мини|Близу Скотсдејла, Тасманија Краткокљуни јежац (Tachyglossus aculeatus), познат и као аустралијски јежац, једна је од четири живе врсте јежаца и једини члан рода Tachyglossus. Име рода потиче од старогрчких речи (takhús — „брз”) и (glôssa — „језик”). Прекривен је крзном и бодљама, има препознатљиву њушку и специјализовани језик који користи за хватање инсеката великом брзином. Као и остали постојећи монотреми (једноотвори), краткокљуни јежац леже јаја; монотреми су једина група сисара која то чини.
Краткокљуни јежац има изузетно снажне предње удове и канџе, које му омогућавају да брзо и снажно копа. Пошто мора да преживи под земљом, има значајну толеранцију на високе нивое угљен-диоксида и ниске нивое кисеоника. Нема оружје нити способност за борбу, већ одбија предаторе тако што се склупча у лопту и штити се својим бодљама. Не може да се зноји нити да добро подноси топлоту, па избегава активности током дана по врућем времену. По потреби може да плива. Њушка има механорецепторе и електрорецепторе који помажу јешцу да детектује своју околину.
Током аустралијске зиме улази у дубок торпор и хибернацију, смањујући свој метаболизам ради уштеде енергије. Како температура расте, излази ради парења. Женке легу једно јаје годишње, а период парења је једино време када се ове иначе солитарне животиње сусрећу; мужјак нема даљи контакт са женком или својим потомством након парења. Новорођени јежац је величине грожђа, али брзо расте хранећи се мајчиним млеком које је веома богато хранљивим материјама. До седме недеље младунци постају превелики и превише бодљикави да би остали у торби, па бивају избачени у мајчину јазбину. Са око шест месеци напуштају јазбину и немају више контакт са мајкама.
Врста се налази широм Аустралије, где је најраспрострањенији аутохтони сисар, као и у обалним и планинским регионима источне Нове Гвинеје, где је позната као mungwe у језицима Дариби и Чимбу.Flannery, T. 1990. Robert Brown & Associates Није угрожена изумирањем, али људске активности, као што су лов, уништавање станишта и увођење страних предаторских врста и паразита, смањиле су њену бројност у Аустралији.
Таксономија и именовање Краткокљуног јешца је први пут описао Џорџ Шо 1792. године. Назвао је врсту Myrmecophaga aculeata, мислећи да је можда повезана са џиновским мравоједом. Од када је Шо први пут описао врсту, њено име је претрпело четири ревизије: од M. aculeata до Ornithorhynchus hystrix, Echidna hystrix, Echidna aculeata и коначно, Tachyglossus aculeatus.Iredale, T. and Troughton, E. 1934. A checklist of mammals recorded from Australia. Memoirs of the Australian Museum 6: i–xii, 1–122 Име Tachyglossus потиче од старогрчких речи (takhús — „брз”) и (glôssa — „језик”), док aculeatus значи „трновит” или „опремљен бодљама” на латинском.Augee, Gooden and Musser, стр. 5.
Краткокљуни јежац је једини члан свог рода, делећи породицу Tachyglossidae са постојећим врстама рода Zaglossus које се јављају на Новој Гвинеји.Augee, Gooden and Musser, стр. 5–9. Врсте рода Zaglossus, које укључују западног дугокљуног, Атенбороовог дугокљуног и источног дугокљуног јешца, значајно су веће од T. aculeatus, а њихова исхрана се састоји углавном од црва и ларви уместо мрава и термита.Augee, Gooden and Musser, стр. 7–10. Врсте породице Tachyglossidae су сисари који легу јаја; заједно са сродном породицом Ornithorhynchidae, они су једини постојећи монотреми на свету.Augee, Gooden and Musser, стр. 10.
Пет подврста краткокљуног јешца налази се на различитим географским локацијама. Подврсте се такође разликују једна од друге по длакавости, дужини и ширини бодљи, и величини канџи за чишћење на задњим ногама.Augee, Gooden and Musser, стр. 6–7. T. a. acanthion се налази у сушним деловима Аустралије, укључујући Северну територију. T. a. aculeatus се налази у Квинсленду, Новом Јужном Велсу, Јужној Аустралији и Викторији. T. a. lawesii се налази у обалним регионима и висоравнима Нове Гвинеје, и могуће у кишним шумама североисточног Квинсленда.Griffiths, M.E. 1978. : New York T. a. multiaculeatus се налази на острву Кенгур. T. a. setosus се налази на Тасманији и неким острвима у Басовом пролазу.
