мини|усправно=1.4|alt=Уметнички приказ две групе појединаца који се туку; црна застава вијори се изнад једне групе, а неки људи носе тољаге.|Нереди на дан Свете Схоластике, приказ на разгледници из 1907. године. Нереди на дан Свете Схоластике (енгл. ) догодили су се у Оксфорду, у Енглеској, 10. фебруара 1355. године, на празник Свете Схоластике. Сукоб је почео када су се два студента са Универзитета у Оксфорду пожалила на квалитет вина које им је послужено у крчми „Свиндлсток“ (енгл. ), која се налазила на раскрсници данас познатој као Карфакс (енгл. ), у центру града. Студенти су се посвађали са крчмаром; свађа је брзо прерасла у физички обрачун. Муштерије крчме придружиле су се обема странама, а настали метеж претворио се у нереде. Насиље започето кафеанском тучом наставило се током три дана, при чему су наоружане банде долазиле из околине града да помогну грађанима. Универзитетске сале и студентски смештаји су опустошени, а становници убијани; било је извештаја да су неки научници (схоластици) били скалпирани. Убијено је око двадесет грађана, као и до шездесет три члана универзитета.
Насилни сукоби између грађана и студената (енгл. ) избијали су неколико пута раније, а дванаест од двадесет девет истражних судова одржаних у Оксфорду између 1297. и 1322. године тицало се убистава која су починили студенти. Универзитет у Кембриџу основали су 1209. године научници који су напустили Оксфорд након линчовања двојице студената од стране грађана Оксфорда.
Краљ Едвард III послао је судије у град са овлашћењима oyer and terminer (да саслушају и пресуде) како би утврдили шта се догодило и саветовали које кораке треба предузети. Краљ је стао на страну универзитетских власти, којима су дате додатна овлашћења и одговорности на штету градских власти. Град је кажњен са 500 маракаСредњовековна енглеска марка била је обрачунска јединица еквивалентна двема трећинама фунте (Harding 2002, стр. xiv). Поређења ради, просечна надница пољопривредног радника 1290-их била је мања од 1,5 пенија дневно (Clark 2007, стр. 99)., а његов градоначелник и извршитељи (бејлифи) послати су у затвор Маршалси у Лондону. Џон Гинвел, бискуп Линколна, увео је интердикт граду на годину дана, чиме су забрањени сви верски обреди, укључујући службе (осим на кључне празнике), сахране и венчања; била су дозвољена само крштења мале деце.
Граду је наметнута годишња покора: сваке године, на дан Свете Схоластике, градоначелник, извршитељи и шездесет грађана морали су да присуствују миси у Универзитетској цркви Свете Марије Девице за убијене; град је такође морао да плаћа универзитету годишњу казну од једног пенија за сваког убијеног научника. Ова пракса је прекинута 1825. године; 1955. године — на 600. годишњицу нереда — у чину помирења, градоначелнику града додељен је почасни докторат, док је вицеканцелар универзитета проглашен почасним грађанином града.
Позадина Универзитетска настава у Оксфорду одвија се од 1096. године; његов универзитет брзо је растао од 1167. године и добио је краљевску повељу 1248. године, чиме су формализовани неки од његових положаја и функција. Универзитет је био црквена институција и, иако је било студената лаика, они који су похађали наставу називани су клерицима (клирицима);„Клерик” (енгл. clerk) потиче од латинске речи clericus и првобитно је значио „човек у верском реду, свештеник” (Oxford English Dictionary). од њих се очекивало да имају тонзуру како би показали свој верски статус. Седамнаест процената студената били су монаси, док су остали били претежно секуларно свештенство — други свештеници и ђакони — између 1200. и 1500. године.
