Ђуро Бижић ( - 1942, Малешевци) био је жандармеријски наредник Краљевине Југославије и четнички командант на подручју планине Мајевице током првих година Другог свјетског рата. Током 1941. и 1942. године командовао је Дринским четничким батаљоном, једном од већих локалних четничких формација у Посавини, Семберији и на Мајевици.

Поријекло Бижић је рођен на подручју Кордуна. Према породичном предању, породица Бижић водила је поријекло од француских досељеника који су се почетком 19. вијека, у вријеме француске управе у Далмацији (1807–1813), населили на простору источне обале Јадрана и некадашњих територија Млетачке републике.

Након повлачења француских трупа и слома Наполеонове Прве француске империје, дио досељеника остао је на тим просторима. Према истом предању, предак Ђуре Бижића носио је презиме Бизик или Бизак, а његови потомци су се временом асимиловали у српско становништво, примили православље и презиме прилагодили у облик Бижић.

Служба у жандармерији Током тридесетих година 20. века Бижић је као жандармеријски подофицир службовао на подручју Косова и Метохије (Подујево), гдје је засновао породицу (супруга Цветана и ћерка Драгица). Након тога је прекомандован у предратну општину Забрђе, у тадашњи Бијељински срез у жандамеријску станицу у рударском насељу Угљевик Колона, на подручје планине Мајевице. Ту се, после развода првог брака, поново оженио - угљевичком бабицом Анком.

На том подручју је остао у служби до избијања Другог светског рата.

Други свјетски рат Након проглашења Независне Државе Хрватске у априлу 1941. године и избијања оружаних сукоба на простору источне Босне, Бижић се укључио у устаничке активности српског становништва на Мајевици. Током 1941. године организовао је Дрински четнички батаљон, чији је командант био до своје погибије.

Према појединим изворима, батаљон је у одређеним периодима бројао око 1.500 наоружаних људи. Јединица је током 1941. и 1942. године учествовала у борбама против оружаних снага Независне Државе Хрватске и њемачких јединица, као и у сукобима са партизанским снагама.

1. октобра 1941. године у селу Вукосавци партизанске и четничке снаге на подручју Мајевице склопиле су споразум о заједничком деловању. У име партизана споразум је закључио командант Мајевичког партизанског одреда Иван Марковић – Ирац, док су четничку страну представљали Стеван Дамјановић – Леко и Ђуро Бижић. Том приликом договорено је да прва заједничка војна акција буде напад на место Корај.

Као одговор на злочине које су усташке снаге починиле над српским становништвом на Мајевици, заједничке устаничке снаге су 28. новембра 1941. године, у јутарњим часовима, извеле напад на ово мјесто из три правца. У акцији су учествовале партизанске јединице Коренитске и Ражљевачке чете, као и четничке јединице под командом Стевана Дамјановића – Леке, Радивоја Керовића и Ђуре Бижића.

Поред заузимања Кораја, током акције дошло је и до насиља над цивилним становништвом, што је касније изазвало међусобне оптужбе између партизанских и четничких учесника устанка због примјене, како је оцијењено, прекомерне силе и осветничких поступака.

Након завршетка акције, све устаничке јединице повукле су се на своје раније положаје. Четници под командом Стевана Дамјановића – Леке повукли су се у Тобут, јединице Ђуре Бижића у Малешевце, партизанске снаге у Корениту, док се штаб Мајевичког партизанског одреда вратио у Вукосавце.

Четничке снаге под командом Ђуре Бижића 6. јануара 1942. године, уочи православног Божића, су безуспјешно извеле напад на жељезничку станицу Модран али та акција није имала оперативног успјеха. Током напада заробљена су четири припадника домобранских јединица, који су одведени у село Малешевце, гдје су убијени.

Након ових догађаја, Ђуро Бижић је успоставио своју главну базу у селу Малешевци, на локалитету Јовановића брдо – Мраморје, која је остала његово упориште све до погибије крајем 1942. године. На овом терену изградио је ровове, које је локално становништво називало "Ђуриним Дарданелима" (данас је препознатљиво по споменицима за обје сукобљене стране, а народ га и даље назива "Ђурин штаб").

Истог мјесеца четничке снаге под командом Ђуре Бижића покушале су да изведу напад на Јањаре, али акција није била успјешна.

Почетком 1942. године долази до разлаза дотадашњих савезника, партизана и четника, која ће се манифестовати 20. фебруара међусобном битком у Вукосавцима, када је ликвидиран штаб првог Мајевичког партизанског одреда нападом четника Стеве Дамјановића Леке и Радивоја Керовића. Ђуро Бижић није директно учествовао у бици код Вукосаваца, али се укључио у нападе на партизанске снаге дејствујући против Мајевичког партизанског одреда који се кретао из Корените ка Вукосавцима. У том нападу са леђа, из правца Карића винограда, партизански одред је разбијен. Већи дио одреда, око 240 бораца, повукао се преко Јелице према Шековићима, док се мањи дио, њих 17, повукао у Попово Поље, а остатак у Глоговац.

