мини|Кора мини|Цветови у касном пупољку, пре отварања мини|Цваст у антези – цветови отворени на дну (сиво-жути) и неотворени на врху (крем) мини|Стара шишарка са великим дрвенастим мешковима
Banksia serrata, обично позната као тестераста банксија, банксија старца, назубљена банксија или црвени орлови нокти, као и виријаган код Кадигал народа, врста је дрвенастог жбуна или дрвета из рода Banksia, у породици Proteaceae. Аутохтона је на источној обали Аустралије и може се наћи од Квинсленда до Викторије, са изолованим популацијама на Тасманији и Флиндерсовом острву. Обично расте као чворновато дрво висине до 16 m, али може бити знатно мање у изложенијим подручјима. Ова врста Banksia има наборану сиву кору, сјајне тамнозелене назубљене листове и велике жуте или сивкасто-жуте цветне класове који се појављују током лета. Цветни класови, или цвасти, постају сиви како старе, а опрашени цветови се развијају у велике, сиве, дрвенасте семенске чауре које се називају мешкови.
B. serrata је једна од четири првобитне врсте рода Banksia које је прикупио сер Џозеф Бенкс 1770. године, и једна од четири врсте објављене 1782. године као део оригиналног описа рода Карла Линеа Млађег. Не постоје признати варијетети, иако је блиско сродна са врстом Banksia aemula. Широм свог ареала расте искључиво на песковитом тлу и обично је доминантна биљка у шикарама или ниским шумама. Врсту B. serrata опрашује широк спектар кичмењака и бескичмењака којима она пружа храну током јесењих и зимских месеци, а важан је извор хране и за медаре. Честа је биљка у парковима и баштама.
Опис Banksia serrata обично расте као чворновато и неправилно дрво високо до 16 m, иако у неким приобалним стаништима расте као жбун висине 1—3 m, а на изложеним обалским литицама забележена је чак и као прострат. Као дрво, обично има једно, чврсто дебло са квргавим сивим кором дебљине до 3 cm. Дебла су често црна од прошлих шумских пожара и испуштају црвени сок када су повређена. Нови раст се појављује у пролеће, лето и јесен. Нове гранчице су длакаве и такве остају две до три године. Листови су обично збијени на горњем крају грана, дајући крошњи танак, редак изглед. Сами листови су тамно сјајно зелени са горње стране и светлозелени са доње, дуги 7—20 cm (ретко до 26 cm) и широки 2—4 cm (ретко до 4,5 cm), дугуљастог до обрнуто јајастог облика. Ивице листова су назубљене, осим близу базе, са режњевима дубине између 1 и 3 mm.
Цилиндрични цветни класови, или цвасти, расту са крајева једногодишњих или двогодишњих гранчица и имају листове у основи. Класови су углавном широки 9—12 cm, са стотинама појединачних цветова који излазе из усправне дрвенасте осе. Дрвенаста оса је висока 7—15 cm и широка 0,9—1 cm. Цветови су крем-сиве боје са крем стубићима. Стари цветни класови развијају се у „шишарке” које се састоје од до тридесет мешкова који се развијају из опрашених цветова. Стари, осушени делови цвета остају на шишаркама, дајући им длакав изглед. Сваки мешак је овалан, наборане текстуре, прекривен финим длачицама и дуг 2,5—3,5 cm, дебео 2,0—2,5 cm и широк 1,5—2,2 cm.
Обрнуто јајасто семе је дуго 3—3,4 cm, прилично спљоштено, има папирнато крило и тежи око 77,5 mg. Семе се састоји од тела семена (које садржи ембрионалну биљку), које је дуго 1,0—1,2 cm и широко 0,9—1,1 cm. Једна страна, названа спољашња површина, је удубљена и тамносмеђа, а друга је смеђе-црна и брадавичаста, благо светлуцава. Семена су у мешку раздвојена чврстим тамносмеђим сепаратором семена, који је приближно истог облика као семе, са удубљењем где тело семена лежи уз њега. Први пар листова (звани котиледони) које произведу клијавци су обрнуто јајасти, мутно зелени и дуги 1—1,4 cm и широки 1—1,5 cm. Аурикула у основи котиледона је шиљата и дуга 0,2 cm. Хипокотил је дебео, длакав и црвен. Котиледони су линеарни до копљасти са ужим крајем према бази, дуги 3,5—10 cm са назубљеним ивицама и V-образним синусом на врху. Banksia serrata веома личи на B. aemula, али се друга може разликовати по наранџасто-смеђем, а не сивкастом деблу, и одраслим листовима ужим од 2 cm. Цвасти B. serrata су углавном мутније сиво-жуте боје, имају дуже (2–3 mm), више вретенасте или цилиндричне поленске презентере на врховима неотворених цветова, а мешкови су мањи.