Најранији фосили краткокљуног јешца датирају од пре око 15 милиона година, из епохе миоцена, а најстарији примерци су пронађени у пећинама у Јужној Аустралији, често са фосилима дугокљуног јешца из истог периода. Древни краткокљуни јешци сматрају се идентичним својим савременим потомцима, осим што су преци били око 10% мањи.Augee, Gooden and Musser, стр. 16. Овај „пост-плеистоценски патуљасти раст” погађа многе аустралијске сисаре. Као део последње радијације монотремних сисара, верује се да су се јешци еволутивно одвојили од кљунара пре око 66 милиона година, између периода креде и терцијара. Међутим, пре-плеистоценско наслеђе јешца још није праћено, а недостатак зуба на до сада пронађеним фосилима онемогућио је употребу денталних доказа.Augee, Gooden and Musser, стр. 16–17.
мини|лево|T. a. setosus, Национални парк Маунт Филд, Тасманија Краткокљуни јежац је у старијим књигама често називан „трновити мравојед”, иако је овај термин изашао из употребе јер је јежац само веома далеко повезан са правим мравоједима. Има низ имена у аутохтоним језицима региона где се налази. Народ Нунгар из југозападне Западне Аустралије назива га nyingarn. У централној Аустралији, југозападно од Алис Спрингса, термин на језику Пиђанђађара је tjilkamata или tjirili, од речи tjiri за шиљак траве Triodia irritans. Реч такође може значити „спораћ”. У језику Вираџури у централном Новом Јужном Велсу, назива се wandhayala.
Опис мини|Бодље и крзно јешца мини|Лобања краткокљуног јешца Краткокљуни јешци су обично дугачки 30 до 45 cm, са њушком од 75 mm, и теже између 2 и 7 kg.Egerton, стр. 38. Међутим, тасманијска подврста, T. a. setosus, мања је од својих рођака са аустралијског копна.Augee, Gooden and Musser, стр. 6. Пошто врата није споља видљив, глава и тело изгледају као да су спојени. Ушни отвори су са обе стране главе, без спољашњих ушних шкољки. Очи су мале, пречника око 9 mm и налазе се у основи клинасте њушке.Augee, Gooden and Musser, стр. 55. Ноздрве и уста су на дисталном крају њушке;Augee, Gooden and Musser, стр. 2. уста се не могу отворити шире од 5 mm. Тело краткокљуног јешца је, са изузетком доње стране, лица и ногу, прекривено бодљама крем боје. Бодље, које могу бити дуге до 50 mm, су модификоване dlake, углавном сачињене од кератина.Augee, Gooden and Musser, стр. 35. Изолацију обезбеђује крзно између бодљи, које варира у боји од боје меда до тамно црвенкасто-браон, па чак и црне; доња страна и кратак реп су такође прекривени крзном.
Крзно јешца може бити заражено бувом Bradiopsylla echidnae, која је дугачка око 4 mm.
Удови краткокљуног јешца прилагођени су за брзо копање; кратки су и имају снажне канџе. Њихови снажни и чврсти удови омогућавају му да раздваја велике трупце и помера плочнике, а један примерак је забележен како помера камен од 13,5 kg; научник је такође известио да је заробљени јежац померао фрижидер по соби у његовом дому.Augee, Gooden and Musser, стр. 100. Снага удова заснива се на јакој мускулатури, посебно око рамена и торза.Augee, Gooden and Musser, стр. 100–101.
мини|Краткокљуни јежац у потрази за храном у дворишту у предграђу Сиднеја, Аустралија. Канџе на задњим ногама су издужене и закривљене уназад како би омогућиле чишћење и тимaрење између бодљи. Као и кљунар, јежац има ниску телесну температуру — између 30 и 32 °C — али, за разлику од кљунара, који не показује знакове торпора или хибернације, телесна температура јешца може пасти чак до 5 °C. Јежац не дахће нити се знојиAugee, Gooden and Musser, стр. 90–91. и обично тражи склониште у врућим условима.Augee, Gooden and Musser, стр. 91. Упркос немогућности знојења, јешци ипак губе воду док издишу. Верује се да је њушка кључна у ограничавању овог губитка на одрживе нивое, кроз коштани лавиринт који има ефекат фрижидера и помаже у кондензацији водене паре у даху.Augee, Gooden and Musser, стр. 114–115. Јежац нема високо концентрован урин, и око половине процењеног дневног губитка воде од 120 g дешава се на овај начин, док је већина остатка кроз кожу и респираторни систем. Већина овога се надокнађује значајним уносом термита — једна лабораторијска студија известила је о уносу око 147 g дневно, од чега је већина била вода.Augee, Gooden and Musser, стр. 115. Ово се може допунити пијењем воде, ако је доступна, или лизањем јутарње росе са флоре.Augee, Gooden and Musser, стр. 116.
