за многе додатне неуролошке поремећаје, од којих неки укључују: Алцхајмерову болест, амиотрофичну латералну склерозу, главобољу, неуротрауму, бол, Паркинсонову болест и поремећаје спавања.
Епилепсија Епилепсија је један од најчешћих неуролошких поремећаја након мигрене и можданог удара, који погађа око 50 милиона људи широм света. Дијагностикује се код особа које имају понављајуће, непровоциране нападе. Они настају када кортикални неурони окидају прекомерно, хиперсинхроно, или обоје, што доводи до привременог поремећаја нормалне функције мозга. То може утицати, на пример, на мишиће, чула, свест или комбинацију. Напад може бити фокални (ограничен на одређени део мозга) или генерализован (раширен широм мозга и доводи до губитка свести). Епилепсија се може јавити из различитих разлога; неки облици су класификовани у епилептичке синдроме, од којих већина почиње у детињству. Епилепсија се сматра рефракторном (не попушта пред лечењем) када два или три антиконвулзивна лека нису успела да је контролишу. Око 60% пацијената постиже контролу своје епилепсије првим леком који користе, док око 30% не постиже контролу лековима. Када лекови не успеју, друге опције укључују хирургију епилепсије, стимулацију вагусног живца и кетогену дијету.
Историја Кетогена дијета је конвенционална медицинска дијетална терапија која је развијена да репродукује успех и уклони ограничења неконвенционалне употребе поста за лечење епилепсије. Иако популарна 1920-их и 30-их година, углавном је напуштена у корист нових антиконвулзивних лекова. Већина појединаца са епилепсијом може успешно контролисати своје нападе лековима. Међутим, 25–30% не успева да постигне такву контролу упркос покушајима са бројним различитим лековима. За ову групу, а посебно за децу, дијета је поново пронашла улогу у управљању епилепсијом.
Пост мини|alt=Скенирана новинска колона. Погледајте страницу са описом слике за цео текст.|Новински извештај о третману „воденом дијетом” др Хјуа Конклина из 1922. године
Лекари античке Грчке лечили су болести, укључујући епилепсију, мењањем исхране својих пацијената. Рана расправа у Хипократовом корпусу, О светој болести, покрива ову болест; датира из Њен аутор је аргументовао против преовлађујућег става да је епилепсија натприродног порекла и лека, и предложио да дијетална терапија има рационалну и физичку основу. У истој збирци, аутор Епидемија описује случај човека чија је епилепсија излечена једнако брзо као што се и појавила, кроз потпуно уздржавање од хране и пића. Краљевски лекар Еразистрат изјавио је: „Онога ко је склон епилепсији треба натерати да пости без милости и ставити га на кратке оброке.” Гален је веровао да би „исцрпљујућа дијета” могла да пружи лек у благим случајевима и буде од помоћи у другима.
Прва модерна студија о посту као третману за епилепсију била је у Француској 1911. године. Двадесет пацијената са епилепсијом свих узраста било је „детоксиковано” конзумирањем нискокалоричне вегетаријанске дијете, комбиноване са периодима поста и чишћења. Двоје је имало огромну корист, али већина није успела да одржи сагласност са наметнутим ограничењима. Дијета је побољшала менталне способности пацијената, за разлику од њихових лекова, калијум-бромида, који су отупљивали ум.
Отприлике у то време, Бернар Макфаден, амерички експонент физичке културе, популаризовао је употребу поста за обнављање здравља. Његов ученик, остеопатски лекар др Хју Вилијам Конклин из Бетл Крика у Мичигену, почео је да лечи своје пацијенте са епилепсијом препуручујући пост. Конклин је претпоставио да су епилептични напади узроковани када се токсин, који луче Пејерове плоче у цревима, испусти у крвоток. Препоручио је пост у трајању од 18 до 25 дана како би се омогућило да се овај токсин распрши. Конклин је вероватно лечио стотине пацијената са епилепсијом својом „воденом дијетом” и хвалио се стопом излечења од 90% код деце, која је падала на 50% код одраслих. Каснија анализа Конклинових записа показала је да је 20% његових пацијената постигло слободу од напада, а 50% је имало неко побољшање.
