Ђерђ Ђерфи () био је мађарски историчар и члан Мађарске академије наука (мађарски: МТА). Као мађарски историчар познат по својим значајним доприносима проучавању средњовековне мађарске историје, са посебним нагласком на доба Арпада, историјску географију, критику извора и рану етногенезу и насељавање Мађара.Ђерђ Ђерфи на real-eod.mtak.hu
Биографија Рођен је у регији Калотасег |Сучшаг од оца Иштвана ЂерфијаПородично стабло Иштвана Ђерфија, етнографа из Сигетија и Нађудвара, и Ане Пап (1888–1979)Породично стабло Ане Пап, сељанке.
Завршио је Гимназију Сент Иштвана у Зуглу 1935. године. Између 1935. и 1939. студирао је на Универзитету Петер Пазмањ у Будимпешти, где је студирао код најугледнијих историчара тог времена, Шандора Домановског, Елемера Малиуска, Елемера Малиускологија иистраживача праисторије Ђуле Немета.Биографија Ђерђа Ђерфија − архива
У јуну 1940. докторирао је мађарску културну историју дисертацијом под насловом Печенези и Мађари (Besenyők és magyarok). Избијање Другог светског рата догодило се на крају његовог студијског путовања по Балтику, Финској и Лапонији, те је успео да се врати кући из Стокхолма тек у октобру 1939. Од септембра 1940. до прелаза из 1941. у 1942. радио је као приправник у Универзитетској библиотеци. Од почетка 1942. био је приправник у Институту за историју Научног института „Пал Телеки“, а затим је постао наставник. Од 1945. до 1949. био је директор Института за фолклор. Крајем 1951. понуђена му је катедра у Дебрецену, али када се испоставило да може да замени одличног Иштвана Сабоа, који је био узнемирен озбиљним политичким нападима, на месту шефа катедре, није искористио прилику. Постао је научни сарадник у Институту за историју |Мађарске академије наука, затим виши сарадник, а на крају и консултант, пензионисавши се 1988. године. У седамдесетој години, 1987. године, изучавао је и савладао рачунарску технологију како би брже напредовао са уређивањем. Успео је да обради податке за град Братиславу на свом рачунару, али је дугачак текст остао недовршен и скраћен.
Његов рад Ђерђ Ђерфи се бави мађарском праисторијом, периодом мађарских освајања, доба Арпада, мађарским старим личним и топонимским именима, упоредним оријенталистикама, познавањем и читањем извора и историјском топографијом. Лингвистика му је била посебно блиска. Био је члан Мађарског лингвистичког друштва и није био само страствени читалац, већ и сарадник часописа Друштво мађарски језик (Magyar Nyelv). Године 1957, Ђерђ Ђерфи је први известио у рубрикама овог часописа о раду на свом великом подухвату „Историјска географија Мађарске из доба Арпадова“, који је започео у јесен 1950. године, а достигао фазу писања почетком 1956. године. Написао је рад под називом „О идентификацији географских имена Тихањског оснивачког писма“. У својој историјској географији Арпадовог доба, он је укључио целокупну њему познату грађу географских имена, тј. поред имена насеља, имена предела, пограничних подручја, водотокова, планина, брда, шума итд., а такође је пружио и значајан део грађе личних имена, по абецедном реду, али почевши од великог слова, са вулгарним називима дрвећа и знаменитости које се налазе у пограничним окрузима. Његово дело је такође од прворазредног значаја са лингвистичке историјске перспективе.
Одабрани списак његових радова од лингвистичког значаја Magyar falu – magyar ház; sajtó alá rend., bev. Győrffy György; Turul, Bp., 1943 (Turul könyvek) Krónikáink és a magyar őstörténet; Néptudományi Intézet, Bp., 1948 Tanulmányok a magyar állam eredetéről. Од клана до округа, од племена до државе. Bp., Akadémiai Kiadó, 1959 Az Árpád-kori Magyarország történeti földrajza. I–IV. Bp., 1963–1998. (Последњи међу окрузима о којима се расправља по абецедном реду је: Округ Пилиш.) Napkelet felfedezése. Julianus, Plano Carpini és Rubruk útijelentései. (Он га је одабрао, дао му увод и белешке. Превео је текстове у сарадњи са својом супругом, Изабелом Ђ. Руиц.) Bp., Gondolat Kiadó, 1965. A magyarok elődeiről és a honfoglalásról. Kortársak és krónikások híradásai. 2., bővített kiadás. Bp., 1975 (Уређивање, увод, напомене. Индекс је саставила Изабела Ђ. Руиц.), Julianus barát és Napkelet fölfedezése. Bp., 1986 (Он га је одабрао, написао уводну студију и напомене. Превео је текст заједно са Изабелом Ђ. Руиц.) . Мистерија или историјски извор? Одабране студије. Bp., A magyarság keleti elemei. Bp., Krónikáink és a magyar őstörténet. Régi kérdések – új válaszok. Bp., 1993 Pest-Buda kialakulása. Budapest története a honfoglalástól az Árpád-kor végi székvárossá emelkedéséig. Bp., 1997 István király és műve. 3., bővített, javított kiadás. Bp., 2000. (Предметни и именски индекс саставила је Изабела Ђ. Руиц.) A korona kilenc évszázada – Történelmi források a magyar koronáról, Európa könyvkiadó, Diplomata Hungariae antiquissima; In aedibus Academiae Scientiarum Hungaricae Budapestini MCMXCII, 544 + 6 факсимил плоча, латински том; садржи 157 сачуваних текстова повеља из периода између 1000. и 1131. године који се односе на тадашњу Угарску. Додатак их допуњује са 7 текстова чија је мађарска релевантност дискутабилна, иако су их претходна истраживања користила као такве, и са регестама 8 повеља које су фалсификоване после 1526. године. Chartae antiquissimae Hungariae ah anno 1001 usque ad annum 1196. Budapest 1994. Фасцикла од уметне коже са 50 реплика листова (првих 50 сачуваних оригиналних сертификата, ff, реплике у верној величини) + 95 листова транскрипције текста (латиница) Árpád-kori oklevelek; Поред латиничне транскрипције првих 50 сачуваних оригиналних сертификата, књига такође пружа потпуни мађарски превод најважнијих сертификата и апстракт садржаја осталих, а укључује и мађарску студију Ђерђа Ђерфија. Референце
Признања 1952. проглашен је за кандидата (историјских наука), 1969. додељена му је диплома доктора историје за дисертацију под називом „Почеци мађарске урбане историје и развој Будимпеште“. 1988. добио је Хердерову награду, 1990. изабран је за дописног члана Мађарске академије наука, 1991. постао је пуноправни члан Мађарске академије наука, 1992. додељена му је Сечењијева награда као признање за његов узоран историјски рад. Његово животно дело постало је део Мађарске баштине 1997.
Литература
Magyar néprajzi lexikon II. (F–Ka). (Мађарска етнографска енциклопедија) Főszerk. Ortutay Gyula. Budapest: Akadémiai. 1979. 373. o. Magyar Nyelv, Kiss Lajos: Györffy György halálára Szilágyi Ágnes Judit: Érdekes személyiségek, emlékezetes viták a magyar történetírásban, 27 történészportré, Budapest, Palatinus, 2007, 151-156. o.
Спољашње везе Magyar Tudomány, 2001/5 Zsoldos Attila: Megemlékezés História, Engel Pál: In memoriam Györffy György História, In memoriam Györffy György, többek által
Категорија:Рођени 1917. Категорија:Умрли 2000. Категорија:Мађарски историчари Категорија:Чланови мађарске академије наука