Четничке снаге са Малешеваца и Златова (Тобута), под командом Ђуре Бижића, Стевана Дамјановића – Леке и Радивоја Керовића, укупне јачине око 600 људи, окупиле су у Тутњевцу да би у зору 3. октобра извеле напад на партизанске снаге у Коренити и Горњој Буковици. У борбама које су услиједиле партизани су имали шест погинулих бораца.

Према наводима извора, Бижић је током ове акције омогућио дијелу партизанских снага да се повуку према Сави, одакле су прешли у Срем, што је изазвало пораст нетрпељивости према њему код других четничких команданата и јединица.

31. јулa 1942. године под притиском Рачића одржана је конференција мјесних команданата на којој је расправљано питање организационог облика јединица и избора команданата бригаде. На конференцији је учествовао и Ђуро Бижић. Донесена је одлука да се од Мајевичке четничке групе формира Мајевичка четничка бригада, чији би командант био Радивоје Керовић, а за замјеника команданта изабран је Ђуро Бижић.

Рачић није био задовољан избором команданта због изражене нетрпељивости према Керовићу, а његов фаворит био је Стеван Дамјановић. У данима који су услједили, Рачић је вршио притисак, те је Керовић 30. августа 1942. сазвао састанак четничких вођа ради разматрања наредбе према којој би команду над новоснованом Мајевичком бригадом требао преузети капетан Дамјановић, о коме се Керовић изјаснио да је „највећа штета по наше интересе“. Захтјевано је да Рачић преузме дужност команданта бригаде, што је он и прихватио.

Ђуро Бижић у писму од 10. септембра 1942. упућеном Рачићу назива га „бунтовником и крвопијом српског народа на Мајевици“ и ставља до знања да Рачић не може бити командант мајевичких четника, те захтјева да се Рачић и Дамјановић у року од шест сати удаље са Мајевице.

Рачић, пак, 17. септембра 1942. издаје Наредбу број 3 којом врши реорганизацију Мајевичко-посавске бригаде. Реорганизацијом је за команданта Семберијског одреда (Дрински, Угљевички, Бијељински и Рачански батаљон) одредио Ђуру Бижића.

Преговори са НДХ властима По позиву Радивоја Керовића учествује у преговорима представника Мајевичке четничке групе и комаданата 3. Домобранске дивизије 30. маја 1942. године о сарадњи са органима НДХ у, који су одржани у Лопарама, када је договорено примирје до окончања преговора који су требали да се наставе.

Ђуро Бижић учествовао је и на састанку између представника четничке мајевичке групе и Антуна Петарчића, представника Жупске редарствене области из Брода на Сави, који је одржан 2. јуна 1942. године у селу Пушковац.

Према записнику са састанка, констатован је негативан однос четничке групације према муслиманском становништву, као и захтјев да хрватски представници прекину сарадњу са муслиманима, уз став формулисан ријечима „или са нама или са њима“. Изнесен је и захтјев за разоружање муслиманског становништва.

На састанку је указано и на негативну улогу Стјепана Смодиша, повјереника НДХ за општину Забрђе са сједиштем у Угљевику, посебно у погледу присиљавања православног становништва на прелазак у католичку вјеру.

Записник је закључен изјавом да се четничка страна „неће дати заварати никаквим обећањима, без обзира са које стране долазила, било из Загреба или с других страна, било током рата или након његовог завршетка“, уз наглашавање да имају свој одређени правац и став који желе задржати до постизања потпуно грађанских и човјечанских права.

Погибија мини|Споменик четницима погинулим у бици на Малешевцима. Текст на споменику почиње цитатом пјесме "Био овдје један јунак Ђуро, до легенде био је догуро" Споменик је подигнут деведесетих година 20. вијека. У позадини се види дрвени крст који су поштоваоци четника првобитно подигли неколико година прије изградње споменика. Партизанске јединице, стациониране у селу Трнова, извеле су напад на Бижићеве јединице. У борбама код Малешеваца, Бижић и његова супруга Анка били су опкољени у једној кући у селу.

Према четничким изворима, како не би пали у заробљеништво, Бижић је активирао ручне бомбе, при чему је погинуо заједно са супругом 29. новембра 1942. године.

Четници погинули у бици су сахрањени у дворишту цркве у Горњем Забрђу.

Унутрашњи сукоби Током 1942. године дошло је до изражених несугласица међу четничким командантима на подручју Мајевице. Бижић је у том периоду био у сукобу са капетаном Рачићем, а односи су му били затегнути и са војводом Радивојем Керовићем. Ипак, прихватио је да се Дрински батаљон формално стави под Рачићеву команду. мини|Споменик погинулим четницима изграђен је 2020-их година у дворишту цркве у Горњем Забрђу, на месту гдjе су сахрањени.

Референце

Категорија:Историја Угљевика Категорија:Умрли 1942. Категорија:Припадници Југословенске војске у отаџбини Категорија:Срби у Босни и Херцеговини Категорија:Жандармерија Краљевине Југославије Категорија:Угљевичани