Луције Јулије ЈулИзворни облик његовог презимена био је Јулус (Iullus), што потврђује књижевна традиција и користе сви модерни извори. Правопис Iulus, са једним „л“, вероватно је усвојен у Фасти Капитолини након што га је Вергилије употребио у Енеиди. (око 438–430. године п. н. е.) био је члан древног патрицијског рода Јулија. Био је један од конзуларних трибуна 438. године п. н. е., магистер еквитумa 431. године п. н. е. и конзул 430. године п. н. е..

Породица Луције је био син Вописка Јулија Јула, који је био конзул 473. године п. н. е.Неки извори идентификују Опитера Вергинија Трикоста као конзула 473. године п. н. е., уместо Вописка Јулија., и унук Гаја Јулија Јула, конзула из 489. године п. н. е. Његов стриц Гај био је конзул 482. године п. н. е., а Гај Јулије Јул, који је био конзул 447. и поново 435. године п. н. е., био је његов рођак. Луције је био отац Луција Јулија Јула, конзуларног трибуна 401. и 397. године п. н. е. идентификује Гаја Јулија Јула, конзуларног трибина 408. и 405. године п. н. е. и цензора 393. године п. н. е., као Луцијевог сина, али његова филијација у Фасти Капитолини наводи да је син Спурија Јулија Јула, Луцијевог брата, а овај став прихвата и Бротон.. Секст Јулије Јул, конзуларни трибун 424. године п. н. е., можда је био млађи брат Луција или, могуће, рођак.

Каријера

Конзуларни трибини Годину пре његове изборне победе, Рим је доживео озбиљан недостатак житарица, и како би се спречила глад, богат плебејски трговац по имену Спурије Маелије, који је набавио велике залихе жита, продавао га је народу по ниској цени. Патриције Лукије Минуције Аугурин, који је био praefectus annonae (председник тржишта жита или управник снабдевања храном), оптужио Маелија за заверу против државе, а Луције Квинктије Цинцинат је именован за диктатора да реши ову ванредну ситуацију. Цинцинат је позвао Маелија да се појави пред њим и одговори на оптужбе, а када је он одбио, трговца је убио Гај Сервилије Ахала, magister equitum (заступник диктатора или „мајстор коњице“). За плебејце, оптужбе и убиство Маелија били су ништа друго до убиство некога ко им је дошао у помоћ, и они су одбили да дозволе избор конзула за следећу годину.Плебејци и њихови трибуни имали су веома важан разлог да подржавају избор конзуларних трибуна уместо конзула. Иако се тврдило да је неколико раних конзула било плебејског порекла, ниједан од конзула изабраних након проглашења Закона дванаест таблица 451. и 450. године п. н. е. није потицао из породица које су традиционално сматране плебејским. Други децемвират је донео закон којим је забрањен брак између патриција и плебеја, а могуће је и да је формално ограничио право на конзулат искључиво на патриције. Све до доношења Лицинијевих рогација 367. године п. н. е, конзулат је био затворен за плебејце. Међутим, од самог оснивања њихове функције, конзуларни трибуни могли су бити бирани из оба друштвена реда. У пракси су сви рани трибуни и даље били патрицији, али је њихов избор повећао изгледе плебеја да на магистратске положаје дођу људи наклоњени њиховој ствари, а временом су и сами плебејци били изабрани на ту дужност.Ливије, IV, 13–16.

Уместо конзула, изабрана су тројица конзуларних трибуна: Мамерк Емилије Мамеркн, кога Ливије описује као „човека од великог угледа“, добио је највише гласова, што вероватно одражава поверење које су плебејци имали у његову непристрасност. За њим је следио Луције Квинктије Цинцинат, син диктатора, који је, по свему судећи, представљао аристократску страну, а трећи је био Луције Јулије Јул.Међутим, Диодор наводи да је у питању био Гај Јулије. Током њихове године на дужности, латински град Фидена, који је дуго био под римском доминацијом, прешао је на страну етрурског Ларса Толумнија, краља Веја. Четворица изасланика послата су Фидењанима да затраже објашњење, али су убијени, наводно по Толумнијевом наређењу.Ливије изражава скептицизам према широко распрострањеној причи да су изасланици убијени услед случајног неспоразума. Кршење савеза и убиство римских изасланика навели су Сенат да објави рат против Веја и његових савезника, иако непријатељства нису започела све до наредне године.Ливије, IV, 17. Римљани су однели победу, а Толумније је погинуо у бици.Ливије, IV, 19.Диодор Сицилијски, XII, 38.