Конклинову терапију постом усвојили су неуролози у конвенционалној пракси. Године 1916, др Макмареј је писао часопису New York Medical Journal тврдећи да је успешно лечио пацијенте са епилепсијом постом, праћеним дијетом без скроба и шећера, од 1912. године. Године 1921, истакнути ендокринолог Хенри Роул Гејелин известио је о својим искуствима на конвенцији Америчког медицинског удружења. Он је из прве руке видео Конклинов успех и покушао да репродукује резултате код 36 својих пацијената. Постигао је сличне резултате упркос томе што је проучавао пацијенте само кратко време. Даље студије током 1920-их указивале су да су се напади генерално враћали након поста. Чарлс П. Хауланд, родитељ једног од Конклинових успешних пацијената и богати корпоративни адвокат из Њујорка, дао је свом брату Џону Елијасу Хауланду поклон од 5.000 долара за проучавање „кетозе гладовања”. Као професор педијатрије у болници Џонс Хопкинс, Џон Е. Хауланд искористио је новац за финансирање истраживања које су спровели неуролог Стенли Коб и његов асистент Вилијам Г. Ленокс.
Дијета Године 1921, Ролин Тарнер Вудјат прегледао је истраживања о исхрани и дијабетесу. Известио је да три једињења растворљива у води, β-хидроксибутират, ацетоацетат и ацетон (познати заједнички као кетонска тела), производи јетра код иначе здравих људи када гладују или ако конзумирају веома нискоугљеничну исхрану богату мастима. Др Расел Морс Вајлдер, на клиници Мејо, надовезао се на ово истраживање и сковао термин „кетогена дијета” да опише дијету која производи висок ниво кетонских тела у крви (кетонемија) кроз вишак масти и недостатак угљених хидрата. Вајлдер се надао да ће добити предности поста у дијеталној терапији која би се могла одржавати неограничено. Његово испитивање на неколико пацијената са епилепсијом 1921. године било је прва употреба кетогене дијете као третмана за епилепсију.
Вајлдеров колега, педијатар Мајни Густав Питерман, касније је формулисао класичну дијету, са односом од једног грама протеина по килограму телесне тежине код деце, 10–15 g угљених хидрата дневно, а остатак калорија из масти. Питерманов рад 1920-их успоставио је технике за увођење и одржавање дијете. Питерман је документовао позитивне ефекте (побољшана будност, понашање и сан) и нежељене ефекте (мучнина и повраћање услед прекомерне кетозе). Дијета се показала веома успешном код деце: Питерман је 1925. известио да је 95% од 37 младих пацијената имало побољшану контролу напада на дијети, а 60% је постало слободно од напада. До 1930. године, дијета је такође проучавана код 100 тинејџера и одраслих. Клифорд Џозеф Барборка Ст., такође са клинике Мејо, известио је да се 56% тих старијих пацијената побољшало на дијети, а 12% је постало слободно од напада. Иако су резултати код одраслих слични модерним студијама деце, нису се тако добро поредили са савременим студијама. Барборка је закључио да је најмање вероватно да ће одрасли имати користи од дијете, а употреба кетогене дијете код одраслих није поново проучавана све до 1999. године.
Антиконвулзиви и опадање Током 1920-их и 1930-их, када су једини антиконвулзивни лекови били седативни бромиди (откривени 1857) и фенобарбитон (1912), кетогена дијета је била широко коришћена и проучавана. Ово се променило 1938. године када су Х. Хјустон Мерит и Трејси Патнам открили фенитоин (Dilantin), а фокус истраживања се померио на откривање нових лекова. Увођењем натријум валпроата 1970-их, неуролозима су постали доступни лекови који су били ефикасни у широком спектру епилептичких синдрома и типова напада. Употреба кетогене дијете, до тада ограничена на тешке случајеве као што је Ленокс-Гастоов синдром, даље је опала.
MCT дијета мини|alt=Стаклена боца од 250 ml Liquigen-а, беле непрозирне течности|Емулзија уља са триглицеридима средњег ланца (MCT)