Историја права животиња прати развој ставова према моралном и правном статусу нељудских животиња. Кроз културе и временске периоде, појединци и покрети су доводили у питање етичку легитимност коришћења животиња за храну, рад, забаву и експерименте. Док су неке традиције наглашавале људску власт над животињама, друге су се залагале за саосећање, уздржаност и заштиту од повређивања.

У античкој Индији, принцип ахимсе, ненасиља према свим живим бићима, био је централни део ђаинизма, будизма и хиндуизма, подстичући вегетаријанство и противљење жртвовању животиња. Слични идеали појавили су се у античкој Кини и Јапану, где су верска учења и царски укази обесхрабривали конзумацију меса. У западном свету, личности као што су Питагора, Плутарх и Порфирије борили су се против убијања животиња на етичким и филозофским основама, понекад повезујући добробит животиња са личном врлином или метафизичким веровањима о души.

Током просветитељства, европски филозофи почели су систематски да испитују свест животиња и морални статус. Док је Рене Декарт тврдио да су животиње машине без осећања, други, попут Џона Лока, Имануела Канта, Жан-Жака Русоа и Џеремија Бентама, признавали су њихову способност да пате. Бентамов утилитаристички принцип да „питање није: Да ли могу да разумују? нити: Да ли могу да говоре? већ: Да ли могу да пате?” постао је темељна идеја за каснију мисао о правима животиња.

До 19. и 20. века, формални закони о заштити животиња и друштва основани су у Британији, Сједињеним Државама и другде. Савремени покрет за права животиња обликован је објављивањем књиге Питера Сингера Ослобођење животиња (1975) и књиге Тома Регана Случај за права животиња (1983). Ова дела помогла су да се дебата помери са добробити животиња на права, подстичући активизам, академска истраживања и правне изазове. У 21. веку, напори да се животиње признају као правна лица, да се ограничи индустријска употреба животиња и окончају праксе попут узгоја крзна и тестирања на животињама, одражавају текући развој у глобалној борби за морални и правни положај животиња.

На истоку

мини|десно|Цар Тенму је започео забране убијања и једења меса 675. године у Јапану. мини|Град храмова Палитана, Индија, први је потпуно вегетаријански град на свету. Веровање у права животиња и њихово промовисање имају дугу историју у источној и јужној Азији. Своје корене има у традиционалним источњачким религијским и филозофским веровањима и концептима као што је ахимса, доктрина ненасиља. Најраније помињање идеје ненасиља према животињама (пашу-ахимса), очигледно у моралном смислу, налази се у Капистала Ката Самхити Јаџурведе (KapS 31.11), написаној око 8. века п. н. е.

Стари век Паршваната, 23. Тиртанкара, оживео је ђаинизам и ахимсу у 9. веку п. н. е., што је довело до радикалног покрета за права животиња у јужној Азији. Његов наследник, Махавира, најбоље је упамћен у индијским традицијама по свом учењу да је ахимса врховна морална врлина. Учио је да ахимса обухвата сва жива бића, и да повређивање било ког бића у било ком облику ствара лошу карму (која утиче на поновно рођење, будуће благостање и патњу). Према Махатми Гандију, Махавира је био највећи ауторитет за ахимсу.

Бројна дела класичне индијске књижевности која говоре против суровости према животињама постоје на многим индијским језицима. На пример, Тирукурал, вероватно хиндуистичко или ђаинистичко дело написано између 450. и 500. године н.е., посвећује стихове 251–260 и 321–330 свог првог тома врлини ахимсе, наглашавајући морално вегетаријанство и неубијање (kollamai) као личне врлине. Према Џорџу Југлоу Поупу, стихови 121 до 123 из Наладијара, још једног древног тамилског дела, говоре против суровости према животињама, укључујући храњење њима и затварање у кавезе.

Неколико краљева на Индијском потконтиненту изградило је болнице за животиње, а цар Ашока (304–232. п. н. е.) издао је наређења против лова и клања животиња, у складу са ахимсом, доктрином ненасиља.

