Баханал Андријана (итал. Il Baccanale degli Andrii) је слика уљем на платну (175x193 цм) италијанског сликара Тицијана, која се датира у период 1523–1526. Данас се чува у Музеју Прадо у Мадриду. Потписана је натписом „TICIANUS F.[aciebat]”.

Историја

Ово дело је било последње које је Тицијан испоручио за „Собу баханалија” (Camerini d'alabastro) Алфонса I д’Естеа, након слика Светковина Венере (1518–1519) и Бах и Аријадна (1520–1523). Такође је интервенисао на слици Празник богова Ђованија Белинија у периоду 1524–1525, где је дорадио пејзаж како би га прилагодио стилу осталих слика.

Године 1598. Ферара је прешла под власт Папске државе, а породица Есте морала је да пређе у Модену. Током пресељења, кардинал Пјетро Алдобрандини, легат папе Климента VIII, присвојио је неколико платна, укључујући Баханал и Светковину Венере. Од породице Алдобрандини, дела су прешла у власништво породице Лудовизи, која их је затим уступила грофу од Монтереја (шп. Manuel de Acevedo y Zúñiga), шпанском достојанственику и шураку грофа од Оливареса (шп. Gaspar de Guzmán y Pimentel), као исплату за доделу Кнежевине Пјомбино Николу I Лудовизију. Овај их је затим поклонио краљу Филипу IV од Шпаније 1639. године. Први документовани помени у Шпанији потичу из инвентара палате Алкасар у Мадриду из 1666, 1686. и 1700. године.

Три Тицијанова платна била су предмет дивљења и копирања како у Италији, тако и у Шпанији, од стране уметника као што су Рубенс,Копије Светковине и Баханала налазе се данас у Националном музеју у Стокхолму. Гвидо Рени, Пусен и Веласкез, пружајући инспирацију за развој барокног укуса. Остала је забележена вест о искреном плачу Доменикина када је видео како та ремек-дела напуштају Италију.

Године 1782. Џошуа Рејнолдс се дивио Баханалу, што га је инспирисало на јединствену паралелу између Тицијана и Вергилија:

Опис и стил мини|Puer mingens

Митолошка тема Као и код других слика из серије, тема потиче из дела Слике Филострата Старијег (I, 25), описа шездесет и четири слике са ловом и пејзажима које су красиле трем једне виле у Напуљу. Дионис, са својом супругом Аријадном, управо стиже бродом на острво Андрос, што се види у позадини, и ту изазива незабораван баханал претварајући воду потока у вино. Становници острва, „Андријци”, почели су тако да једном годишње оживљавају тај догађај, препуштајући се необузданим задовољствима, пићу, плесу, музици и еротици. Тема се надовезивала на ослобађање од светских брига и политичког живота, што је било драго војводи током његових повлачења у приватне одаје.

Митолошка платна за војводу Алфонса могу се упоредити са сличним делима Мантење у студиолу Изабеле д’Есте у Мантови. За Тицијана, међутим, мит није догађај који треба реконструисати, већ прилика за игриво располагање маштом без икакве образовне намере, али истовремено и за покретање дубоког размишљања о човеку и његовој судбини.

Ликови У првом плану, у десном углу, налази се сензуални акт нимфе-баханткиње изузетно светлог тена, што је учена референца на статуе Успаване Аријадне, са подигнутим десним лактом и руком савијеном иза главе, што је конвенција за приказивање сна. Она је, како је написао Вазари, „толико лепа да изгледа жива”.

Мало иза ње, дечак који уринира (лат. puer mingens) подиже тунику, „пиша у реку и види се у води”, како га је описао Вазари, док у средини две девојке разговарају лежећи, обасјане пуним светлом. Једна од њих, не окрећући се, подиже тањир у који наг мушкарац сипа вино из врча. Други мушкарац је некажњено додирује по глежњу, окрећући се ипак према плесачу који изгледа као да ће се сваког тренутка саплести: он верно цитира лика из Битке код Кашине Микеланђела, оног видљивог доле десно у копији Аристотила да Сангала. Упркос гесту, мушкарац и жена изгледају као да се игноришу: снажан осећај лепоте и радости, чак и еротске, никада није помућен вулгарним ставовима.

Десно, дебео човек који подсећа на Силена клечи полуго и са слашћу пије из врча, тек напуњеног из реке вина, одакле захвата и један дечак. У другом плану, у сенци шумарка, виде се слуга који на рамену носи препун кратер (посуду за вино) и два певача. Десније се налази група плесача, међу којима се истиче човек који покушава да жонглира, држећи провидни врч пун вина на врховима прстију, и пар у пуном светлу, чије су одежде осветљене вибрирајућим материјалним одсјајима. Дечак окренут леђима држи у руци венац од бршљана, биљке посвећене Дионису, док је друга света биљка, винова лоза, видљива горе, уплетена међу гране дрвећа.

Плесачица у белој туници личи на жену у црвеном у центру сцене, а обе подсећају на ликове наводне Тицијанове љубавнице, плавуше коврџаве косе која се појављује, на пример, и у Флори или Жени са огледалом. Љубичице које женска фигура у центру држи у коси могле би бити алузија на име Виоланта: традиција каже да је та љубавница била ћерка Палме Старијег, која се управо тако звала.

Даље у позадини, на брду, назиру се два човека која, поред пса, мешају вино у великом кратеру, док више горе, на врху, исцрпљени старац лежи наг у непријатном положају: ради се о моралистичкој рефлексији која указује на последице претеривања, директно повезаној са библијском темом Нојевог пијанства, која подсећа на пролазност пасторалне идиле. Такође, његова удаљеност подсећа да се у таквим развратним активностима мора уступити место младима, што је тема коју је Тицијан већ обрадио у Три доба човека. Присуство пута (анђелчића), не случајно, поново ствара дуж дијагонале тему три доба љубави, заједно са два плесача.

Музичка тема мини|усправно=1.4|Партитура на земљи Дубока веза између музике и дионизијских задовољстава посведочена је листом музике који лежи на земљи, у центру слике. На њему се чита шаљиви француски мото, који евоцира кружни канон понављања који води до пијанства:

Реченица вероватно потиче од Адријана Виларта, фламанског композитора који је тих година боравио у Ферари.

Ипак, нема музичких инструмената који свирају: једини приказани инструменти, тренутно неупотребљени, су блок флауте, две које држе девојке у првом плану, док је трећа на земљи мало даље, поред чаше пуне вина, преврнутог металног пехара и послужавника за либације.

Види још Дионис Тицијан Вечели Музеј Прадо

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Уметност Категорија:Слике Категорија:Мадрид