Године 1334. Оксфорд, град са 5.000 становника, био је девето најбогатије насеље у Енглеској.Овај податак се заснива на опорезивом богатству грађана (Glasscock 1976, стр. 184). Оксфорд је био варош (енгл. town) све до 1542. године када је Хенри VIII основао шест нових бискупија, укључујући и ону за Оксфорд. Статус града (енгл. city status) дошао је са новом дијецезом (Beckett 2017, стр. 13–14). Године 1349. Црна смрт погодила је град; не постоје поуздани подаци о броју умрлих у граду, али стопа смртности у Енглеској процењена је на 65 одсто. Историчар Гај Литл приметио је да је Оксфорд „сигурно био погођен кугом, али њен утицај на универзитет остаје отворено питање”. Град је убрзо почео да се опоравља, али су његове финансије биле дубоко погођене. Током првог дела четрнаестог века становништво је било свесно пада богатства Оксфорда, што се поклопило са нередима и немирима између града и универзитета.
Иако је сарадња између виших чланова универзитета и градских буржуја била норма, ривалство између „града и мантије” је постојало, а односи би се повремено погоршавали и прерастали у насиље. У приликама када су мировни споразуми били наметани двема странама, исход је ишао у корист универзитета. Године 1209. два оксфордска научника линчовали су локални мештани након смрти једне жене; већина магистара и студената напустила је град да би студирала на другим местима, укључујући и неке који су се настанили у Кембриџу и те године основали универзитет у том граду. Оксфордски универзитет остао је затворен све док грађанске власти нису затражиле да папски легат посредује како би се ствар решила. Тај легат, Николо де Романис, у своју пресуду из 1214. године укључио је клаузулу која је наводила да, ако грађанске власти ухапсе научника, морају га предати бискупу Линколна, архиђакону града или бискуповом именованом заменику, ако било ко од те тројице то затражи. То је студенте ставило под заштиту цркве, дајући им привилегије у односу на становнике града.Бискуп Линколна надгледао је дијецезу Линколн, која је била највећа у Енглеској и покривала неколико грофовија укључујући Оксфордшир (McHardy 2001, стр. 17).
Године 1248. шкотског научника убили су грађани; Роберт Гросетест, бискуп Линколна, спровео је забрану екскомуникације за кривце, а Хенри III казнио је градске власти са 80 марака. Насиље је наставило да избија повремено, а 12 од 29 истражних судова одржаних између 1297. и 1322. године тицало се убистава која су починили студенти. Многа од њих прошла су некажњено и од стране универзитета и од стране закона. У фебруару 1298. грађанин је убијен од стране студента, а студент је убијен од стране грађана, након напада на једног од градских извршитеља (бејлифа); извршитељи су тада били укључени у нереде који су уследили. Грађани одговорни за убиство научника били су екскомуницирани, а град је кажњен са 200 фунти одштете; студентима нису изречене никакве казне. Ово је био први пут да је забележено да градски извршитељи учествују у насиљу; то је била карактеристика неколико накнадних сукоба.
Често су се научници сукобљавали и међу собом, као што су то чинили 1252, 1267, 1273. и 1333–1334. године. До почетка четрнаестог века „свађе и насиље између грађана и научника били су уобичајена појава”, према историчару Лоренсу Броклису. У нередима из 1314. године између две главне фракције универзитета — „Северњака” и „Јужњака” — познато је да је тридесет девет студената починило убиство или убиство из нехата; седморица су ухапшена, а остали су се позвали на свештеничку повластицу и потражили верско уточиште или побегли.
Спор Дана 10. фебруара 1355. године — на дан Свете Схоластике — неколико универзитетских студената отишло је на пиће у крчму „Свиндлсток”. Крчма се налазила у центру Оксфорда, на углу улице Сент Алдејтс и улице Квин, на раскрсници данас познатој као Карфакс; крчма је била редовно место окупљања студената. Двојица из групе били су Валтер де Спрингехеус и Роџер де Честерфилд, свештеници са бенефицијама из Југозападне Енглеске. Вино им је послужио Џон де Кројдон, који је био винар крчме; антиквар Ентони Вуд га описује као пријатеља Џона де Берефорда, који је био власник крчме и градоначелник Оксфорда. Де Спрингехеус и де Честерфилд пожалили су се де Кројдону да је вино лошег квалитета и тражили да им се послужи боље пиће. Де Кројдон је одбио да слуша притужбе и између мушкараца се развила свађа. Као резултат тога, де Честерфилд је бацио своје пиће де Кројдону у лице. Извори се разликују у томе шта се следеће догодило: према онима који су наклоњени универзитету, де Честерфилд је бацио своју дрвену посуду за пиће у де Кројдонову главу; они наклоњени грађанима кажу да га је студент тукао посудом по глави.
