Браново путовање (староирски: Immram Brain [maic Febail]; „Путовање Брана [сина Феваловог]”) је средњовековна прича на ирском језику из 7. или 8. века.

Синопсис Структурално, Браново путовање комбинује поезију и прозу, са многим кратким строфама прекиданим дужим прозним наративима. Ови прозни делови познати су као „наративни омоти”.

Причу је могуће сажети на следећи начин:

Бран мак Февал креће у потрагу за оностраним светом. Једног дана, док Бран шета, чује прелепу музику — толико лепу да га успављује. Када се пробуди, пред собом угледа дивну сребрну грану у белом цвету. Враћа се у свој краљевски дом, а међу својом пратњом примећује чудно одевену жену из оностраног света, која му каже да је грана са јабуке (или дрвета неког другог плода) које расте у земљи Еман, а затим запева песму у којој описује тај онострани свет.

Еман је место „трајног времена” (вечито налик пролећу или лету), у коме нема несташице хране или воде, слободно од болести и очаја; такође се назива (или у себи садржи место које се зове) Архтех („Земља изобиља”), где падају змајски каменови и кристали. Она упућује Брана да крене морем ка Еману, који му открива као Земљу жена, и потом нестаје заједно са граном. Бран окупља три дружине од по девет људи за путовање, а своје побратиме поставља на чело сваке дружине.

Након два дана и две ноћи пловидбе, дружина сусреће морско божанство Мананана мак Лира, који се у кочији вози преко мора ка њима. Мананан објашњава да, иако се Брану и његовој посади која весла у кораклу море чини као водена површина, њему се оно указује као онострана цветна равница. Мананан такође прориче рођење свога сина као Монгана мак Фијахнија у Ирској. Потом обавештава Брана да ће до свог циља стићи до заласка сунца.

Након растанка са Манананом мак Лиром, Бранова посада зауставља се на Острву радости, чији се житељи само смеју и зуре, и не одговарају на дозивање. Када Бран пошаље извиђача на обалу, он почиње да се смеје и зури баш као и остали. Бран напушта тог члана посаде и наставља пловидбу.

Сада се приближавају Земљи жена, али Бран оклева да изађе на обалу. Вођа те земље баца ка њему магично клупко (лопту предива), које му се залепи за руку. Затим она повлачи брод ка обали, и сваки човек се спарује са једном женом, а Бран са вођом. За све њих припремљено је три пута по девет „лежишта”.

Током онога што изгледа као једна година, у ствари пролази много више година, док људи срећно гозбе у Земљи жена, све док Нехтан мак Колбрен не осети како га обузима чежња за домом. Вођа жена нерадо их пушта и упозорава их да не ступе на обале Ирске, те им саветује да покупе човека остављеног на Острву радости. Дружина се приближава ирској обали, и Бран довикује своје име људима окупљеним на копну, али они то име препознају само као древну легенду. Нехтан не може да се уздржи и скаче са брода, али оног тренутка када ногом дотакне тло претвара се у пепео.

Бран и његова дружина потом испричају остатак своје приче окупљеним људима и предају им писани запис свог путовања, урезан огамским словима, а затим отплове преко мора — да више никада не буду виђени.

Порекло Датум настанка дела смешта се у касни 7. или рани 8. век, а познато је да је текст био укључен у изгубљени кодекс из 8. века Cín Dromma Snechtai.

Иако уобичајени наслов Immram Brain одређује тип приче као immram („путописну” причу), неки научници тврде да ово дело не спада међу праве immrama, већ да би га пре требало сматрати echtra („авантуристичком” причом), те да би требало носити наслов Echtrae Brain, пошто се управо Echtra Bran maic Febail јавља као наслов (и категоризација) у списку прича из 11. века.Dillon, Myles (1948). Early Irish Literature p. 107 (pp. 101-130), apud

Причa можда потиче из легенди о „путовањима у загробни свет” из ирске митологије, могуће панкелтског порекла,Carney, James (1955). "The external element in Irish saga", pp. 276–323, apud мада постоји и супротан табор научника који сматра да су „ове приче (echtrai) књижевне творевине настале после доласка хришћанства”.

Концепт „путовања” био је широко распрострањен широм света у то време. Иако ова конкретна збирка потиче из Ирске, може се упоредити са класичним изворима као што су Одисеја и Енејида, неким скандинавским причама, као и појединим бритским причама које су кружиле на подручју данашњег Уједињеног Краљевства — нарочито онима сачуваним у Велсу (Мабиногион) и Бретањи, укључујући Тристана и Изолду.

Референце

Литература

[ (reprint)]

Категорија:Ирска митологија Категорија:Ирска књижевност