Таксономија Banksia serrata је први пут прикупљена у Ботани заливу 29. априла 1770. године од стране сера Џозефа Бенкса и Данијела Соландера, природњака на британском броду ХМС Ендевор током првог путовања поручника (касније капетана) Џејмса Кука у Тихи океан. Соландер је сковао (необјављено) биномијално име Leucadendrum serratifolium, док се Leucadendron serratum такође појављује испод готовог цртежа у делу Бенксов флорилегијум. Први формални опис врсте није објављен све до априла 1782. године, када је Карл Лине Млађи описао прве четири врсте рода Banksia у свом делу Supplementum Plantarum, коментаришући да је то најраскошнија врста у роду. Као прва именована врста рода, Banksia serrata се сматра типском врстом. Banksia serrata има уобичајена имена као што су банксија старца, тестераста банксија и назубљена банксија. Такође је позната као црвени орлови нокти и црвена банксија због боје њеног дрвета. Народ Кадигал који је живео у региону Сиднеја пре доласка Европљана називао је ову биљку виријаган.
Немачки ботаничар Јозеф Гертнер описао је Banksia conchifera 1788. године у првом тому свог дела De Fructibus et Seminibus Plantarum. Алекс Џорџ је приметио да је овај опис преузет из Линеовог оригинала и да је стога nomen illegitimum (нелегитимно име). Џозеф Најт је описао Banksia mitis и Banksia serræfolia у свом делу On the cultivation of the plants belonging to the natural order of Proteeae из 1809. године, за које је касније утврђено да су B. serrata и стога сувишне. Године 1830. Џон Линдли је писао о биљци узгајаној у Енглеској са кратким таласастим листовима у Edwards's Botanical Register, дајући јој име Banksia undulata „таласаста банксија”, али признајући да би то могао бити варијетет B. serrata.
Према Брауновом таксономском распореду, B. serrata је смештена у подрод Banksia verae, „праве банксије”, јер је цваст типичан цветни клас рода Banksia. Banksia verae је Стефан Ендлихер преименовао у Eubanksia 1847. године, а Карл Мајснер ју је деградирао на ранг секције у својој класификацији из 1856. Мајснер је даље поделио Eubanksia на четири серије, смештајући B. serrata у серију Quercinae на основу њених назубљених листова. Када је Џорџ Бентам објавио свој распоред из 1870. у Flora Australiensis, одбацио је Мајснерове серије, замењујући их са четири секције. B. serrata је смештена у Orthostylis, помало хетерогену секцију која садржи 18 врста.
Године 1891, Ото Кунце, у свом делу Revisio Generum Plantarum, одбацио је име рода Banksia L.f., на основу тога што је име Banksia претходно објављено 1776. године као Banksia J.R.Forst & G.Forst, односећи се на род данас познат као Pimelea. Кунце је предложио Sirmuellera као алтернативу, називајући ову врсту Sirmuellera serrata. Из истог разлога, Џејмс Бритн је 1905. године пребацио врсту у род Isostylis као Isostylis serrata. Ове примене начела приоритета су углавном игнорисане, а Banksia L.f. је формално конзервирана, док је Sirmuellera одбачена 1940. године.
Тренутни пласман Алекс Џорџ је објавио нови таксономски распоред рода Banksia у својој монографији из 1981. године „The genus Banksia L.f. (Proteaceae)”. Ендлихерова Eubanksia постала је B. subg. Banksia и подељена је на три секције. B. serrata је смештена у B. sect. Banksia, а она је даље подељена на девет серија, смештајући B. serrata у B. ser. Banksia (раније Orthostylis).