Друге муштерије — и мештани и студенти — придружили су се тучи, која се прелила из крчме на раскрсницу. У року од пола сата туча је прерасла у нереде. Да би позвали помоћ, мештани су звонили звоном цркве Светог Мартина, градске цркве; студенти су звонили звонима Универзитетске цркве Свете Марије Девице. Канцелар универзитета, Хамфри де Черлтон, покушао је да смири обе стране пре него што ствари измакну контроли, али су на њега испаљене стреле и он се повукао са лица места.
Следећег јутра, у покушају да спречи понављање насиља, канцелар је издао проглас о миру. Истовремено, градски извршитељи подстицали су грађане да се наоружају; такође су плаћали људима из околине да дођу и помогну грађанима. Око осамдесет грађана наоружаних луковима отишло је до цркве Светог Џајлса, где су се налазили неки научници, и јурили их до августинског приората, убивши најмање једног студента.Приорат се налазио на месту где данас стоји Колеџ Водам (Honey 2003, стр. 10). Звона и градске и универзитетске цркве звонила су да би окупила одговарајуће фракције.
Касно током дана 11. фебруара, до 2.000 људи са села ушло је кроз западну капију града да се придружи грађанима, машући црном заставом. Студенти, немоћни да се боре против толиког броја, повукли су се у своје сале. Грађани су провалили у гостионице и хостеле; сваки студент који је пронађен био је убијен или осакаћен.
У раним јутарњим сатима следећег дана, де Черлтон и други виши чланови универзитета отишли су у оближњи Вудсток да се састану са краљем Едвардом III. Проглас краља грађанима није имао ефекта и борбе су поново почеле. Било је извештаја да су неки од научника скалпирани. Лешеви других студената били су бачени у пољске клозете или септичке јаме или бачени у реку Темзу.
До вечери трећег дана насиље је јењавало. Многи научници су побегли из Оксфорда, а велики део града је спаљен. Многе студентске сале су опљачкане, осим оне Колеџа Мертон. Не постоји познат податак о броју убијених грађана, иако историчар Ијан Мортимер наводи број од двадесет. Број студената убијених у нередима често се наводи као шездесет три.
Решење Након завршетка нереда, обе стране су предале своја права краљу. Он је послао судије да утврде шта се догодило. Краљ је вратио права научницима и дао им помиловања. Казнио је град са 500 марака и послао градоначелника и извршитеље у затвор Маршалси у Лондону.
Дана 27. јуна 1355. године Едвард је издао краљевску повељу која је осигурала права универзитета над правима града. Документ је канцелару универзитета дао право да надгледа трговину хлебом и пићем, као и тегове и мере. Градске власти изгубиле су овлашћење да предузимају акције у правним ситуацијама које укључују студента. Мортимер примећује да је Едвард брзо окончао ствар јер му је био потребан мир због рата са Француском.
Када је бискуп Линколна укинуо интердикт, наметнуо је граду годишњу покору. Сваке године, на дан Свете Схоластике, градоначелник и шездесет грађана морали су да присуствују миси за убијене и плаћају казну од једног пенија за сваког убијеног.
Последице Написан је низ латинских стихова о овим догађајима, који се чувају у Бодлеани. Едвардова повеља није окончала сукоб, али је довела до затишја у великим нередима.
Моћ универзитета над трговином омогућила је колеџима да стекну већи део централног Оксфорда. Једна последица била је и то што Оксфорд није развио позориште све до 16. века јер је снага универзитета гушила градске цехове.
Годишња покора градоначелника наставила се до 1825. године. На 600. годишњицу нереда (1955), дошло је до коначног помирења када су градоначелник и вицеканцелар разменили почасна признања.
Историографија