У Јапану је 675. године Цар Тенму забранио убијање и једење меса током периода пољопривредних радова између априла и септембра, али је изузео једење дивљих птица и животиња. Ова забрана и неколико других које су уследиле током векова поништене су у 19. веку током Меиџи рестаурације.

Индијски друштвени реформатор из 12. века, Басава, инсистирао је на ахимси или ненасиљу и жестоко осуђивао све облике жртвовања, људских или животињских.

Савремено доба Између краја 18. и почетка 19. века, Сваминарајан је донео оживљавање централних хиндуистичких пракси дарме, ахимсе и брахмачарје. Био је против, између осталих порока, конзумације меса, жртвовања животиња, и умиривања духова и тантричких ритуала. Сваминарајан је био успешан у поновном успостављању ахимсе, вршећи ненасилне јаџне (жртвовања ватром) великих размера. Средином 19. века, 'Валалар' Рамалинга Свамигал промовисао је ахимсу и саосећање, наглашавајући неубијање и начин живота без меса.

Хиндуистички реформистички покрет Арја Самаџ, који је формиран 1875. године, осудио је неколико злих пракси различитих религија и заједница, укључујући жртвовање животиња и једење меса. Према његовом оснивачу Дајананди Сарасватију, све ове праксе биле су у супротности са здравим разумом и мудрошћу Веда. Imperial Gazetteer of India 1909. . Accessed 2 October 2014.

Године 2000, Високи суд у Керали, Индија, употребио је језик „права” у вези са циркуским животињама, пресудивши да су оне „бића која имају право на достојанствено постојање” према члану 21 Устава Индије. У пресуди се наводи да ако људска бића имају право на ова права, требало би да их имају и животиње. Суд је отишао даље од захтева Устава да се према свим живим бићима показује саосећање и рекао: „Није само наша основна дужност да покажемо саосећање према нашим животињским пријатељима, већ и да признамо и заштитимо њихова права.” Пол Волдо је написао да су други судови у Индији и један суд у Шри Ланки користили сличан језик.

Године 2012, индијска влада издала је забрану употребе живих животиња у образовању и већини истраживања.

Године 2014, ђаинистичко ходочасничко одредиште Палитана Сити у Индији постало је први град на свету који је законски постао лакто-вегетаријански. Законом је забрањена куповина и продаја меса, рибе и јаја, као и повезани послови, попут риболова и затварања „животиња за храну”.

На западу Морални статус и животиње у античком свету

мини|140px|Аристотел је тврдио да животињама недостаје разум (логос) и поставио људе на врх природног света. Аристотел је изјавио да животињама недостаје разум (логос) и поставио људе на врх природног света, ипак је поштовање према животињама у античкој Грчкој било веома високо. Неке животиње су сматране божанским, нпр. делфини. У Књизи постања 1:26 (5. или 6. век п. н. е.), Адаму је дата „власт над рибама морским, и над птицама небеским, и над стоком, и над свом земљом, и над свим гмизавцима што гмижу по земљи.” Власт не мора да подразумева имовинска права, али су је неки током векова тумачили као „власништво”.

Филозоф и математичар Питагора (око 580 – око 500. п. н. е.) позивао је на поштовање животиња, верујући да се људске и нељудске душе реинкарнирају из човека у животињу и обрнуто. Насупрот томе, Аристотел (384–322. п. н. е.) рекао је да нељудске животиње немају сопствене интересе, рангирајући их далеко испод људи у Великој лествици бића. Био је први који је створио таксономију животиња; уочио је неке сличности између људи и других врста, али је углавном тврдио да животињама недостаје разум (логос), расуђивање (логисмос), мисао (дијаноја, нус) и веровање (докса).Wise (2007).

Теофраст (око 371 – око 287. п. н. е.), један од Аристотелових ученика, тврдио је да животиње такође имају расуђивање (логисмос) и противио се једењу меса на основу тога што им то одузима живот и стога је неправедно. Теофраст није превладао; Ричард Сорабџи пише да се тренутни ставови према животињама могу пратити до наследника западне хришћанске традиције који су одабрали хијерархију коју је Аристотел тежио да очува.