Године 1996, Кевин Тил и Полин Ладиџес објавили су нови распоред за род, након што су кладистичке анализе дале кладограм значајно другачији од Џорџовог. Тилов и Ладиџесов распоред задржао је B. serrata у серији Banksia, смештајући је у B. subser. Banksia заједно са B. aemula као њеним сестринским таксоном (уједињени због необичних листова клијаваца) и B. ornata као следећим најближим сродником. Овај распоред је важио до 1999. године, када се Џорџ ефективно вратио на свој распоред из 1981. у својој монографији за серију Flora of Australia.
Према Џорџовом таксономском распореду рода Banksia, B. serrata је смештена у род Banksia, подрод Banksia, секцију Banksia и серију Banksia заједно са B. aemula, B. ornata, B. baxteri, B. speciosa, B. menziesii, B. candolleana и B. sceptrum.
Године 2002, молекуларна студија коју је спровео Остин Маст поново је показала да три источне врсте формирају природну групу, или кладу, али да су само далеко сродне са другим члановима серије Banksia. Уместо тога, оне су формирале сестринску групу великој групи која обухвата серије Prostratae, Ochraceae, Tetragonae (укључујући Banksia elderiana), Banksia lullfitzii и Banksia baueri.
Године 2005, Маст, Ерик Џоунс и Шон Хејвери објавили су резултате својих кладистичких анализа података ДНК секвенци за род Banksia. Закључили су филогенију која се значајно разликује од прихваћеног таксономског распореда, укључујући налаз да је Banksia парафилетска у односу на Dryandra. Нови таксономски распоред тада није објављен, али почетком 2007. Маст и Тил су иницирали прерасподелу пребацивањем рода Dryandra у Banksia и објављивањем B. subg. Spathulatae за врсте које имају котиледоне у облику кашике; на тај начин су такође редефинисали аутоним B. subg. Banksia. Најавили су објављивање потпуног распореда након што се заврши ДНК узорковање рода Dryandra. У међувремену, ако се номенклатурне промене Маста и Тила узму као привремени распоред, онда је B. serrata смештена у B. subg. Banksia.
Интраспецифијска варијација Banksia serrata је прилично униформна врста, која показује мало варијација између различитих станишта, осим што се повремено јавља као жбун у приобалним подручјима. Не признају се подврсте. Године 1896, Ричард Томас Бејкер пронашао је групу B. serrata код Келгуле на Централним висоравнима са великим листовима, длакавим листовима и стабљикама, даље на западу од било које друге колекције ове врсте. Назвао ју је B. serrata var. hirsuta. У својој монографији из 1981. године, Џорџ није успео да лоцира колекцију која одговара овом извештају.
Распрострањеност и станиште Banksia serrata се јавља на аустралијском копну од Вилсонс Промонторија, Викторија (39°08′ ЈГШ) на југу, до Мерибороа, Квинсленд (25°31′ ЈГШ) на северу. Такође постоји велика популација код Систерс Крика на Тасманији и још једна у југозападном углу Резервата природе Вингару на северном делу Флиндерсовог острва. План очувања Вингару РП (2000) извештава да популација броји око 60 до 80 појединачних стабала, за која се верује да су „прилично стара”. Додаје се да постоје докази о спорој и континуираној регенерацији, која се изгледа одвија у одсуству ватре.
Широм свог ареала, B. serrata се налази на добро дренираним песковитим земљиштима сиромашним хранљивим материјама, а често се налази на стабилизованом тлу близу обале, одмах иза главног система дина. У региону Сиднеја налази се са другим типичним шумским врстама, укључујући Corymbia eximia, Corymbia gummifera, Eucalyptus sieberi, Eucalyptus agglomerata и Eucalyptus piperita.
У региону горњег тока реке Мајал, B. serrata расте у сувим склерофилним шумама на песковитим земљиштима која су недавно формирана (у холоцену) или у плитким земљиштима преко различитих подлога, док њена блиска рођака B. aemula расте у сувим шумама вресишта које се јављају на древним плеистоценским песковима који нису поремећени 125.000 година. У прелазним заједницама налазе се обе врсте.
B. serrata је компонента Вресишта банксија у источним предграђима (ESBS), означеног као угрожена еколошка заједница. Ова заједница се налази на ветром нанесеним песковима, који су млађи од вресишта на северу.
Екологија мини|Црворепи црни какаду на цветовима