Током аустралијске јесени и зиме, јежац улази у периоде торпора или дубоке хибернације. Због ниске телесне температуре, постаје тром по веома врућем и веома хладном времену.
Као и сви монотреми, има један отвор,Augee, Gooden and Musser, стр. 3. клоаку, за пролаз измета, урина и репродуктивних продуката. Мужјак има унутрашње тестисе, нема спољашњи скротум и има веома необичан пенис са четири квржице на врху,Augee, Gooden and Musser, стр. 79. који чини скоро четвртину његове телесне дужине када је у ерекцији. Женка која носи младунце развија торбу на доњој страни, где одгаја своје младе.Augee, Gooden and Musser, стр. 4.
лево|мини|Краткокљуни јежац склупчан у лопту. Стопало је видљиво десно. Мускулатура краткокљуног јешца има низ необичних аспеката. Panniculus carnosus, огроман мишић одмах испод коже, покрива цело тело., AGPS Canberra, 1989. Контракцијом различитих делова овог мишића, краткокљуни јежац може променити облик, при чему се најкарактеристичнија промена постиже котрљањем у лопту када је угрожен, чиме штити свој стомак и представља одбрамбени низ оштрих бодљи. Има једну од најкраћих кичмених мождина од свих сисара, која се протеже само до грудног коша. Док се људска кичмена мождина завршава код првог или другог лумбалног пршљена, код јешца се то дешава код седмог грудног пршљена. Сматра се да краћа кичмена мождина омогућава флексибилност потребну за умотавање у лопту.Augee, Gooden and Musser, стр. 53.
Мускулатура лица, вилице и језика је специјализована за исхрану. Језик је једини начин на који животиња хвата плен, и може да вири до 180 mm ван њушке. Облик њушке, који подсећа на двоструки клин, даје јој значајну механичку предност у генерисању великог момента, што је чини ефикасном за копање ради доласка до плена или изградње склоништа.Augee, Gooden and Musser, стр. 103–104. Језик је лепљив због присуства слузи богате гликопротеинима, која подмазује кретање у и из њушке и помаже у хватању мрава и термита који се лепе за њега. Када је језик повучен, плен се хвата на „зубе” од кератина окренуте уназад, који се налазе дуж крова усне дупље, омогућавајући животињи и да ухвати и да самеље храну. Језик се креће великом брзином, и измерено је да се креће у и из њушке 100 пута у минути.
Стомак јешца је сасвим другачији од стомака других сисара. Нема секреторне жлезде и има орожали слојевити епител. За разлику од других сисара, који обично имају високо киселе стомаке, јежац има ниске нивое киселости, скоро неутралне, са pH вредношћу у опсегу 6,2–7,4. Варење се одвија у танком цреву, које је дугачко око 3,4 m. Егзоскелети инсеката и земља се не варе, већ се избацују као отпад.Augee, Gooden and Musser, стр. 106.
Бројне физиолошке адаптације помажу начину живота краткокљуног јешца. Пошто животиња копа, мора да толерише веома високе нивое угљен-диоксида у удахнутом ваздуху. Може да копа до метар у земљу да би дохватио мраве или избегао предаторе, и може да преживи са мало кисеоника када је подручје захваћено пожарима. Јежац такође може да рони под водом. Током ових ситуација, број откуцаја срца пада на око 12 откуцаја у минути.
Оптички систем јешца је необичан хибрид карактеристика сисара и рептила. Јежац има најравнија сочива од свих животиња, што му даје најдужу жижну даљину. Ова сличност са приматима и људима омогућава му да јасно види удаљене објекте. Видна способност јешца није велика, и није познато да ли може да перципира боје; међутим, може да разликује црно и бело.Augee, Gooden and Musser, стр. 58–59.