Заповедник коњице (Magister equitum) Седам година касније, док се Рим опорављао од једне од својих периодичних епидемија, стигле су вести од Римљанских суседа, Херника, да се Екви и Волсци подижу у оружје и утврђују положај на планини Алгид. Према неким Ливијевим изворима, конзули Тит Квинктије Цинцинат Пенус и Гај Јулије Менто су се сукобили са Еквима и Волсцима на Алгиду и претрпели пораз. Било због овог пораза, било због општег хаотичног стања у Риму, у којем су конзули непрестано били у спору, група умерених предложила је трибунима плебејаца да врше притисак на конзуле да именују диктатора. Сенат се противио овом плану, али, иако су осуђивали претензије трибуна да принуде конзуле на акцију или им запрете затвором, Квинктије и Менто су радије стали уз народ него уз Сенат.Ливије, IV, 26, 26.

Очигледно, конзули нису могли да се договоре о кандидату, па је избор пао на Квинктија случајним извлачењем. Он је предложио свог таста, Аула Постумија Туберта, који је за свог magister equitum (заповедника коњице) именовао Луција Јулија Јула. Постумије је наредио Латинима и Херницима да ставе војску у борбену готовост, док је сам састављао римску војску. Када су све три снаге биле спремне, диктатор је кренуо ка непријатељском логору, оставивши magister equitum и конзула Јулија да бране град. Битка је била изузетно жестока: диктатор је био рањен у раме, док је његов рођак, Спурије Постумије Алб, који је био конзул претходне године, напустио бојно поље када му је лобања поломљена каменом. Конзул Квинктије је у борби изгубио руку, а Марко Фабије Вибулан, који је командовао коњицом, био је прободен копљем кроз бутину док је јахао. Ипак, Римљани су извојевали победу, а сви преживели непријатељи, осим сенатора, продати су у ропство.Ливије, IV, 26, 26.Диодор Сицилијски, XII, 64.

Конзул У следећој години, 430. п. н. е., Луције је изабран за конзула заједно са Гајем Папиријем Красом, супротно вољи трибуна плебејаца, који су настојали да се уместо тога изаберу конзуларни трибуни.Диодор Сицилијски овде га назива „Луције Јуније“, што је очигледна грешка. Током њихове године на дужности, Екви су послали делегацију у Сенат са захтевом за закључење мира, и добили су осмогодишње примирје. Волсци су били заузети унутрашњим неслагањима, тако да је Рим био у миру.

Међутим, домаћа хармонија је била угрожена када су цензори, Луције Папирије и Публије Пинарије, наплатили бројне казне које су се по Закону Lex Aternia Tarpeia из 454. п. н. е. (Атернијево-тарпејски закон) могле плаћати искључиво у стоци, тиме одузимајући бројним грађанима стоку како би се обогатила држава. Трибуни плебејаца намеравали су да предложе закон којим би се казне претвориле из сточних у новчане, описује предлагани закон као „увођење новчане казне уместо оне у стоки“, што је иронично с обзиром на то да реч pecuniary потиче од латинске речи pecus, „стока“, која је као мера вредности постојала пре новца; дакле, „новчана“ казна је дословно казна која се плаћа у стоки![ што је био предлог који је народ веома желео. Међутим, када је један од трибуна обавестио конзуле о овом плану, Луције и Папирије су предвидели предлог и сами предложили закон, тиме лишивши трибуне онога што би се могло сматрати победом над патрицијима.Ливије, IV, 30.Диодор Сицилијски, XII, 72.Цицерон, II, 35.Нибур, том II, напомена 690.

Референце

Литература

Ливије, Тит (Titus Livius), Ab Urbe Condita [Историја Рима]. Диодор Сикилијски (Diodorus Siculus), Bibliotheca Historica [Библиотека историје]. Марк Тулије Цицерон (Marcus Tullius Cicero), De Republica.

Категорија:Римски конзули Категорија:Јулијевци