Прогон Срба из Егејске Македоније започео је након Берлинског конгреса, 1878 године и наставио све о средине 20. века.

Након размене становништва између Турске и Грчке почело је најмасовнијее насељавање Грка на том простору, као и прогон тамошњих Срба. Размена становништва између Грчке и Турске утврђена је потписивањем конвенције о размени становништва, у Лозани јануара 1923. од стране влада Грчке и Турске. Размена је укључивала скоро 2 милиона становника (око 1,2 милиона Грка из Мале Азије, Источне Тракије, Трабзона, Кавказа и Понтијских планина, уз око 400.000 муслимана из Грчке.

Срби у Егејској Македоније Срби су вековима живели у области Егејске Македоније, која обухвата данашњи северни део Грчке — посебно око Солуна, Кукуша, Водена, Леринa и Сервије. Тамо и даље постоје српски топоними и речи. Овај простор је до Балканских ратова био под османском влашћу, али је након Првог балканског рата (1912) припао Грчкој. До тада је ту постојала жива српска реч, ћирилица, цркве и школе, под окриљем српске егзархије.

Након размене становништва између турака и грка/фанариота и њиховог уласка у део Егејске Македоније српске школе и цркве су почеле да се затварају. Уведена је принудна хеленизација— забрана српског језика, промена имена места, презимена и натписа. Срби су третирани као „славофони“ и насилно уписивани у „Македонске Грке“. Они који су се томе противили — прогоњени су, малтретирани, хапшени или присиљени на исељавање.

До краја 1922. године већина Грка је избегла из Мале Азије, због злочина над Грцима у периоду 1914—1922 и пораза Грчке у Грчко-турском рату (1919—1923). У току 1922, око 900.000 Грка је стигло на територију данашње Грчке. У Егејској Македонији Грци после размене становништва са турцима постају већина тек на попису из 1920. године, након низа прогона и убистава над тамошњим Србима.

Фанариоти

Фанариоти су грчка аристократија и духовна елита из цариградског краја Фанар (и данас исти назив носи део Истанбула у старом граду), која је доминирала Цариградском патријаршијом. Били су високообразовани, блиски Османлијама, и често за време османске власти добијали положаје као патријарси, митрополити, управитељи у другим православним земљама. Њихов интерес је био да шира православна заједница буде хеленизована, дакле, да се православни Балкан потчини не само духовно, већ и језички и културно.

Током раздобља османске власти, Фанар је постао центар грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарси и митрополити су бирани управо из њихових редова. Део грка фанариота (грчка буржоазија) Турска је оставила на миру, и задужила да води турске трговачке послове, пошто се у то време сами Турци нису трговином бавили. Фанар је био заштићен, и ниједан јаничар није могао без дозволе самог султана, односно везира, да ступи на тло Фанара. Та аутономија је плаћана великим порезом плаћеним турској порти. Цариградска патријаршија од пада Цариграда под Турке 1453. год, нема дозволу да иступа као заступник и бранитељ православља. Цариградског патријарха од тада поставља турски султан. Тек од времена Кемала Ататурка, патријарх може бити постављен само уз одобрење турске владе.

Фанариотски патријарх Самуило Цариградски (1763-1768), био је главни покретач укидања Српске (Пећке) патријаршије (1766 ) и Охридске архиепископије (1767). Након укидања патријаршије, сви Срби еписколи су уклоњени. За епископе су у Србију доведени Грци фанариоти, који углавном нису имали много разумевања за Србе. Овакво стање трајало је у Српској цркви све до 1920. године.

Укидање пећке патријаршије Када је Пећка патријаршија укинута 1766. године, то није урадио султан директно, већ на захтев Васељенске патријаршије, односно фанариота. Последице су биле велике, Срби губе самосталну цркву и могућност избора епископа и свештеника. Грчки фанариоти постају архијереји у српским епархијама. Неки од њих су чак наплаћивали црквене услуге, злоупотребљавали положаје, а често нису ни знали српски језик. Народ их није волео и називали су их „црни Грци“. У то време средњег века фанариоти нису били физички прогонитељи као Турци, али су духовно и културно угрожавали српски идентитет, често користећи своју верску власт за грчке интересе, на штету Срба.

Пре тога и укидања Пећке патријаршије, због побуна Срба за ослобођењем од османских окупатора, турци су изгубили свако поверење у српско свештенство. Такво стање искористили су грци фанариоти. Арсеније IV Јовановић Шакабента, српски патријарх у доба Друге Велике сеобе Срба, имао је озбиљне несугласице са фанариотима. Бранио је аутономију српске цркве и противио се фанариотском утицају. Управо је због тога био, саботиран, клеветан пред Османлијама, изложен притисцима до смрти. Патријарх Арсеније IV Шакабента после сеобе и побуне се иселио у Аустрију.

Грађански рат у Грчкој

Последњи талас прогон над српским живљем десио се током Грађанског рата у Грчкој од 1946. до 1949. године. Након завршетка Другог светског рата 1946. год, избио је грађански рат између грчких комуниста и националиста. Многи Срби који су остали у Егејској Македонији (а били против комуниста) доживели су поново етничко чишћење. Последице су биле велике, огроман број деце протерано је у Југославију, СССР и друге земље, неки извори кажу око 28000 деце је протерано.

Хиљаде породица напустиле су своја вековна огњишта. Њихове куће су конфисковане и дате Грцима или пресељеним грчким избеглицама из Мале Азије.

У граду Кукуш (близу Солуна) који је некада имао српску гимназију, библиотеку и цркву крајем 19. века, данас нема ни трага о српском присуству. Све што је српско — избрисано, а народ растеран.

Референце

Категорија:Историја Срба у новом веку Категорија:Срби у Грчкој