Плутарх (1. век н.е.), у свом делу Живот Катона Старијег, коментарише да, док су закон и правда применљиви стриктно само на људе, доброчинство и милосрђе према зверима карактеристика су благог срца. Ово је замишљено као исправка и напредак у односу на пуко утилитаристички третман животиња и робова од стране самог Катона. Моралија, која се традиционално приписује Плутарху, износи аргументе за когницију код животиња у есејима О бистроуми животиња и Звери су рационалне, и заговара морално вегетаријанство у О једењу меса.

Том Бичам (2011) пише да је најобимнији приказ у антици о томе како треба поступати са животињама написао неоплатонистички филозоф Порфирије (234 – око 305. н.е.), у својим делима О уздржавању од животињске хране и О уздржавању од убијања животиња.. translated by Thomas Taylor, Animal Rights Library. Also see Clark .

17. век: Животиње као аутомати

Рани закони о заштити животиња у Европи Према Ричарду Д. Рајдеру, први познати закон о заштити животиња у Европи усвојен је у Ирској 1635. године. Забрањивао је чупање вуне са оваца и везивање плугова за коњске репове, позивајући се на „суровост према зверима”., cited in Ryder (2000), . Године 1641, први правни кодекс за заштиту домаћих животиња у Северној Америци усвојила је Колонија Масачусетс Беј. Устав колоније био је заснован на Телу слобода свештеника Натанијела Ворда (1578–1652), енглеског адвоката, пуританског свештеника и дипломца Универзитета у Кембриџу. Вордова листа „обреда” укључивала је обред 92: „Ниједан човек не сме вршити тиранију или суровост према било ком бруталном створењу које се обично држи за људску употребу.” Историчар Родерик Неш

Пуританци су усвојили законе о заштити животиња и у Енглеској. Кетлин Кит пише да су закони о добробити животиња донети 1654. године као део уредби Протектората — владе под Оливером Кромвелом (1599–1658), која је трајала од 1653. до 1659. године, након Енглеског грађанског рата. Кромвел није волео крваве спортове, који су укључивали борбе петлова, гађање петлова, борбе паса, хајку на бикове и трчање бикова, за које се говорило да омекшавају месо. Ови спортови су се могли видети у селима и на вашарима, и постали су повезани са доколицом, пијанством и коцкањем. Кит пише да су пуританци тумачили библијску власт човека над животињама као одговорно управљање, а не власништво. Противљење крвавим спортовима постало је део онога што се сматрало пуританским мешањем у животе људи, а закони о заштити животиња су поништени током Рестаурације, када је Чарлс II враћен на престо 1660. године.

Рене Декарт

Велики утицај у 17. веку имао је француски филозоф Рене Декарт (1596–1650), чије су Медитације (1641) обликовале ставове о животињама све до 20. века. Пишући током научне револуције, Декарт је предложио механистичку теорију универзума, чији је циљ био да покаже да се свет може мапирати без алузија на субјективно искуство. Његов механистички приступ проширен је на питање свести животиња. Ум је за Декарта био ствар одвојена од физичког универзума, посебна супстанца, која повезује људска бића са Божијим умом. С друге стране, нељудска бића су за Декарта била ништа друго до сложени аутомати, без душе, ума или разума.Midgley, Mary (May 24, 1999-2000).

Третман животиња као човекова дужност према себи

Џон Лок, Имануел Кант Насупрот Декарту, британски филозоф Џон Лок (1632–1704) коментарисао је у Неким мислима о васпитању (1693) да животиње имају осећања и да је непотребна суровост према њима морално погрешна, али да право да се не буде повређен припада или власнику животиње, или људском бићу које бива оштећено тиме што постаје сурово. Расправљајући о важности спречавања деце да муче животиње, написао је: „Јер навика мучења и убијања звери ће, постепено, отврднути њихове умове чак и према људима.”